Пећинска сцена у картонској кутији

Свету историју о рођењу Христа приказује на десетине малих луткарских позоришта Русије: 7. јануара, на дан када православни хришћани прослављају божић, у разним градовима земље започели су фестивали божићних вертепа.
 

Божићни вертепи постоје у читавом свету и то више векова. У Италији, или рецимо у Пољској, у кућама, црквама, на трговима у децембру се појављују скулпторалне композиције, које представљају сцене Рођења Христовог. У малој картонској кућици постављају се фигуре Свете породице, мудраца, пастира... У Русији ова традиција такође постоји, она потиче од краја 16. века, али у совјетско време била је прекинута и боновљена је тек 80-их година. Данас су вертеп позоришта углавном аматерска. Испоставило се да је у Русији врло много људи који се баве том уметношћу. Па и код публике Пећинске сцене су врло популарне.
 

У представама се чувају канони утврђени од давнина. Само позориште представља сандук у два нивоа, у висини човекове фигуре. На сваком нивоу се опрема сцена, испод које је простор затворен за гледаоце, ту стоји луткар. Кроз мање прорезе он управља фигурама. Обично се на горњем нивоу налазе Марија, Јосиф, младенац Исус, на доњем цар Ирод, несрећна Рахиља са дететом и Смрт за косом, која убија цара Ирода. Али вертеп фигурице су само илустрација духовног садржаја стихова који се певају или рецитују. Занимљиво је да у православној традицији текст за Свету породицу није прописан, она просто стоји на горњем спрату као икона. А главни актер Божићне мистерије је жестоки тиранин Ирод, који је наредио да се убију сва деца у Витлајему. У томе је скривен дубоки смисао, подвлачи у интервјуу за Глас Русије организатор московског фестивала вертепа Александар Греф.
 

То је врло важно. Ако постоји радост, постоји и несрећа која ту радост засењује. Таква је суштина ове сцене. Злотвор је требало да убије једног човека – Сина Божјег, али није могао да га нађе и зато је наредио да убију све унаоколо. Али зар се тако нешто и данс не дешава? – пита се Александар Греф? – Неко одлучи да убије неког конкретно, а диже у ваздух све без питања. Да ли је човек у праву, у криву, није важно, једноставно нашао се ту. То је данашњица. Испоставља се да се човек није променио...
 

А још је врло важно схватити зашто су наши преци смислили управо такав начин приказивања, наставља Александар Греф. Када почињеш о томе да размишљаш, долазиш до закључка да је то исти тај оптимални уметнички поступак. И ми настављамо да га користимо.
 

Наша представа започиње овако, говори Александар Греф – из таме излази лутка са свећом и пали свеће на горњем и доњем нивоу. Наравно, вертеп се може осветлити и лампама, и боље ће се видети лутке. Али нестаје најважније – атмосфера. Нека се вертеп и не види најбоље, нека се осветљава малим бројем свећа, али сенка од ње оживљује лутку. Свећа титра од ваздушне струје која настаје приликом кретања лутака и лутка почиње да „гледа“, гледалац осећа тај поглед на себи, при чему код лутака понекад чак нису нацртане очи. Одакле се појављује овај осећај? Он се појављује у нашој уобразиљи. Вертеп је направљен тако да пробуди нашу машту. Ево у чему је ствар.
 

У тој културној појави има нечег врло важног за савременог човека, што дира најтање душевне струне – закључује Александар Греф. Једноставно треба нам такво дирљиви, једноставно, примитивно дејство. Не компјутерско, не 3Д. Већ да седнемо у тами и да гледамо уз тиху музику причу о Рођењу Христовом.