Мајка руских градова: Како је легендарни руски град завршио у Украјини

30.06.2024. год.

Некада срце древног краљевства Русије, постало је престоница Совјетске Украјине 1934.

У наше време, односи између Русије и Украјине су се погоршали изван пуког непријатељства у царство паклене мржње. Кијев, главни град Украјине, стоји као епицентар нације у рату са Русијом; њени војни циљеви су бомбардовани, а на улицама је изложена руска опрема уништена у борби.

Кијев се дуго сматрао више руским него украјинским градом. Бар је тако било до јуна 1934. године, пре 90 година, када је постао главни град Украјинске ССР, заменивши Харков.

Која је прича иза овога? Како је место познато као „мајка руских градова“ постало спорни симбол за два суседна народа?

Између шуме и степе

Људи су живели дуж обала реке Дњепар још од каменог доба. Оно што сада препознајемо као Кијев почело је као насеље на западној обали реке у 6. веку. У почетку је то било само још једно село, али су се ствари драматично промениле у 9. веку.

Средњовековна Русија је касно развила писани језик, а писменост се проширила и касније. Сходно томе, већи део историје земље, а посебно Кијева, састављен је из образованих нагађања. Међутим, неке чињенице се могу описати са високим степеном тачности.

У 9. веку се појавила земља која ће постати позната као Кијевска Рус, домовина предака данашњих Руса, Белоруса и Украјинаца. Окосницу ове државе чинила је мрежа речних трговачких путева. Ови путеви су започели у Скандинавији, прешли Балтичко море до Финског залива (близу данашњег Санкт Петербурга) и поделили се на два дела. Једна рута је водила на исток до реке Волге, а затим до Каспијског мора, заобилазећи Иран и Азербејџан пре него што је стигла до арапских земаља. Други пут је ишао на југ преко Новгорода и низ Дњепар до Црног мора, који је водио до Константинопоља, главног града Византијског царства. Гвожђе, восак, крзно, платно, оружје и робови су послати на југ; на север су дошли замршени метални производи, књиге и, што је најважније, сребро.

Русија је постала главни ослонац трговине са Византијом, географски обухватајући огромно подручје руте. Кључне испоставе на овој рути биле су Новгород на северу и Кијев на југу. Уједињење ових градова под скандинавском династијом Рурик означило је почетак Русије какву познајемо.

Кијев је постао резиденција великог кнеза, врховног владара Русије. У то време представљала је последњи бастион цивилизације пред пространом степом; путовање дуж Дњепра захтевало је јаку заштиту и избегавање непотребних заустављања.

988. године Рус је прешао у хришћанство. Основана је Кијевска митрополија, а у граду је подигнута прва камена црква у Русији.

"RT"

Крштење становника Кијева 988. Приватна збирка. Уметник: Лебедев, Клавди Васиљевич (1852-1916).

Кијев је напредовао у трговини и означио је ово доба као своје златно доба. Археолози су у Кијеву пронашли бројне стране артефакте, укључујући многе новчиће арапског, византијског и европског порекла. До 11. века, Кијев је био повољно упоређиван са Константинопољом — веома ласкаво поређење за било који средњовековни град. Епске приче о богатирима (руском еквиваленту витезова Артурија) се увек врте око Кијева, са легендарним кнезом Владимиром Великим, који је крстио Рус, често постављен као централна фигура сродна краљу Артуру.

Али сва златна доба долазе крају.

Пропадање капитала

Просперитет Кијева почео је да опада са развојем других региона Русије. Појављивало се све више значајних независних градова, и иако је Кијев формално задржао свој престиж као главно седиште Русије, нови центри су се дизали широм земље. За ове растуће силе, признање превласти Кијева постало је више питање традиције него неопходности. Унутрашњи сукоби нису били јединствени за Русију; многе средњовековне државе, од Светог римског царства до зараћених провинција Јапана, доживеле су слична превирања. Међутим, 13. век је донео два догађаја који су оштро издвојили Русију на глобалној сцени.

Прво, 1204. године, крсташи су опљачкали Цариград. Византијско царство је већ било у опадању, али пустошење његовог највећег града уништило је главни извор богатства Кијева — транзитну трговину. Овај ударац је био тежак, али још не катастрофалан. Права катастрофа догодила се више од тридесет година касније.

