Како је донска козакиња водила домаћинство, као се одевала, васпитавала децу и поштовала Бога
Донске Козакиње се од давнина истичу посебном лепотом, животном снагом и чврстим карактером.
У Статистичком опису Области донске Војске који је објављен 1884. године, поред осталог се каже: «Због карактеристичности ратног начина живота на Дону историјски је биран посебна врста жена – неуморне раднице, смеле и енергичне жене које су уместо својих мужева преузимале послове и које су биле успеше у свим пословима које су започињале».
Осим тога, расла је и улога жене у козачком друштву. Не само суштински, већ и статистички. На основу података првог општег пописа становништва у Рускојимперији 1897. године, Козакиња је било за 10 посто више од Козака. Годинама су Козакиње добијале све више грађанских права, иако је статус у кући био нижи од Козака. «Успон» у друштву и породици кретао је из домаћинства.
Мој дом моја тврђава
Женама Козакињама треба признати да су се веома бринуле о дому и заједници у којој живе. Умеће да буду добре домаћице и да држе породично имање високо се ценило на Дону у сва времена.
Казакиње су увек биле главне у кући, оне су поступно у њој уводиле ред и топлину. Неколико пута годишње на Васкрс и Божић, прославу светих апостола Петра и Павла, пред Покров Пресвете Богородице, оне су радиле генерално чишћење. Кречиле су унутрашње зидове у бело, а спољне у жуту глину.
Ево шта је истицао Георгиј Губарјев козачки старешина који је истраживао древно козаштво и аутор Књиге о козацима, сарадник редакције Малог Козачког Енциклопедијског речника: «Не очистити кућу и пустити мужа и децу неруредне на улицу за Козакињу је значило губитак људског достојанства».
Козакиње чије су куће биле недалеко од реке, прале су веш на Дону и лети и зими. Користиле су рубељ (дрвену даску са попречно изрезбареним зубцима за трљање рубља) и сапун. Понекад су уместо сапуна користила луг (пепео). Палиле су сабљике сунцокрета и тако добијен пепео стављале су у платнени џак и приликом прања стављале у корито са водом. Од тога су добијале сапунасту воду.
Добра домаћица била је она Козакиња која је имала много спремљене хране, чисто опран и исправно на канапу окачен веш. Комшинице Козакиње које су долазиле на чај или кохви (кафу) увек су загледале чистоћу посуђа посебно чајник. Храна се спремала на фуруни, а све чиме је ложена, могла се ложити чак и говеђа балега давало је много чађи. Ако је све било уредно, то је значило да је Козакиња права домаћица. И звали би је – «домаћицом» и «чистуницом».
«Бол не болујем – Козакиња сам ја!»
Тако је она свакога дана и читаве године радила по кући, бађти, пољу и винограду. Понекад би успеала да оплеви, очисти, полије подвезе, накоси сена и почисти балегу. И поред свега добро нахрани породицу. А кад дође време – скупљала би летину: купус је киселила, маринирала краставце, да воће осуши...
Наравно од малена је научила и децу да јој помажу. Козакиња је васпитавала децу, делила властито искуство, знања и навике у вођењу домаћинства, а ако није било главе породице – давала је лични пример.
Често је рађала у пољу и током разних кућних послова. Децу је учила да раде веома рано посебно ћерке. Већ са четири године Козачићи су радили у башти и хранили домаћу живину, а ћерке су почињале да шију, хеклају и везу. А већ са пет година водила је краве и гуске на испашу, умеле су да управљају воловима, да перу таве и посуђе.
Седмогодишње девојчице већ су знале за ред и чистоћу у дворишту, плевиле су и одржавале башту, училе су да кувају и пазе млађу децу, да управљају вучијама. Дечаци су знали да се користе коњску запрегу, да јашу и користе оружје. Али то је како се каже сасвим друга прича. 1
Козакиње нису имале слободног времена. Ако би и села одмах је узимала тканину или је плела вунене чарапе, шила одећу за себе и децу, ткала, везла и исцељивала. Полагати наду да ће Козак бити од користи у домаћинству је пропала ствар – он је или на скуповима или у рату. Тако да је сав кућни посао био, у основи, на плећиа ових вредних жена.
Међутим, козачке жене никад нису роптале, нису се жалиле на своју судбину, током било ког посла, углавном исцрпљујућих, током жеге или мразева оне су успевале да буду лепе, бодре и да понекад запевају.
Козакиње су биле поносне на своје порекло, животне навике, издржљивост, умеће да се носе са проблемима. А кад би дошло до болести или жалости – чак и у најтежим моментима – оне су се молиле: «Бол не болујем – Козакиња сам ја!»
