Стеван Гајић: Србин није идиот

Све чешће се у србској јавности чује термин „корисни идиот”, што није мимоишло ни председника државе који се њиме послужио на партијском скупу приређеном у стању изнудице после великог народног митинга на Славији. Изнуђени скуп одржан је у реновираном Центру „Сава”, сада у власништву Мирослава Мишковића на чијем је хапшењу управо Вучић заснивао маркетиншку кампању током читавог првог периода своје владавине после победе Томислава Николића на председничким изборима 2012.

Употреба синтагме „корисни идиот” мени лично запарала је уши када сам добио питање у једном интервјуу у коме сам упитан да ли сам ја можда Путинов корисни идиот. Било да се говори о корисним идиотима Запада, Русије или неке треће стране, заједничка претпоставка је да онај коме се налепљује таква етикета не поседује субјективност. Ако пристанемо на овакву поставку самим тим пристали смо на подвалу власти да ни народ који протестује на улици није субјекат политичког процеса и самим тим није више носилац суверености. Овакву поставку треба одбацити са презиром јер је погрешна, често и злонамерна, и скреће пажњу са основне чињенице – сазрело је народно незадовољство компрадорском колонијалном влашћу и нарасла је воља народа да се побуни против такве власти.

Данашња употреба ове синтагме произилази из стеченог искуства недавне политичке историје и састоји се у питању: „Шта ако наше незадовољство искористе наши непријатељи?” Питање, међутим, није добро постављено. Право питање гласи: „Како се поставити према неумитном паду компрадорског колонијалног режима у Србији?”

Страх, дакле, јесте оправдан јер што народ каже: „Ко се на млеко опече, и у јогурт дува”, али та врста страха је паралишућа и још важније бескорисна пред неумитном чињеницом да нам у сваком случају следе велике политичке промене. Јасни су разлози страхова, почев од уплива странаца (Запада), до искустава са прелазним „експертским” владама пуним белосветских чудотвораца и сличних трикова којих смо се нагледали и овде и у осталим постјугословенским банана републикама.

Да ли је и пред Први србски устанак било тако? Да је тада победила опрезна школа мишљења, никада не би имали Карађорђа. Можда је и тада неко могао мудро да приговори да је Црни Ђорђе био фрајкор и да је као такав радио за Аустрију, па није скроз халал да буде вожд српске револуције. А и народ је пред Српску револуцију 1804. могао да мирно седети и каже себи да „увек може горе”. И било је горе са пропашћу устанка док опет није постало боље.

Падом режима Александра Вучића, само једног у низу клинтонистичких режима на Балкану, десиће се оно што Англосаксонци називају power grab, или на србском борба за власт. Погрешна је, међутим, основна премиса која узима у обзир постојећу бинарну парадигму, или Вучић или Ђилас (са привесцима). Јер, падом власти почиње сасвим нова игра у којој ће се поред постојећих сигурно појавити нови актери, изван уиграних шаблона. А према колективној дресури којој смо изложени, у којој доминира вечита прича о свемогућим западним службама, навикнути смо на помисао да и сви нови актери нужно морају бити НАТО у неком новом паковању. Овде се заборавља да је свет 2025. много друкчији у односу на свет 2012, а поготово је различит у поређењу са светом из 2000. године.

Данас се заиста чини да у Србији постоје само две НАТО колонијалне и добро организоване политичке структуре. Једна је ова са криминалним шмеком која нам влада и коју је Брисел довео на власт 2012. године, док је друга НАТО машина са такозваним „грађанским” партијама, НВО сектором, прогласима, уједињеним медијима и сл.

Ово, наравно, не значи да су народ и студенти корисни идиоти друге НАТО кохорте, нити да друга од две НАТО опције задовољава њихове политичке укусе. Овој другој НАТО опцији испоставило се теже је него што су многи очекивали да наметне студентске или политичке лидере који би могли да незадовољство каналишу у смеру који би одговарао НАТО-у, да Србија после смене власти ипак остане у НАТО парадигми, која се код нас и у целој источној Европи и на Кавказу брендира као „европски пут”.

