Дејства Дунавске флотиле СССР-а у Београдској операцији

Пише: Бошко Антић, контраадмирал у пензији

У другој половини септембра 1944. године, у току борбених дејстава у Румунији и Бугарској, команда Дунавске флотиле предузела је више мера ради непрекидног садејства са снагама 3. украјинског фронта. Бригада оклопних чамаца, одред чамаца-миноловаца и Пратећи одред подршке налазили су се у Калафату.

Вицеадмирал Горшков, командант Дунавске флотиле

Двадесет осмог септембра постигнут је споразум о заједничком учешћу Црвене армије и НОВЈ у ослобађању источних крајева Југославије и Београда. Том приликом агенција ТААС је објавила саопштење, у коме се поред осталог каже: "Пре неколико дана совјетска команда, имајући у виду интересе развијања борбених операција против немачких и мађарских трупа у Мађарској, обратила се Националном комитету ослобођења Југославије и Врховном штабу НОВ и ПОЈ с молбом да даду пристанак на привремени улазак совјетских трупа на југословенску територију која се граничи са Мађарском ... Совјетска команда саопштила је том приликом да ће совјетске трупе, пошто изврше своје оперативне задатке, бити повучене из Југославије".

Концентрација јединица 3. украјинског фронта на источној обали реке Тимок завршена је 28. септембра 1944. године, а на левој обали Немци су организовали снажне отпорне тачке Радујевац, Прахово, Неготин, Рготина и Штубик, а то подручје затварало је Дунав и пут ка Београду. Да би се омогућио даљи продор, Дунавска флотила је добила задатак да изврши десант на Радујевац и Прахово, заузме та пристаништа и прекине непријатељу повлачење приобалним путевима.

За искрцавање у Радујевцу одређен је десантни одред од три оклопна чамца и одред бродова за артиљеријску подршку од три оклопна чамца. Оба одреда требало је да се истовремено пробију у Радујевац и искрцају ојачану чету у пристаниште. Двадесет деветог септембра у 2.40 испловио је из рејона Варфу одред чамаца за артиљеријску подршку и у 3.00 часа заузео ватрене положаје уз леву обалу Дунава на км 845. У то време кренуо је десантни одред, а када се десант приближио линији фронта одред за подршку је отворио ватру према одсеку за искрцавање. Када се одред за искрцавање пробио поред ушћа Тимока ватра бродова за подршку је пренешена на пристаниште Радујевац, а затим су бродови искрцали десант. Непријатељ није пружио никакав отпор, па је врло брзо десант овладао одсеком за искрцавање и до 6.30 часова Радујевац је потпуно ослобођен.

Крајем 29. септембра јединице 68. стрељачког корпуса су стигле на прилазе Неготину и Прахову, па је требало да се ликвидира утврђена тачка немачке одбране у Прахову, које је имало јаку противдесантну одбрану, а овом пристаништу је било тешко прићи и због неповољних услова за пловидбу, јер је ту још 6. септембра потопљено на десетине транспортних бродова при повлачењу Немаца уз Дунав. Одлучено је да се десант искрца по дану 30. септембра.

Ноћу 29/30. септембра извиђачки одред флотиле извршио је моторним и обичним чамцима извиђање пловног пута између потопљених објеката и открио место где је најпогодније искрцавање десанта.

Десантна пешадија Дунавске флотиле СССР-а 1944. године

У 17.15. часова 30. септембра два оклопна чамца укрцали су у рејону Грује 60 бораца из чете морнаричке пешадије и под заштитом два оклопна чамца испловили за Прахово. Ипред њих је пловио чамац извиђачког одреда, који им је показао место искрцавања. Оклопни чамци су уз подршку артиљерије осталих оклопних чамаца и Пратећег обалског одреда, савлађујући отпор непријатељске артиљерије са обале, подишли одсеку за искрцавање и у времену од 17.55 до 18.01 искрцали десант који је одмах кренуо у напад на Прахово. Његово дејство подржавали су оклопни чамци и артиљерија Пратећег одреда, а коректуру је вршила осматрачница која се налазила у борбеном поретку десанта. У 19.40 десант се пробио у Прахово, које је ослобођено за 50 минута.

