Центри богатства и моћи

Основа данашњег међународног поретка настала је после Другог светског рата као резултат преговора и усклађивања интереса Сједињених Држава и њихових европских савезника. Он је у почетку уређен стварањем међународних финансијских организација Међународни монетарни фонд, Светска банка, а касније и склапањем међународног мултилатералног споразума о трговини и царинама (ГАТТ).

Процес глобализације светске привреде у функцији је креирања економске политике савремене државе, а нарочито оних мањих и оних које су у развоју или у транзицији, јер су присиљене да се прилагоде привредама развијених и њиховом све убрзанијем темпу и обиму развоја. Глобализује се трговина, инвестиције и финансијски токови, као део процеса глобализације светске привреде. Овај процес довео је до огромних промена последњих десетак година, нарочито у сфери финансија на међународним тржиштима и у међународним трансакцијама.

Нови облици финансијских инструмената, нови извори финансијске активе уз савремену информациону технологију (телекомуникациони системи) срушили су баријере националних тржишта. У савременим условима финансије су централни механизам који здружује све диверзификоване тржишне процесе у јединствену мрежу, у којој се установљавају релативне цене свих добара, услуга и капитала. Ова мрежа се интегрише не на основама националних финансијских система, већ посредством међународних финансијских тржишта.

Међународне економске и финансијске организације су основа светског економског поретка, који осим статута и других аката имају и сопствено особље и средства, као што су Међународни монетарни фонд (ММФ), Светска банка (СБ) и Светска трговинска организација (СТО). Траснационалне корпорације (ТНК) су посебан субјекат међународног економског поретка који обавља све већи део светске производње, трговине и директних инвестиција. Институционализација интереса ТНК одвија се кроз СТО. Правила која се односе на услуге (посебно финансијске и у области информатике) и на инвестициони режим повезан с трговином, штите ТНК од мера развојне политике земаља домаћина.

С друге стране, заштитом права интелектуалне својине омогућено им је да сачувају монопол и остваре монополску ренту на резултате технолошког напретка. Поред тога ТНК располаже великим делом светских ресурса и тржишта. Захваљујући томе, остварује продају у свету која је 48 одсто већа од класичног светског извоза и ангажује највећи део светског тржишта капитала за финансирање својих директних инвестиција у другим државама. Друго питање је колико користи од тога имају националне привреде и становништво земаља где ТНК остварују своје профите. Годишњи прилив директних страних инвестиција у свету износи свега 7,4 одсто светске акумулације, од чега се 60 одсто задржава у кругу САД - Европа - Јапан, а само 40 одсто за све друге земље света. Иначе, укупна вредност производње робе и услуге ТНК чини свега 6,9 одсто светског друштвеног производа.

Међународни монетарни фонд се претворио у "центар богаства и моћи". Истовремено је дошло и до потпуне америчке инструментализације ММФ, јер на формулисање и реализацију политике ММФ највећи утицај имају они који улажу највеће квоте, а то су Сједињене Државе. Међународни монетарни фонд је основан да помогне државама чланицама за одржавање ликвидности у међународним плаћањима, за отклањање платно-билансних дефицита и за очување стабилности девизног курса. Под утицајем САД, односно крупног финансијског капитала, од наведене политике мало је шта остало, пошто се ни једна одлука не може донети без Вашингтона.

Међународне финансијске институције, пре свих ММФ, Светска банка и друге постале су главни носилац и стуб глобализације. Од самог почетка транзиционих процеса у постсоцијалистичким државама, које су желеле да реформишу своје привреде, ММФ и СБ настојале су да остваре одлучујући утицај. Осим изузетака (Словенија се од самог почетка одрекла тих услуга, Пољска после 1994, а Русије после 1998. године), ретко која држава се могла одупрети огромном утицају међународних финансијских институција. Управљање транзицијом држава чланица ка тржишној економији, ММФ је директно наметао свој програм готово јединствен за све државе. Преурањена либерализација финансијског тржишта и отварање економије снажно подржане од ММФ, један је од основних узрока што је у највећем броју земаља довело до опадања привредне активности, пораста незапослености и низа других тешкоћа. Због тога су и сви други реформски захтеви имали нежељене последице, што је довело до правог економско-социјалног слома.