Сетимо се како су НАТО колонизатори заћутали када су Црном Гором пролазиле литије. И да ли је ту народ испао корисни идиот или не? Истина, Црна Гора се није ослободила НАТО окупације, али јесте притиска мафије у свакодневном животу. Дугорочније гледано, и још важније, одбрањена је Србска православна црква. Не заборавимо колико су у то време Вучићеви таблоиди и аналитичари помагали Миловом режиму. Колико су клеветали поједине свештенике као и директно митрополита Амфилохија и владику Јоаникија и како су распредали бајке о умешаности западних служби у послове Митрополије црногорско-приморске СПЦ, као да те исте службе баш њих, који тако клевећу, нису инсталирале на власт у Црној Гори да и тај део србског простора увуку у НАТО, а у Србији да демонтирају државу, почевши од демонтаже Србије на Косову. Српске земље ће се, не сумњам, ослободити НАТО окупације, али тренутно је важно да се ослободе мафије. Скупови на Славији, затим на Мостарској петљи а и скупови који следе, сигуран сам, јасно показују да је за тако нешто сазрело време. А ја лично као учесник скупа нисам био окружен ни корисним ни бескорисним идиотима него својим Србима, својом браћом и сестрама.

Ову енергију младих на читавом србском простору, како је ја видим, добро описују речи песме реп групе ТХФЦ посвећене баш НАТО окупацији Косова и Метохије: „Млад сам Србин и због тога разна срања трпим, али кад полудим нека чувају се луди људи”. А међу овим младим људима које данас видимо на улици и у студентским блокадама сигурно има и оних који су као средњошколци својим костима и крвљу изборили слободу за све нас од влашћу наметнутог ковид логора и вратили нам уставом загарантовану слободу кретања. Већ једном су доказали да се за слободу може изборити! Сетимо се, тада су Вучићеви таблоиди оптуживали Русију да стоји иза протеста.

Установили смо, дакле, да марионетска НАТО власт попушта под притиском. А Валтазар Богишић нас је занавек подучио: „Што се грбо роди, вријеме не исправи”. Тако се ни ова накарадна власт неће никад поправити. Епоха јој је прошла и само је питање како ћемо се према томе поставити. Чињеница је да је митинг на Славији показао да се заједно са влашћу попут оне несрећне настрешнице срушио читав бинарни систем на коме је почивала Србија Вучића и Кристофера Хила коју сам више пута јавно поредио са предреволуционарном Кубом из филма „Кум 2”. Вучића волим да поредим са председником Фулхенсиом Батистом а Хила са главним америчким мафијашем на острву Хајманом Ротом. И предреволуционарна Хавана била је препуна коцкарница и лепих хотела као и данашњи Београд, али је за народ смрад колонијалног ропства био неподношљив.

Сарадник окупатора у таквим систему је сваки криминалац, лопов и паразит на грбачи народа, ваљда су то ти чувени лојалисти о којима председник говори, стварајући утисак да нема поверење у легални апарат силе, али ни у сопствену партију и коалиционе партнере. Прича са заклетвом у цркви, била истинита или фантазија, треба да подсети на мафијашку или комитску заклетву. Проблем је што овај режим нема идеологију и једино што може да повеже такозване лојалисте је материјални интерес, дакле суштински ништа. Такви људи ових година јесу били инфорсери НАТО окупације али они никоме нису истински лојални, тако да не могу ни да буду прави лојалисти. Посебно у светлу чињенице да су у судском процесу заглавили неки од претходних „лојалиста” које је режим користио за спровођење своје власти у оквиру који му је НАТО дозволио. И Ел Чапо Гузман је имао лојалисте па је свеједно завршио у америчком затвору. Још важнија ствар је да је моменат ослобађања већ неповратно наступио, не само на демонстрацијама 2020. већ и у овим данашњим блокадама када су у више прилика такозвани лојалисти, то јест батинаши, добили батине. Даља употреба овакве неформалне силе само ће погоршати стање за режим.

Оно што се сада чини логичним је чињеница да је потребно попунити политички простор који зјапи празан, и прве назнаке тога већ видимо. Већина Срба је у исто време и против НАТО и против Вучића. Проблем је што се народу намеће лажна дихотомија између естетике условно речено позиције Пинк НАТО-а и с друге стране Н1 НАТО-а. Народ се вештачки гура у један од два тора, док објективно већина не припада ни једном ни другом. То је свакако био случај са огромном већином народа којим сам био окружен на скупу на Славији.

Уосталом, није случајно што су са митинга протерани провокатори који су дошли са заставама Европске уније, имајући у виду да је управо та застава симбол напредњачке владавине. Сетимо се да се застава ЕУ на Николићевој инаугурацији први пут појавила у Председништву, да не помињемо срамно обраћање тадашњег комесара за проширење Штефана Филеа, и то пре новог шефа државе. После тога, логично, Канцеларија за Европске интеграције постаје министарство а Министарство за Косово и Метохију постаје канцеларија. И креће корак по корак потпуна разградња институција и предаја државе Србије на Косову. Толико о резултатима обојене револуције из 2012. коју из неког разлога нико тако не назива.

