Руски енергетско-политички импулс Републици Србској

Опстанак Републике Српске – држава Срба који живе западно од Републике Србије – представља значајан неуспех америчке политике. С друге стране, у јачању РС, односно њеног капацитета да се одупре новим покушајима САД да обесмисле њено постојање, све већу улогу игра Руска Федерација генерално, и понаособ њене кључне енергетске корпорације. Но, пре него што нешто више кажемо о томе, нужно је да направимо кратак историјски осврт.

„Мала Југославија“: Босна и Херцеговина

Југословенска република Босна и Херцеговина (1) – једна од 6 чланица некадашње федерације Јужних Словена, која се налазила у централном делу земље – била је особена по томе што није имала један матични народ. Њу су вековима настањивали Срби и Хрвати. После турске окупације средином 15. века, део њих је прихватио муслиманску религију, тако да је етничко-верски мозаик БиХ допунила још једна компонента. То су били исламизирани Јужни Словени, који су на основу верске специфичности и политичке идентификације са Отоманским царством, развили особен идентитет у односу на православне Србе и католичке Хрвате. Ако се дуго и нису осећали, у класичном смислу, припадницима посебног народа, у великој мери су престали да се сматрају делом српске и хрватске нације. Знали су шта више нису, иако нису имали јасне представе о томе шта су постали. Без обзира на то, 1971. године, исламизирани Јужни Словени добили су у социјалистичкој Југославији статус нације. Осим у БиХ – где их је било највише – они су живели и у Србији и Црној Гори, као и у Македонији (где су имали другачије тј. македонско порекло).

БиХ је уставно била дефинисана као република три равноправна народа. Сваки од њих је, у складу са југословенским уређењем, имао право на самоопредељење до отцепљења, односно ни једна одлука уставног карактера није се сматрана легалном ако није добила сагласност већине представника Срба, Хрвата или јужнословенских муслимана. Но, када је почетком 90-их Југославију запљуснуо сепаратистички талас, изазван одцепљењем две западне (католичке) републике – Словеније и Хрватске – тај принцип је нарушен. Босанско-херцеговачки Хрвати, који су желели да заједно са Хрватском напусте Југославију, и јужнословенски муслимани, који су мислили да ће у независној БиХ постати доминантан фактор, противуставно су одлучили да се БиХ такође издвоји из састава Југославије. Тиме је изазван рат.

Срби су, с правом, тврдили: ако мултиетничка Југославија не може да опстане јер културно-верски специфични јужнословенски народи наводно не желе да живе заједно, како онда може да опстане БиХ, која је Југославија у малом? Србски политичари су нудили да се нађе неки модел опстанка федералне Југославије, а ако то није могуће, онда су тражили да у складу са тада важећим уставом, Срби у БиХ остану у заједничкој држави са сународницима у Србији и Црној Гори. Када је њихово уставно право да буду заштићени од наметања воље друга два конститутивна народа БиХ било прекршено, они су 1992. године одлучили да на територијама на којима представљају већину створе своју државу, која би у будућности ступила у федерацију са Србијом и Црном Гором, или добила међународно признање. Тако је рођена Република Србска – држава Срба који су до распада Југославије живели у саставу БиХ.

Ратна кулминација кризе

Са намером да избегне отворени сукоб са водећим западним силама – које су подстицале распад Југославије, и настојале да избегну стварање уместо ње јаке православно-српске државе, односно да искористе слабост Русије да успоставе пуну контролу над Балканом –Београд није прихватио да се Срби из БиХ и Хрватске прикључе Србији. Речено им је да формирају своје државе које је Србија помагала, али се сама директно није мешала у сукобе. То је био погрешан потез. Јер, да су се Срби свим снагама ангажовали и на почетку рата потпуно поразили Хрвате и босанске муслимане, вероватно би наметнули оно што су желели тј. стварање јединствене српске државе од Србије, Црне Горе, РС и србских територија некадашње југословенске републике Хрватске, познатих као Србска Крајина. Америка још није осигурала своју пуну глобалну доминацију 1992. године, односно још је на постсовјетском простору ситуација била за њу опасна, па се не би усудила директно да уђе у рат. Међутим, Србија – која се осећала усамљено у околностима када се СССР распадао а православно-словенска Русија још није енергично ступила на међународну позорницу – није имала храбрости да заврши „посао“, већ је допустила да се околности по њу постепено негативно промене.