Посебну пажњу ММФ, као и земље у транзицији, посвећује нивоу спољног дуга сваке конкретне државе у односу на могућности да се уредно и без великих напора то задужење сервисира (у врло задужене државе сврставају се оне код којих је садашња вредност дуга већа од 220 одсто извоза робе и услуга, односно већа од од 80 одсто бруто националног дохотка). Разуман ниво спољњег задужења, који помаже да се финансирају продуктивне инвестиције, доприноси убрзању привредног раста, али прекомерно задужење доприноси смањењу овог раста (утицај задужења на привредни раст постаје негативан када задужење пређе 160-170 одсто вредности извоза и 35-40 одсто вредности друштвеног производа).

Као тенденција запажа се да код нових кредита међународних финансијских организација готово да нема одобрених кредита за индустријски сектор (са изузетком кредита за мала и средња предузећа), већ да су то углавном кредити за инфраструктуру, реформу финансија и институција, те буџетску и платно-билансну подршку. У том смислу, препорука је међународних финансијских институција, да треба ефикасно управљати портфолиом спољног задужења да поједине државе у транзицији не би поновиле грешке из прошлости. Ово укључује и вођење рачуна о томе да прекомерно преузимање (директних и индиректних) обавеза државе на основу гаранција за узете кредите, не представља потенцијално велики ризик за општу финансијску стабилност.

С друге стране, државе у транзицији, при ослањању на спољно задуживање за финансирање привредног развоја и структурне форме, морају имати у виду да средства која се одобравају за ове намере из страних извора, значајно осцилирају. На пример, тако је укупно нето инострано јавно финансирање привреде у развоју у 1995. години било 71,6 милијарди долара, 1996. - 31,6 милијарди, 1997. - 39,7 милијарди, 1998. - 62,3 милијарде, 1999. - 42,9 милијарди, 2000. - 23,4 милијарде, 2001. - 57,5 милијарди и 2002. године 49,1 милијарда долара. Уз то су одобрени кредити из мултилатералних извора (Светска банка, ММФ и други) опали са 35,7 милијарди долара у 2001. години, на 21,3 милијарде долара у 2002. години.

Наведене чињенице указују да је ММФ спроводио интересе финансијског крупног капитала, уместо да помаже државама у кризи и да унапређује глобалну економску стабилност. Финансијски интереси развијених су доминирали због чега је ММФ већ дуже време предмет критике, док стручњаци у ММФ верују да је програм који спроводе у општем интересу.

Тржишни фундаметалисти, проводећи програм Вашингтонски консензус, доминирају у ММФ. У свим привредама у којима је ММФ наметнуо своје "савете" дошло је о краха привреда (Мексико 1994, Русија 1998, Бразил 1999, Аргентина 2001). Тако су стручњаци ММФ-а истицали да је "Аргентина најбољи ђак ММФ-а", а познато је како су завршиле реформе, по препорукама ММФ-а у овој држави. Узроке аргентинског привредног слома експерти виде у слепој послушности ове државе у вођењу економске политике (пре свега фискалној и монетарној) условљеној од стране политике Међународног монетарног фонда.

Политика ММФ и других међународних финансијских институција у основи је у интересу развијених држава, пре свега, у интересу кредитора, а не подстицања раста и стабилизације привреда држава у развоју. Да је то тако, указује чињеница да ММФ обезбеђује средства владама првенствено за отплату зајмова западним кредиторима, на чему посебно инсистирају, уз претњу средствима принуде до уцене. Скоро сваку земљу-тражиоца кредита тера да "притегните каишеве" што је редовно доводило до смањења тражње и развоја, уз нагли раст незапослености. Уз то, ниједна држава није успела да уравнотежи буџет или да се ослободи растућег дефицита платног биланса (што је и платформа политике ММФ), придржавајући са "савета" ММФ.

