Ранко Гојковић: Срби и Руси су браћа по Промисли Господњој

 
– Ко се озбиљно и добронамерно бави изучавањем вековних историјских веза Срба и Руса, не може да у тим братским везама не види улогу Божије Промисли. Не може бити случајност да је наш духовни отац – Свети Сава – изабравши иночки пут, на Свету Гору отишао баш са руским монасима и постао монах у руском манастиру. Као што није случајно ни да се «Србска Аја Софија» – Храм Светог Саве – завршава уз обилну помоћ руске државе. Тако да србско русофилство заправо и потиче из Светосавља, оцењује Ранко Гојковић, један од доносилаца Повеље Србско-руског братства.

Гојковић је уредник «портала Саборник србско-руски» (www.sabornik.rs ), председник организације «Руско сабрање у Србији», генерални секретар «Свесрбског словенског покрета», председник Управног Одбора «Православне Фондације», православни публициста и преводилац са руског језика. Добитник је руске националне премије “Императорска култура” коју Удружење књижевника Русије додељује једном годишње руским или иностраним ауторима. Премија се додељује културним и научним делатницима који су унели непроцењиви допринос препороду руске културе, како у Русији, тако и у иностранству.

И њега, као и друге наше доносиоце, питамо шта је србско-руско братство данас и који је његов значај? Како, којом брзином и у којим сферама да га развијамо? Све то са полазне тачке да је Русија данас несумњиви војно-политички лидер савременог света, један од предводника БРИКС-а и светске већине. И, полазећи од тога да је српско-руско братство наш приоритет, да га је утемељио Свети Сава, на духовно-моралним вредностима. Оно има саборни карактер и велики значај за регион, Европу и свет. То је између осталог, записано и у Повељи србско-руског братства.

Гојковић свој поглед на предложене теме излаже овако:

«Историја Пећке иконе Мајке Божије такође није случајна! Она је превалила дугачак пут од Јерусалима, преко Константинопоља, па Новгорода и Херсона, где је била сведок крштења Владимировог, да би је Свети Сава добио на дар 1219. године од Константинопољског Патријарха када је добио Томос за Србску Архиепископију. Дакле, два најважнија догађаја у историји наших народа – Владимирово крштење Русије и мисија Светог Саве – одиграли су се под омофором Пећке иконе Мајке Божије (то име добија са изградњом Пећке Патријаршије).

Овде нећемо образлагати задивљујуће паралеле Косовске и Куликовске битке и друге историјске паралеле, само напомињемо да наши народи никада у својој хришћанској историји нису војевали на страни зла, него на страни добра. Неколико векова Русија је била једина слободна православна држава на планети, сви остали православни народи били су под туђим јармом. Улога Русије у ослобођењу тих народа, па тако и Срба, просто је грандиозна. Русија се увек залагала за јаку србску националну државу и радила на јачању јединства православних народа. Русија 1831. године врши притисак на Фанар па Срби поново могу сами да бирају своје епископе, под њеним покровитељством србска државност иде од аутономије до пуне обнове независности. И данас Русија представља главног гаранта и заштитника како Републике Српске, тако и опстанка Косова и Метохије у окриљу србске државности.

Од Светог Саве па до данашњих дана није било ни једног историјског моментума када су геополитички интереси Руса и Срба били супротстављени. Било је само политичких идиота на једној или на другој страни. Чак и у време блоковске поделе света, свакако да у окриљу Варшавског пакта не би било могућно такво разарање србског националног бића какво је чињено у прозападној брозоморији. Тако да је и данас заговарање евроатланског пута и сврставање у антируски миље, могућно само у главама проданих душа англосаксонских шпијуна или политичких идиота.

Не треба пуно памети да би се видело да цивилизација која промовише онакву песму Евровизије и онакву скарадност какву смо видели на отварању и затварању Олимпијаде у Паризу, гура читаво човечанство у амбис. Међутим, наметана лажна „политичка коректност“ покушава да све релативизује. Како бити политички коректан према према „култу смрти“ који се намеће, према ревизији историје, према срљању у, како би рекао Дучић, «патолошки брак крвника са жртвом»?

Дакле, свака наша подршка Западу и сврставање са непријатељима Русије представља ударац на историјски србски код. Православље (правилно слављење вере) је ушло у духовну плот србског и руског човека. Координантни систем православног Србина и Руса заснован је на моралним императивима љубави и милосрђа, саосећања и неграбљивости, наспрам себичних појмова који су ушли у коорддинантни систем западног погледа на свет, као што су користољубље, задовољство, лагодност…

Србски народ је у последњој деценији двадесетог века прошао многа искушења и осетио пуни сатанизам западног света. Данас су руска држава и руски народ подвргнути апсолутно истом сатанистичком медијском линчу као и Срби крајем прошлог века.

После Другог светског рата оне који су мрзели друге народе, називали су нацистима, оне који су мрзели друге расе, називали су расистима, а последњих неколико деценија на Западу оне који мрзе Русе и Србе називају борцима за демократију. Једноставно, не само тај факат, него и читава наша историја учи нас и упућује на неговање србско-руског братства.

Због тога је сваки национално одговоран и честит Србин дужан да ради на јачању како међусобне слоге и јединства, тако и јединства са Русијом. То јединство мора бити јединство у Истини, а не у лажи, као што нас учи и свети благоверни кнез Александар Невски, да «није Бог у сили, него у Истини!» На то нас упућују и заветна 4 слова «С» на србском грбу. Међутим, увек морамо имати на уму да та заветна «четири С» као симболи српске слоге, не стоје на неком пустом месту, него да се налазе око Крста Христовог.»

Д. М.