САД су – у ситуацији када је Јељцинова Русија била врло попустљива – успеле да издејствују увођење санкција ОУН Србима, које су их у року од неколико година озбиљно економски ослабиле и психолошки деморалисале. Друго, Американци су припремили своје и светско јавно мнење за војну интервенцију против Срба, а у међувремену су своју глобалну хегемонију консолидовале. Тако се Вашингтон 1995. године одлучио за рат против Срба, који су до тада нанели поразе својим јужнословенским противницима и успоставили контролу над знатним делом БиХ (у коме су до рата углавном били већинско становништво), али из политичких а не војних разлога нису потпуно уништили хрватску и муслиманску војску у БиХ. Американци су те снаге постепено добро организовали и наоружали, тако да су, пошто су у лето 1995. године извршили масован ваздушно-ракетни удар на РС, Хрвати и босански муслимани стекли предност. Они су, фактички, ратовали као копнене снаге америчког ваздухопловства. С друге стране, руководство Србије, уплашено да ће и она бити бомбардована, односно да ће бити отворено косовско питање, није се директно умешало у рат. Тако је трећина Републике Српске окупирана а њено руководство натерано да прихвати Дејтонски мировни споразум (назван по америчком граду у коме је потписан). (2)

Ипак, с изузетком чињенице да РС није добила пуну независност којој је тежила, мировни аранжман за њу није био неповољан. Америка је била свесна да РС, која је имала снажну армију, није лако потпуно поразити (а тај процес би тешко могао да не изазове улазак Србије у рат). Због тога је и Србима направљен уступак, тј. мировним уговором БиХ је, суштински, претворена у конфедерацију две републике (српске и муслиманско-хрватске, која је и сама била федерализована тј. подељена на десет хрватских или муслиманских кантона). (3)Свака република имала је засебну војску, као и друге битне функције, док су на нивоу БиХ били заједнички спољни послови и монетарна политика. Уз то обновљен је југословенски модел доношења одлука уз сагласност већине представника сва три конститутивна народа, односно обе републике (сваки народ има право вета).

Мирнодопска одбрана државности

Но, Сарајево и Вашингтон нису хтели да се помире са високим нивоом самосталности западне српске државе. Оно што су тактички прихватили како би избегли кулминацију рата, настојали су да стратешки елиминишу у миру. Економским уценама, претњама, придобијањем појединих србских лидера – у околностима када је Русија била слаба – Американци су сматрали да ће постепено наметнути централизацију БиХ, тј. њено претварање у снажну федерацију, односно свођење РС са нивоа полунезависне државе на ниво обичне федералне јединице. У функцији тога било је давање диктаторских овлашћењаВисоком представнику међународне заједнице у БиХ.

Дејтонским споразумом изворно је уведена та функција. Високи представник и његова администрација имали су улогу да представљају ОУН и надгледају имплементацију мировног споразума, али нису имали велика овлашћења. Међутим, када је после 1995. године запад ојачао своје војно-политичко присуство у БиХ а тамо је дошло до извесног слабљења националних страсти, 1997. године створени су правни предуслови за окупацију БиХ. Уз сагласност свих великих сила, Високом представнику дата су права сличнаонима која су некада имали европски колонијални гувернери у земљама Африке и Азије (тзв. бонска овлашћења, названа по конференцији на којој су додељена Високом представнику). Под образложењем да народи и републике БиХ не могу да се договоре око пуне примене мировног споразума, Високи представник је добио право да намеће законска решења (укључујући и промене устава, које не би суштински измениле принципе Дејтона) али и да смењује изабране политичаре и припаднике државне управе за које процени да представљају „опасност“ за мир. Тако је требало да буде убрзан процес централизације.

Само захваљујући изразитој привржености србског народа Републици Србској, као и националној одговорности и пожртвованости већине србских политичара у БиХ, који нису били спремни да попусте ни по цену смена и прогона од стране Високог представника, споменути процес се није одвијао оном брзином којом је Америка желела. РС је изгубила извесна овлашћења у корист БиХ, али не и кључне елементе државности. Уз то, и поред свих покушаја да се наметне промена конфедералног модела одлучивања на нивоу државне заједнице, Срби су очували могућност стављања вета. Тиме су, суштински, задржали контролу над свим овлашћењима која су пренета на ниво државне заједнице.

Док се РС жилаво опирала притисцима од стране запада, а пре свега САД, Русија предвођена Владимиром Путином, полако је стајала на ноге. То је имало важну улогу за дугорочни опстанак РС. Запад је настојао да ту српску државу до крајности учини економски зависном, и тако, уцењујући је европским перспективама као основом за бољи живот грађана, мало по мало присиљава да се одриче уставних овлашћења. Планирано је било да се тако постепено постигне кумулативни ефекат. Срби би стално по мало попуштали и померали своју црвену линију, чиме би БиХ у једном моменту била претворена у државу под доминацијом јужнословенских муслимана, који су почетком 90-их година успоставили савезничке везе са Анкаром и Вашингтоном.