«Имамо пуно икона»
Донски Козаци били су побожни религиозни. За њих је Бог био духовни идеал, а животни помоћник – Богородица. Сматрало се да снажна вера и усрдна молитва пред ликом светих штити жену и њену породицу од напасти и несрећа.
Козаци нису пропуштали црквену службу чак ни радним данима, да не говоримо о недељама и празницима. Постили су два пута – током Великог поста и на спас, знали су све Псалтире и в Великий пост и на Спас, знали Псалтирь и молитве, неке од њих знале су да читају и на црквенословенском језику.
Готово на сваком углу у кући имамо икону и поред којих горе кандила. Мирише паљевином уља, тамјаном, воском и још нечим из цркве» – о атрибутима православне вере у свом дому могао је да каже сваки Козак.
Козакиње су увек милосрдно делиле све што су имале, храниле су сиромашне, помагале монахиње, поштовале свештенике. Козачке жене су добровољно чистиле цркве, помагали изградњу туђих кућа (ишле у мобу), и увек биле ту када је неком од сељана била потребна помоћ. И без речи, полазећи од својих могућности и имовине, помагали све којима је то било потребно.
Без обзира на побожност донских жена, оне су имале слободољубив карактер, биле су поносне и власне. Њима су били страни покорност и заборавност. Оне нису знале за ропство и кметско право. Готово никад нису ишле да служе за надницу код спахија и богаташа. А док је муж служио и био у ратним походима, Козакиња је сама доносила озбиљне одлуке о свим животним питањима.
Обожавале су да се лепо обуку, биле су нашминкане и праве заводнице
Карактер Козакиња, а у основи и статус породице истицали су одећа, њена уредност, разноврсност и вредност.
Статус и имовно стање Козака дефинисали су како ће његова Козакиња бити обучена, лети је носила платнену, калико или памучну одећу. А кошуље су биле украшене везом, а сукње су се носиле без кецеље. Ако је кошуља била једноставна онда се ослила преко ње и кецеља. Прслук је увек био пребачен преко кошуље и никада увучен у сукњу.
Кад је било хладно поред кошуља Козакиње су облачиле сукно или сарафан од вуне офарбане у црно или сиво. На шаву преко врата, била су дугмад преко којих је била пришивена свилена трака. Ношњу је красио и плетени каиш од црвених или сивих свилених нити. У другој половини XIX века сукно су носиле само старије жене као свечану и обредну одечћу.
Жене су излазиле у дугим хаљинама – кафтанима која се везала око појаса и бешметима – дугим шареним хаљинама које су при дну биле украшене, са дугачким рукавима обложеним гајтанима и стакленим перлама.
Својеврсна је била и женска фризура. Неудате жене носиле су косу са три кике уплетене у траке. Што је девојка била богатија у коси је имала више трака. Косу су плели на неколико дана – од купања до купања. На свадби су девојкама косу плели у две кике и везали у «пунђу».
Већ са 40 година њих су везали у чвор на затиљку и украшавали шналама. Старије жене су кике обомотавале око главе. Жена Козакиња није била у јавности без мараме, сако је било тако то се сматрало грехом и срамотом. Зато су жене Козакиње главу покривале шареном марамом или великим шаловима.
Обувале су козакиње ципеле, получизме обичне израде или са бакарним оплатама које су куповали у продавницама. Викенд обућа биле су калоши, дрвене натикаче за снег. Козакиње су носиле високе ципеле на пертле, али њих су могле да имају само имућне породице. Жене никад нису носиле чизме то се сматрало грехом као да носе панталоне или шишају косу.
«На прстима су носиле златно и сребрно прстење, на врату ћилибар, у ушима су носиле наушнице» – пише историчарка Јелена Годовова.
Како и све жене и Козакињње су волеле да се лепо обуку, да се шминкају, да иду у госте или у цркву.
Неспорни ауторитет Козакиња, њена радна способност, домаћинство, нежност и страст сваког су могле да задиве.
Многи странци који су долазили у Русију, заљубљивали су се у руске жене, међутим, Козакиње су се увек поносиле својом лепотом, умом и силом.
Извор:
- Извор
- Танјуг
- Фото: Тихий Дон/ vostok.rs
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Стотине Руса свакодневно потписују војне уговоре, чиме је нови позив за мобилизацију непотребан, изјавио је портпарол Дмитриј Песков.
У србском Дрвенграду – “селу Емира Кустурице” – отворен је 22. новембра увече међународни фестивал документарног филма “RТ.Док: Време наших хероја”.
Руски војници извели су удар на паркинг за авионе на аеродрому у рејону Авиаторског, уништивши један од стационираних летелица. На Купјанско-Сватовском правцу руске снаге су подигле за
Остале новости из рубрике »