Тридесетог септембра ослобођени су Неготин, Штубик и Прахово и снаге 68. и 75. стрељачког корпуса су се спојиле на обали Дунава.

У времену од 1. до 8. октобра Дунавска флотила је концентрисала своје бродове у Турну Северину, одакле је требало форсирати Железна врата и пробити се у рејон ушћа Мораве.  У пробоју кроз Ђердап велику помоћ пружили су југословенски пељари и већ 12. октобра донешена је одлука да Дунавска флотила садејствује снагама које су продирале на правцу ка Смедереву и Београду. Задатак је био да артиљеријском ватром и искрцавањем десанта у циљу ликвидације отпорних тачака онемогући повлачење непријатељских јединица ка Београду путевима дуж десне обале Дунава.

Беогардска операција

У зору 14. октобра, на ватреним положајима иза Смедеревске аде, концентрисана је бригада оклопних чамаца. На јужној обали тог острва налазила се осматрачница која је омогућила оклопним чамцима да туку Смедерево. У току 14. и 15. октобра оклопни чамци су пружали систематску подршку јединицама 75. корпуса и неутралисали ватрене тачке на обали. Истог дана чамци су неколико пута продрли у пристаниште ради извиђања и при том су отварали ватру.

Петнаестог октобра су јединице 74. стрељачке дивизије, уз подршку оклопних чамаца, избиле на источну периферију Смедерева и тада је наређено флотили да искрца десант западно од Смедерева и тако пресече приобалну комуникуцију Смедерево-Београд. У 21.20 часова чамци десантног одреда концентрисали су се 4 километра низводније од Смедерева, а чамци одреда за подршку заузели су ватрене положаје код Смедеревске аде. У току дана у Смедерево се пробио један оклопни чамац и открио распоред непријатељске одбране, а падом мрака искрцале су се две групе извиђача. Када се распламсала борба на периферији града, оклопни чамци, савлађујући ватру артиљерије и минобацача са обале, пробили су се уз Дунав и у пола ноћи искрцали десант један километар узводно од Смедерева, а потом су тукли ватрене тачке у пристаништу да би одвукли пажњу од десанта који је продирао цестом Смедерево-Гроцка. Сви покушаји непријатеља да баци десант у Дунав остали су безуспешни, а оклопни чамци артиљерија Пратећег одреда тукли су све циљеве на које им је указао командант десанта. Смедерево је убрзо ослобођено, а Немци су се повукли и из Гроцке, па је предстојао пробој ка Београду. Пробој је био веома тежак јер су десну обалу држали Немци, а Дунав је био пун мина. Времена за припрему продора било је врло мало.

Петнаестог октобра у 21.10 час испловило је осам оклопних чамаца из рукавца иза Смедеревске аде и пловећи уз леву обалу стигло до рукавца Иваново без борби, где су се маскирали, а дању 17. октобра бродови су заузели ватрене положаје поред острва Ада Хуја. Први задатак је био да се непријатељу пресече саобраћај преко савског моста ка Земуну, уз истовремену подршку јединицама које дејствују у источном делу града, а да затим изврши искрцавање десанта на Велико ратно острво.

Продор оклопних чамаца ка Великом ратном острву био је отежан, јер је порушени део моста према Панчеву запречио пловни пут. У току 18. и 19. октобра оклопни чамци и батерије систематски су тукли артиљеријском ватром циљеве на које су им указивале јединице копнене војске, држали су под ватром пут Београд-Земун и Велико ратно острво.

Први се испод железничког моста пробио одред оклопних чамаца поручника фрегате Соколова и заузео положаје иза Великог ратног острва. Затим се пробио и други одред. Оба одреда су дејствовала по јединицама које су се повлачиле из Београда према Земуну. Двадесетог октобра Београд је био слободан, а следећа два дана бригада оклопних чамаца пружала је подршку јединицама које су се бориле за Земун.