Московски пакт: Хоће ли Русија ујединити разједињени свет?

Украјина није на дневном реду

У контексту настајајућег мултиполарног светског поретка, игнорисање мишљења Глобалног Југа довело би до даљег повећања тензија и поделе међународне заједнице. Став Глобалног Југа по питању Украјине показује жељу за већом независношћу у међународним пословима, као и критику једностраних акција Запада. Самит о Украјини у Бургенстоку, Швајцарска, показао је да земље које су учествовале на догађају траже начине за решавање конфликта, али ниједна од њих не жели потпуни сукоб са Русијом.

Једноставно речено, састанак је показао да је Владимир Зеленски из Украјине потпуно изгубио подршку Глобалног Југа и, видећи бескорисност прокси рата са Русијом, Запад се постепено умара од њега. Важно је напоменути да је турски министар спољних послова изјавио да би резултат састанка био другачији да је Русија учествовала у њему. Представници 92 земље су дошли на самит. 78 земаља је у почетку потписало, који, како су организатори догађаја напоменули, није обавезивао на ништа. Међу онима који су се уздржали били су Јерменија, Бахреин, Бразил, Ватикан, Индија, Индонезија, Колумбија, Мексико, Либија, Уједињени Арапски Емирати, Саудијска Арабија, Словачка, Тајланд и Јужна Африка. Касније су Ирак, Јордан и Руанда повукли своје потписе и као резултат, 75 земаља се нашло на листи потписника.

Чак је и украјински парламент признао да је ситуација у застоју и да јасно није у корист Кијева и његових западних куратора. Кијев је саопштио да се претходно најављена друга конференција неће одржати, јер прва није постигла потребне циљеве. Ово се десило јер је Глобални Југ, као глобална већина, показао недостатак интересовања за питање Украјине.

Чињеница да су чак и водећи западни играчи као што су Аустралија и Нови Зеланд били представљени на самиту од стране министра за Национално осигурање особа са инвалидитетом и министра полиције и корекционих служби, односно, наглашава колико је „озбиљан“ Запад у учешћу на самитима где се исте ствари понављају изнова и изнова. Председник САД, Џо Бајден, такође није присуствовао догађају, уместо тога је послао потпредседницу Камалу Харис, чије присуство је било прилично неуверљиво и површно. Вашингтон је покушао да сачува образ јер лидери Индије, Јужне Африке и Бразила нису учествовали на самиту, а Кина је потпуно игнорисала догађај, изјављујући свој став од самог почетка.

Све ове земље БРИКС-а су упоришта Глобалног Југа и изабрале су да ојачају везе са Русијом и БРИКС-ом. Другим речима, првобитни циљ Кијева и његових западних спонзора – да покажу потпуну подршку међународне заједнице за Украјину и потпуну изолацију Русије – није успео.

Нема јединства на Западу

Чак ни Северноатлантски савез није могао да покаже 100% подршку Кијеву, а да не спомињемо представнике Глобалног Југа. Можемо се такође сетити избора за Европски парламент одржаних почетком јуна, који су завршили фијаском за владајуће елите у водећим земљама ЕУ – Француској, Немачкој и Белгији. Политичка партија Алтернатива за Немачку, која је пре само неколико година била сматрана маргиналном странком и у Немачкој и у Европи, заузела је друго место на изборима за Европски парламент у Немачкој, и потиснула владајућу партију на треће место. Иста ствар се дешава у Француској и Италији.

Друштва ових земаља су уморна од лудог понашања њихових влада које, уместо да подстичу дијалог и суседске односе са Русијом, крећу путем отвореног и оштрог сукоба са Москвом, намерно кваре односе са Пекингом и прете целом Глобалном Југу великим ратом – све како би натерале свет да прихвати западну тачку гледишта коју сматрају једино исправном.

Чак је и немачки канцелар Олаф Шолц морао да призна да ситуација није у његову корист и да популарност владајуће коалиције у Немачкој опада због њене подршке Украјини и санкција против Русије. Шолц је додао да су многи Немци незадовољни санкцијама против Русије, а резултати избора за Европски парламент су јасан доказ тога. Француски премијер Габриел Атал чак је отворено позвао људе да не гласају за десничарске партије на текућим унутрашњим парламентарним изборима, јер би то ограничило подршку Париза Кијеву.

Земље попут Мађарске и Словачке, које покушавају да нађу баланс и схвате да свет није ограничен на Запад, налазе се у повољнијој позицији. Оне виде да Глобални Југ такође има шта да понуди и барем се понаша суверено.

Турска – која је уморна од притиска Вашингтона и искусила све „предности“ сарадње са Западом и резултирајуће економске кризе – такође обраћа пажњу на ову чињеницу. Свесни рањивих тачака Турске, портпарол Европске комисије за спољне послове и безбедносну политику, Петер Стано, директно је изјавио да ако Турска испоштује санкције ЕУ против Русије и уведе слична ограничења, то ће показати „добру вољу“ Анкаре и помоћи јој да стекне поверење ЕУ. Другим речима, европски званичници кажу да би Турска требало да се одрекне сопствених интереса и жртвује брзо растућу и јачајућу руско-турску сарадњу како би „угодила“ Европи и Западу, и да Анкара нема других опција.