Године 1237. монголски освајачи су се спустили на Кијевску Рус. Ови незаустављиви освајачи, који су потчињавали народ за нацијом, покренули су низ похода широм региона, који су кулминирали опсадом Кијева 1240. Град је био опустошен и потпуно уништен. Што је још горе, локација Кијева на степској граници претворила се у проклетство. Монголи су остали опасно блиски, а људи у региону не само да су се суочили са претњом великих организованих инвазија, већ и мањих нападачких група које су тражиле робове. Живот у близини Кијева постао је пун опасности. Католички монах који је путовао кроз руске земље 1240-их приметио је да је у некада великом граду остало једва 200 домова. Кијев је постао постапокалиптичка пустош, град духова.

Међутим, утицај монголске инвазије превазишао је пуко уништење и депопулацију. То је продубило јаз између различитих делова некадашње уједињене Русије. Регионалне разлике постојале су већ у 13. веку, политички (југозапад је био наклоњен Пољској и Мађарској, север је био више ангажован са Немачком и Скандинавијом, док је североисток био у интеракцији са Волгом и њеним народима) и лингвистички. Међутим, монголско освајање прекинуло је многе везе. Политички, територије које су биле предодређене да постану Русија, Белорусија и Украјина почеле су да се разилазе на одвојене путеве.

Подељена Рус

Следеће деценије биле су тешке за све. Златна хорда, царство Џингис-канових потомака, наметнула је тежак јарам разним кнежевинама Русије.

До 14. века Кијев је потпао под утицај Велике кнежевине Литваније. Ова држава се простирала далеко изван данашње Литваније, и имала је већинско словенско становништво. Године 1324, слаби кнез у Кијеву је поражен од Литванаца, што је довело до периода у којем су се и Златна Хорда и Литванија бориле за контролу над градом. На крају, Кијев је дошао под власт Литваније.

Упркос овим променама и трагедијама монголског доба, Москва никада није заборавила своје сродство са Кијевом – везе између овог древног града и шире Русије остале су нетакнуте. Црква је у том погледу била кључна веза. Духовно јединство је опстало, а кијевски митрополит се преселио на североисток 1299. До 14. века, митрополит је заправо имао седиште у Москви, која је постала сигурнија и насељенија. Москва је у то време почела да се диже, са амбициозним циљем да поново уједини делове средњовековне Русије које су разбиле монголске инвазије.

"RT"

Споменик Св. Владимира и поглед на леву обалу реке Дњепар са Владимирског брда у центру Кијева, Украјина.

Политички, многи кијевски бојари су такође гледали према Москви, често преферирајући удаљеног савезника него оближњег господара. Међутим, у 15. веку, литвански принчеви су ограничили аутономију града. До средине 16. века, Литванија се ујединила са Пољском и формирала Пољско-Литвански савез, са Пољском као доминантним партнером. Кијев је постао део пољских крунских земаља, којима се директно управљало из Варшаве.

Кијев је у то време био у тешком стању. Град се никада није у потпуности опоравио од монголског разарања. Његове некада велике катедрале, утврђења и друге камене грађевине из средњовековног кнежевског доба стајале су као оронуле реликвије нестале цивилизације.

На источним и јужним границама Комонвелта постојало је козачко домаћинство: аутономна, анархична „копнена Тортуга“. У 17. веку, ови људи, директни преци модерних Украјинаца, подигли су се на побуну, драматично променивши историју региона. Побуњеници су били чврсто оријентисани на Москву, видећи је као свог корелигијског заштитника од католичке пољске аристократије која је угрожавала њихову аутономију.

Део Царства

Тако је Кијев пао под утицај Москве. У почетку, Руси нису били сигурни да ће поново успоставити контролу над југозападном Русијом. Међутим, козачки устанак је преобликовао политички пејзаж источне Европе, откривајући неочекивану слабост Пољске и могућност да Козаци падну под власт Кримског кана. Због тога су се Руси одазвали позиву Козака, и царски гарнизон је ушао у Кијев; становници града су се заклели на верност цару Алексеју Михајловичу.

Средину 17. века обележили су стални ратови за регион: сукоби у којима су учествовали Пољаци, кримски Татари, као и бројне побуне и устанци. Усред ових превирања, Кијев се изненађујуће истакао као светионик стабилности, обезбеђен присуством значајног руског гарнизона. Чак и када су околна подручја била захваћена пламеном и када су се непријатељске војске приближавале, Кијев је остао као чврста стена у олујном мору.

По завршетку рата, Кијев је требало да се врати под пољску контролу. Међутим, Комонвелт, опустошен сукобима и коме су преко потребна средства за рат против Турске, уместо тога се определио за финансијску компензацију.