Економски развој светске привреде у последњим декадама развоја изузетно је неравномерна. Продубљивање већ изразитог јаза у развоју развијених и земаља у развоју резултат је релативно бржег развоја развијених капиталистичких привреда према великом броју неразвијених и земаља у развоју. Развијене државе су кроз сопствени убрзани развој повећале своју супериорност захваљујући интернационализацији производње, доминацији транснационалних компанија и дубоким структурама промена својих привреда. Такви процеси праћени су нарастањем проблема у односима развијених и неразвијених привреда, при чему треба истаћи:

Презадуженост већине држава и стезање "омче дугова", која гуши и готово онемогућава економски раст ових привреда. Излазак из цикличне кризе већине развијених привреда, уз истовремени улазак у дугорочно развојну и структурну кризу држава у развоју. Успоравање инфлације у развијеним капиталистичким привредама, уз бржи раст цена и инфлације у земљама у развоју. Погоршавање односа у светској трговини на штету неразвијених и земаља у развоју, уз све отворенији протекционизам. Ограничавање деловања светске трговине на економски развој неразвијених привреда. Светски финансијски и трговински односи, кроз игре и операције девизним курсевима, главни терет пребацују на неразвијене привреде. све бржи раст незапослених радних ресурса и инсталисаних капацитета у развијеним привредама, посебно држава у развоју.

Досадашња искуства неразвијених и држава у развоју указује да је прилив страних директних инвестиција основа раста производње и извоза, а то није могуће остварити без претходне "ефикасне" сарадње с међународним финансијским институцијама. С обзиром на ограничени приступ приватним изворима финансирања, већина тих земаља зависила је управо од кредита ових институција, пре свега ММФ-а и Светске банке. Већина неразвијених и земаља у развоју морала је претходно да испуни неопходне предуслове за добијање кредита од ММФ-а. Већи део тих зајмова обезбеђен је кроз давање "олакшица за систематску трансформацију", као и споразуме о "стенд бај" (мировање до даљњег) аранжманима за које су нешто оштрији услови.

Тако је ширење финансијске кризе у светским размерама, као растућа нестабилност на светским финансијским тржиштима, примарни узрок кризе у младим тржишним привредама.

Стратешке промене

Производња без тржишта нема сврхе. Свет ће 2020. године имати око 8,1 милијарди становника, од тога ће Европа и Северна Америка чинити свега 11 одсто, а Азије и Африке чак 76 одсто потрошача на планети. Према пројекцијама ОЕЦД, до тог времена ће се битно променити и односи економских снага у свету. ТАко ће државе ОЕЦД стварати 48,7 одсто друштвеног производа света (61,1 одсто 1995. године), док ће земље изван тог круга стварати већи део светског производа. Кина ће имати 19,6 одсто, Сједињене Државе 16,3 одсто и Европска унија 15,7 одсто друштвеног производа света. Бразил, Русија, Индија и Кина, познатије као државе БРИК-а, збирно ће повећати свој удео у светском друштвеном производу за 31,3 одсто (више него САД и ЕУ заједно), што у перспективи може угрозити глобалну империју САД.

Степен

Да би се решили проблеми ефикасног јефтинијег финансирања држава у развоју и заустављања дужничке кризе, неопходно је успоставити систем селективног кредитирања. У реализацији тога постоје два критеријума и то према степену развијености и намени. Према степену развоја, државе су груписане на: развијене с бруто друштвеним дохотком 3.500 америчких долара, на вишем средњем нивоу с преко 2.500 долара, на средњем нивоу с дохотком од 635 до 2.500 долара и најнеразвијеније међу државама у развоју с дохотком до 635 долара.