Србски отпор таквој политици био је снажан, али је Америка веровала да ће пре или касније Срби истрошити своје снаге, и попустити. Међутим, дугорочни однос снага променио се са енергетским и политичким продором Русије на Балкан, те су америчке калкулације изгубиле смисао. Москва је постепено постајала све активнија и у БиХ, да би током друге деценије 21. века већ постала важна потпора РС у њеном настојању да буду очувани принципи Дејтонског споразума. Све гласнији су били и руски захтеви да буде укинут бонски статус Високог представника, да би нова фаза руског присуства у РС – што дугорочно гарантује заштиту њених виталних националних интереса – наступила после 2007. године.

Енергетско учвршћивања темеља РС

„Зарубежњефт“ – руска државна нафтна компанија – током наведене године купила је нафтне капацитете РС. Тако су Руси постали власници једине босанске рафинерије (налази се у РС) „Босански Брод“ (која има и шири регионални значај), мреже бензинских пумпи у РС, али и велике рафинерије уља „Модрича“, познате на простору читаве бивше Југославије. То је имало како симболички, тако и конкретан, геополитички и економски значај.

Релативно велика руска инвестиција у енергетски комплекс РС потврдила је трајно везивање Руске Федерације за тај простор, односно представљало је снажно охрабрење србским политичарима да истрају у одбрани својих виталних националних интереса. Србском народу у РС, готово преко ноћи, духовно блиска Русија постала је и практично много ближа. Такође, у питању је била и порука западу да добро мери своје поступке, јер наићи ће на руски контраодговор, што је допринело одустајању од бруталних притисака на РС.

Економска димензија доласка руског енергетског гиганта, огледа се у динамизирању привредних активности у РС, што је такође повећало њену виталност, односно учинило је напреднијим делом БиХ. Не само што је обновљен рад обе рафинерије, већ се то позитивно одразило и на друге области привређивања. То је представљало додатни фактор већ позитивног тренда у вези са кретањем Бруто домаћег производа (БДП-а) Републике Српске. Стопа његовог реалног раста износила је 2007. године 6,2%, а 2008. године 5,7%. Услед глобалне економске кризе РС је 2009. имала известан пад БДП-а, док је већ 2010 године, умногоме захваљујући и енергетском сектору, већ отпочео опоравак. Ове године се очекује раст БДП до 3%, а предвиђене руске инвестиције у нафтно-гасни сектор, очекује се, додатно ће стимулисати његов раст у наредним годинама.

Након повратка из Москве почетком 2010. године, тадашњи премијер РС а садашњи њен председник, Милорад Додик, изјавио је да руски партнери у наредним годинама намеравају да уложе додатних 650 милиона евра у нафтни сектор те републике. Планирано је да „Зарубежњефт“ настави процес реконструкције рафинерије „Босански брод“, као и инсталирања нових капацитета, што би омогућило да РС постане значајан регионални извозник квалитетних нафтних деривата.

Исте године су Република Србска и руска компанија ГАСПРОМ договорили и изградњу крака магистралног гасовода „Јужни ток“ преко територије те српске државе. Тако не само да ће бити озбезбеђено стабилно снабдевање РС гасом, већ ће она добити и транзитни карактер, тј. преко ње ће се гасом снабдевати и муслиманско-хрватски део БиХ, па евентуално и део Хрватске. Разуме се, то подиже геополитички и економски значај РС.

Коначно, начелно су договорена и велика улагања компанија „Зарубежњефт“ и „Гаспромњефт“ у испитивања налазишта сирове нафте у РС. Јер, постоје озбиљне идикације да на њеном простору има око 50 милиона тона залиха сирове нафте. Још 60-их и 70-их година 20. века утврђено је да постоје налазишта нафте у северним деловима данашње РС, а циљ предстојећих истраживања је да се утврди о којој количини нафте се стварно ради. Потом би уследила улагања у њену експлоатацију за која се очекује да ће се кретати од неколик стотина милиона до око милијарду евра.

Ревитализација државности РС

Услед већег руског политичког и економског ангажовања, РС је у сваком погледу ојачала, и што је можда још важније, повратила је самопоуздање. Њеним грађанима је јасно да ако САД нису успеле да сломе западну српску државу када је Руска Федерација била релативно пасивна, то је постало сасвим нереално од када је поново енергично закорачила на Балкан, односно подржала своје традиционалне српске пријатеље. Ентузијазам који сада постоји у РС у пуном обиму се испољио у вези са постизборном кризом која је тренутно у току у БиХ, али и на пољу све енергичнијих захтева, у потпуности подржаних од стране Москве, да буду укинута диктаторска овлашћења Високог представника.