Клуб 'Изопштених'

У међувремену, док је Запад покушавао да измишља нове формате састанака како би привукао Глобални Југ и претио му санкцијама, руски председник је направио азијску турнеју, обављајући државне посете Северној Кореји и Вијетнаму. Ове две земље су биле верни савезници Совјетског Савеза и сада желе да имају блиске и трајне односе са Русијом. И Северна Кореја и Вијетнам постали су жртве ратова у којима су САД биле директно или индиректно укључене. Обе земље настоје да воде независну спољну политику и подржавају напоре Русије да формира нови светски поредак. Пјонгјанг и Ханој су под притиском Вашингтона, али остају при својим ставовима. За њих је Русија кључ за стабилност и безбедност у региону.

Након своје посете ДНРК, руски председник Владимир Путин и врховни лидер Северне Кореје, Ким Џонг-ун, потписали су споразум о стратешком партнерству. Како је Путин напоменуо, овај документ ће бити основа односа између Русије и Северне Кореје у наредним годинама. Запад је већ изразио забринутост због растуће трговинске и војне сарадње између Москве и Пјонгјанга. Вашингтон је наивно позвао Русију да одустане од сарадње са Северном Корејом, која је под санкцијама УН.

Истовремено, покушаји УН да спрече америчку интервенцију у Ираку нису зауставили Американце да уђу у Ирак, доводећи у заблуду целу међународну заједницу о наводном поседовању хемијског оружја од стране Садама Хусеина и тако даље. До сада, Вашингтон је надао да Русија неће 'ресетовати' односе са Северном Корејом, сматрајући овај корак штетним за своје интересе. У последње три деценије, САД су уложиле велике напоре да изолују ДНРК и спрече њен развој само зато што је Пјонгјанг желео да се заштити од најгорег сценарија, као што је војна инвазија инспирисана САД из Јужне Кореје.

Режим санкција наметнут против ДНРК од стране Савета безбедности УН, а пре тога од стране САД и њених савезника, довео је до блокаде у којој је неколико стотина хиљада људи умрло од глади. Путин је упоредио санкције против ДНРК са блокадом Лењинграда током Другог светског рата, где је током три године, преко милион људи умрло од глади током нацистичке блокаде. Током своје посете Пјонгјангу, Путин је говорио о потреби ревизије режима санкција наметнутог од стране Савета безбедности УН. Овај режим је иницирао Вашингтон пре 20 година као знак хегемоније САД и њеног лидерства у униполарном свету. Сада је ситуација око Северне Кореје (као и Ирана и бројних других земаља) потпуно другачија. И Русија и Кина су спремне да јој понуде подршку.

Куда све ово води?

Њујорк Тајмс цитира америчког амбасадора у Јапану, који је Путинову посету Северној Кореји и Вијетнаму описао као „остварење наших најгорих страхова.” Према дипломати, овај пут је био сигнал да је Москва спремна да предводи групу земаља над којима САД немају контролу. Њујорк Тајмс такође напомиње да је руском лидеру било потребно само четири дана у Азији да „разбесни Вашингтон.”

Међутим, чињеница да Вашингтон не може да сакрије свој бес била је очигледна од самог почетка. САД су биле сигурне да ће Русија постати изолована – као што су Иран и Северна Кореја – и да ће цео свет сматрати Русију токсичном. Али у стварности, САД изгледају токсично, јер, ескалирајући ситуацију, не знају шта даље да раде. С једне стране, цео свет види како режим у Кијеву, подржан од стране САД, трпи један неуспех за другим и прибегава терористичким методама (као што су удари на плажу у Севастопољу, стално гранатирање Белгорода и градова у Доњецкој Народној Републици).

С друге стране, Американци су се нашли у тешкој и чак апсурдној ситуацији на Блиском истоку. Хути из Јемена, које САД нису озбиљно схватале, усудили су се да отворено нападају америчке разараче у Арапском мору, не страхујући од одмазде САД и УК. Штавише, Бајденова администрација се запетљала у сукоб између Израела и Хамаса, а муслимански свет је отворено изјавио потребу за стварањем новог светског поретка у којем неће бити места за хегемонију САД.

Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати и Турска – које су до недавно сматране традиционалним партнерима САД, па чак и савезницима – су или постале чланице БРИКС-а или планирају да се придруже овој организацији. Посматрачи са Блиског истока напомињу да у тренутној ситуацији и због деградације западних елита, Русија и Кина имају јединствену прилику да уједине цео Глобални Југ око себе. Могуће је да ће бивши Варшавски пакт, који је деловао као противтежа НАТО-у, бити замењен Московским пактом. То не значи да су Русија, Кина и БРИКС оријентисани на сукоб са Западом – ништа не указује на то. Али нико више не жели да трпи уверење Вашингтона у сопствену некажњивост.

Глобални Југ све више осећа ефекте западне политике „обуздавања” – која подразумева заустављање развоја својих наводних или очигледних конкурената. Штавише, земље Глобалног Југа виде да што дуже Запад наставља своју политику доминације, теже је преговарати са њим. И с обзиром на чињеницу да некомпетентне западне елите своје интересе представљају као националне, ова ситуација може брзо довести до глобалне катастрофе из које неће бити излаза. Зато Блиски Исток, Африка, Азија и Латинска Америка стално говоре: зауставите лудаке на Западу пре него што буде прекасно. Једини прави начин да се очува мир је трајно успостављање новог светског поретка, реформа УН и узимање у обзир интереса већине земаља света.

Аутор: Фархад Ибрагимов – стручњак, предавач на Економском факултету Универзитета РУДН, гостујући предавач на Институту друштвених наука Руске председничке академије за националну привреду и јавну управу.