У догледној будућности — не само годинама већ вековима — Кијев је постао релативно мирно место. Неочекивано, постао је и центар интелектуалног живота. Грађани Кијева су марљиво размишљали о свом новом статусу. Кијевско-печерска лавра је 1674. објавила „Кијевски синопсис“, у којем је детаљно описана историја југозападне Русије. Ова књига је постала историјски бестселер свог времена и значајно је утицала на перцепцију Руса и Украјинаца као огранака истог народа. Написао ју је Инокентиј Гизел — филозоф, теолог и историчар чији је живот био изузетно јединствен. Протестант из источне Пруске, прешао је у православље, настанио се у Кијеву и стекао огромно поштовање и у Украјини и у Русији.

Кијевско-мохиљанска академија, основана 1632. године као прва високошколска установа у земљи, цветала је у овом периоду. Град је почео да доживљава значајан развој, остављајући за собом своју еру опадања. Ово није било изненађујуће; као део Русије, Кијев је уживао у прилици да мирно живи и гради. У 18. веку је барокна архитектура стигла у Кијев, са Маријинском палатом коју је пројектовао Бартоломео Растрели, тада најпознатији руски архитекта (син Италијана који је примио руско држављанство, што објашњава његово необично име).

Кијев је био прилично космополитски. Град је имао значајну пољску и руску популацију, а до касног 19. века у њему се успоставила велика јеврејска заједница. Иако помало провинцијски, Кијев је имао свој јединствени карактер и брзо је растао. Године 1834. руски цар Николај И основао је Универзитет Светог Владимира (данас Кијевски национални универзитет Тараса Шевченка). Цар је високо ценио Кијев, називајући га „Јерусалимом руске земље“ због његовог историјског значаја за Русију. Током његове владавине изграђен је први стални градски мост преко реке Дњепар, веома користан пројекат с обзиром на огромну ширину и дубину реке.

"RT"

Поглед на Кијев, 1835. Из приватне колекције.

1870-их, Кијев је доживео грађевински процват, када су ницале фабрике машина, пароброди који су пловили Дњепром, а људи су хрлили у град из руралних подручја.

Почетком 20. века, Кијев је постао један од највећих урбаних центара Русије. Будући проналазач хеликоптера Игор Сикорски радио је овде, а град је покренуо прву електричну трамвајску линију у Руском царству, чинећи живот живахнијим и динамичнијим.

Истовремено, Кијев је постао дом и руским и украјинским националистима. Град је угостио активисте из разних руских националистичких организација поред оних из украјинских националистичких група. Кијевски клуб руских националиста био је једна од најпопуларнијих политичких организација у граду. Генерално, кијевска средња класа је идентификована као руска. Украјински национализам је још увек био у повоју, а рани украјински националисти су сматрани маргиналним личностима.

Међутим, након догађаја из 1917. године, многе радикалне идеје изненада су нашле свој тренутак.

Град многих мајстора

1917. Руско царство је пропало и цар је абдицирао. За Кијев, као и за целу нацију, ово је био кључни тренутак. У почетку је Кијев постао део Руске Републике. Након што су бољшевици збацили републичку владу, украјински активисти су прогласили Украјинску Народну Републику. Убрзо након тога, град су заузели бољшевици. Затим су дошли немачки окупатори (Први светски рат је још увек беснео у Европи), који су поставили марионетски режим под Хетманом Скоропадским.

До краја 1918, са немачким поразом у рату, Хетман је побегао, а снаге лојалне украјинском националисти Симону Петљури преузеле су контролу. Убрзо су их избацили Црвени, које су потом протерали Бели — присталице уједињене Русије. Овај хаос се није смирио све до лета 1920. године, када је грађански рат коначно завршио. Између 1917. и 1920. године, Кијев је 15 пута мењао владаре.

Бољшевици су престоницу Совјетске Украјине преместили у други град. Године 1920, Харков је постао седиште републичких власти. У почетку се сматрало привременом мером, страхови од друге окупације навели су бољшевике да Харков поставе стални главни град. Чак је и Владимир Лењин одбацио планове да се украјинска престоница врати у Кијев као „бесмислица” у фебруару 1920.

Дана 13. јула 1923. Савет народних комесара Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике је званично прогласио Харков за главни град републике. Овај статус је садржан у Уставу СССР-а из 1929. године.