После општих избора у БиХ (како на нивоу ентитета тако и државне заједнице) одржаних крајем 2010. године, главне муслиманске странке јавности су представиле „Основе за формирање власти у Федерацији БиХ“, као и „Платформузаједничког наступа у институцијама БиХ у мандатном периоду 2010–2014“. Ти документи представљају програм убрзане унитаризације БиХ са циљем да се, наводно, побољшају шансе за улазак те државне заједнице у ЕУ.Између осталог, под тим изговором а истински у функцији наметања босанско-муслиманске превласти,предложено је ограничење права на стављање ветаод стране ентитета, увођење функције предсједника републике (уместо досадашњег колективног председништвау коме је сваки народ имао право вета), проширење Савета министара новим министарствима (што подразумева додатну централизацију), те увођење функције председника владе БиХ уместо досадашњег председавајућег Савета министара(што није само реторичко питање, јер председик владе не би више био први међу једнакима као садашњи председавајући). Предложено је и формирање врховног суда БиХ(сада га нема што потврђује да је БиХ конфедерација).

Срби су се таквим настојањима после избора енергично супротставили. Сукоб на србско-муслиманској релацији није главни разлог немогућности да се формирају институције власти БиХ. Срж постизборне кризе је покушај муслимана да доминирају над Хрватима са којима живе у Федерацији БиХ. Међутим, чињеница да су свесни да ће следећи они бити под ударом муслиманских хегемонистичких тежњи, утицала је на Србе да енергично подрже права босанско-херцеговачких Хрвата. Услед тога дошло је до блокаде формирања нових институција влати у БиХ.

Упркос подршци коју Вашингтон пружа муслиманима поново се показало да су они немоћни да Србима једнострано наметну своју вољу. И раније су Срби, уз виску цену, успевали да одбране своја права изборена током Отаџбинског рата 1992-1995. године, али сада, умногоме и захваљујући општем успону РС коме је допринела Русија, и немогућности запада да услед ојачаног присуства Москве изврши непринципијелни притисак на ту српску државу, она је у стању да настави нормално да живи па и да се успешно развија и ако БиХ буде упала у дуготрајну политичку кризу. РС више није талац хирова Вашингтона и Сарајева. Напротив, њихова највећа жртва биће муслиманско-хрватски део БиХ.

* * *

Умногоме, то је плод нове руске енергетске геополитике, односно јачања савезничких спона између РС и Русије. Тако је учвршћена и државност те српске државе, али су створени и добри основи да се свима демонстрира обновљена моћ Русије, и то на интересним, а не само традиционално-емотивним основама. На историјско пријатељство србског и руског народа надовезује се и њихов обострани привредни и политички интерес, и то је најбољи гарант дуготрајности и функционалности обновљених веза, односно путоказ којим путем, по узору на свог западног србског суседа, енергично треба да крене и Србија, чија власт још, нажалост, робује тзв. евроатлантским илузијама и пати од геополитичког аутизма. У страху да Србију поново не задеси судбина из 90-их, када је била сама у сукобу са западом, Београд не увиђа колико се свет променио. А да то у пуном обиму схвати, довољно је да погледа преко реке Дрине, на Републику Српску и њен положај од када је успоставила тесне везе са Русијом, односно стратешки се определила на сарадњу са руским енергетским гигантима.

_________________________________________ 

(1) БиХ заузима површину од 51.209,2 km². Пред распад Југославије имала је 4.377.033становника. По попису становника из 1991. године у тој републици живело је 43% јужнословенских муслимана, 31% православних Срба и 17% католичких Хрвата, док се око 6% грађана, углавном из мешаних бракова, изјаснило као Југословени (што би било као да се у СССР-у неко изјасни да је по националности Совјет). Иначе, услед много веће подложности ефектима социјалистичке модернизације, односно бржег пада наталитета хришћанске популације у поређењу са муслиманском, током 30 година битно се изменила верско-национална структура БиХ. Још на попису становништва 1961. године, православни Срби чинили су 43% становништва БиХ, јужнословенски муслимани 26% а католички Хрвати 22%.

(2) Много горе су прошли Срби са простора некадашње југословенске републике Хрватске. Њихова држава – Република Србска Крајина – легитимно створена када је Хрватска одлучила да напусти Југославију, уз америчку ваздушну, логистичку и командну подршку, окупирана је од стране хрватских оружаних снага а тамошње србско становништво већим делом је протерано, док је делимично чак и масакрирано.

(3)У складу са Дејтонским мировним споразумом БиХ се састоји од Републике Српске и Федерације БиХ (која је у ствари муслиманско-хрватска федерација у саставу босанско-херцеговачке конфедерације). РС обухвата 49% територије БиХ (24.617 km²) и има 1.439.673 становника, а ФБиХ укључује 51% територије државне заједнице (26.110,5 km² )и има 2.327.318становника.