Надстрешница није само срушила Вучићево Потемкиново село већ читаву политичку сцену Србије. Епоха је прошла, и зато није чудо што пропагандна машина режима панично покушава да направи спин како је Доналд Трамп веома близак Вучићу, толико близак да за Вучића није било места на церемонији отварања обновљене катедрале Нотр Дам у Паризу. Режим у исто време покушава да се умили НАТО/ЕУ структурама, као и Трампу, који је на потпуно другим идеолошким позицијама.

Режим се НАТО/ЕУ глобалистима умиљава у нади да ће добити заштиту коју ужива режим Маје Санду у Молдавији; умиљава се убрзаним завршетком гашења трагова државе Србије на Косову, гашењем динара, поштанске штедионице, пореске управе и Дунав осигурања. Укратко, сваки пут кад се делегације Београда и Приштине наводно ништа „не договоре” у Бриселу гаси се најмање једна србска институција. Ово је почело још 2013, од првих „лојалистичких” фантомки и ломљења гласачких кутија у Косовској Митровици. Поред тога, Вучић мисли да ће му претварање Србије у рударску колонију ЕУ за експлоатацију литијума, и свих других минерала којих би се странци дочепали, бити још јачи штих за опстанак на власти, као да се ни ту народ не пита. Овде му једна друга реп група, Београдски синдикат, лепо сублимирала поруку народа бившем немачком окупатору, који би сада да окопава, стиховима „Марш из моје авлије”. Треба се питати да ли и Савски мост руше по налогу окупатора. Немци нису успели 1944. да га сруше силом када су их Руси гонили из Београда, јер га је под пушчаном паљбом разминирао један стари ратник Солунац, омиљени учитељ Миладин Зарић, поп Мишо како су звали овог бившег свештеника. Да ли рушењем моста и покривањем споменика логору на Старом Сајмишту треба и ове примере отпора и страдања избрисати из колективног сећања Срба? Како можемо да знамо да ни ово није део неке тајне конвенције?

У ретроспективи гледано, овај режим је заиста био мера мржње коју НАТО демонстрира над нама. Тражење подршке од НАТО-а и од лидера ЕУ је свакако промашена стратегија за режим јер европске елите оличене у личностима Урсуле фон дер Лајен, Емануела Макрона, Клауса Шваба или Олафа Шолца не могу ни самима себи да помогну после Трампове победе и ратне агоније у коју су се уплели и са којом не знају шта ће. После промена у Вашингтону режими по Европи који су подржавали ратне напоре НАТО у Украјини падају као домине, па како да тренд не захвати и Србију која је толике милионе евра ван сваке процедуре предала у буџет Кијева, да не говоримо о оружју које је тамо завршило.

Са друге стране, постоји још промашенији покушај. Режим се умиљава Трампу измишљањем или изазивањем санкција САД и покушајем да некако на силу отме НИС од Руса и преда га Западу, друга понуда која је дошла до јавности је незаконито отуђење зграде Генералштаба. Тешко да ће му ишта ту помоћи да опстане, јер ово је агонија у којој је режим који, шта год да уради, свакако пада.

Главно питање је шта ћемо ми. Чини се да су многи у народу, па и у политичкој и свакој другој елити навикли на Вучићеву верзију пакла. Овај врло специфичан пакао постао је многима зона комфора јер мисле да је неизвесно шта ће бити после, а ово зло барем познајемо. Многи су подлегли колективној хипнози. Ипак неумитно је дошло време буђења. Србин јесте у стању много да трпи, али није идиот. Пуна истина је да политичка борба тек почиње са падом режима, као што се то догодило и у Црној Гори и траје до данас, јер ипак нико није успео да заузме монопол ДПС нити је то друштву више прихватљива опција.

Мења се епоха у читавом свету и већ извесно време падају балкански клинтонисти. После пада Хашима Тачија, Мила Ђукановића и Бојка Борисова, логично је да падну режими Едија Раме и Вучића. И ту не помажу насиље над народом, издаја Косова и Метохије, нити закулисне игре око санкција и непријатељског преузимања НИС-а у замену за опстанак на власти. Епоха је једноставно прошла, и једино питање је како се поставити према тој чињеници.


Извор: stanjestvari.com

Др Стеван Гајић

Научни сарадник Института за европске студије у Београду

Професор по позиву Московског државног универзитета за међународне односе МГИМО