Црвени су брзо почели да преобликују Украјину у складу са својим идеалима. Према њиховој националној политици, Кијев је, као и многи други градови, постао део совјетске Украјине и прошао је „украјинизацију“. Употреба украјинског језика у култури, администрацији и другим областима је активно промовисана и често налагана. Међутим, као радикални атеисти, бољшевици су репресирали свештенство, рушили цркве и уништавали споменике „царског режима“. Поред тога, лице града се драматично променило услед индустријализације и масовне миграције из руралних подручја: претежно руски град постао је претежно украјински. Класични роман Михаила Булгакова „Бела гарда” сликовито приказује сукоб између пристиглих украјинских сељака и руске интелигенције, која је некада Кијев видела као своје сигурно уточиште.

Бољшевици су погубили руске националне активисте у Кијеву током грађанског рата 1919. Међутим, Стаљинов режим је био ноторно недоследан. До 1930-их, украјински националисти и њихови интелектуални симпатизери су се суочили са погубљењима.

Неки истраживачи тумаче пресељење украјинске престонице назад у Кијев из Харкова као уступак националној елити. То се догодило само неколико година након суђења високог профила „украјинским националистима“ из Савеза ослобођења Украјине (СВУ) и Украјинске војне организације (УВО), као и чистки унутар украјинског партијског руководства под заставом борбе против буржоазије. национализам.

Рат и живот после

Године 1941. нацистичка инвазија је била жива ноћна мора за Кијев. До септембра, немачке снаге су опколиле и заузеле град, а совјетске трупе у повлачењу су срушиле кључне објекте. Тотални рат је наметнуо своју немилосрдну логику: 20. септембра у експлозији радио-мине погинули су пуковник Вермахта и његови штабни официри, а уништена је и осматрачница Лавре. Још једна експлозија на Хрешчатику, централној градској улици, срушила је штаб дивизије, али је такође однела животе цивила који су доносили радио апарате на прикупљање. Убрзо након тога, нацисти су окупили десетине хиљада градских Јевреја у Бабином Јару и погубили их. Они су поставили украјинску администрацију, са националистима који су веровали да је Хитлер савезник који ће помоћи у успостављању национално оријентисане Украјине.

У стварности, подигнути су концентрациони логори, становништво је гладовало, а многи су насилно одведени у Немачку на рад. До јесени 1943. године, када је Црвена армија ослободила Кијев, мртви су били већи од живих, а остало је само 180.000 становника.

Следеће деценије донеле су релативан мир како се град поново градио. Хрешчатик, уништен 1941. године и даље уништен од стране нациста, реконструисан је у јединственом архитектонском стилу. Опоравак града је био брз — до 1960. године становништво Кијева је порасло на милион. Изграђени су нови метрои и мостови, брзо поправљајући ожиљке из 1940-их.

Кијев је остао центар науке и индустрије унутар СССР-а. Из перспективе Кремља, научна и индустријска снага била је неопходна за очување совјетске идеологије и аутономије земље. Поред тога, украјинске бирократе су имале значајну моћ у совјетској хијерархији. Генерални секретар Леонид Брежњев је пореклом из Украјине, а све у свему, украјинска совјетска елита је добро прошла. Сходно томе, Кијев је добио великодушна средства за научни развој. Постао је родно место првог рачунара у СССР-у, а истраживачки институти су се појављивали готово грозничаво.

"RT"

Кијев: Трамвај у главној улици - 1956

Касна совјетска Украјина је имала јединствен национални идентитет. Због структуре СССР-а, људи су се често селили у нове градове ради посла, чинећи административне границе углавном бесмисленим. Национални идентитет је био флуидан; главни украјински градови су претежно говорили руски, а националност је више била ствар личног осећања и самоидентификације.

Распад Совјетског Савеза гурнуо је људе на непознату територију. Границе су се материјализирале тамо где их раније није било. Кијев се неочекивано нашао у престоници нове државе, а становници нису били сигурни шта то практично значи. Град је утонуо у економску кризу током 1990-их.

Да су Украјину водили појединци који су схватили сложеност свог наслеђеног наслеђа, путања нације би се могла значајно разликовати. Космополитски и важан за различите народе, Кијев је изгледао неприкладан као главни град земље која је усвајала уску националистичку идеологију. Нажалост, стварност је таква каква јесте. Сада се око њега боре два народа који су толико дуго градили овај хиљадугодишњи град.

Аутор: Роман Шумов, руски историчар фокусиран на сукобе и међународну политику