Говорили српски да се боље разумеју

26.05.2024. год.

Вијетнам се у то време звао Анам, па су Анамити, као лака пешадија, тираљери, чинили део савезничких снага

Као део француских колонијалних снага, Вијетнамци су се заједно са Србима борили на Солунском фронту. Вијетнам се у то време звао Анам, па су Анамити, као лака пешадија, тираљери, чинили део савезничких снага који су пробијали аустроугарско-немачко-бугарски бедем од 1916. до 1918. године. На те дане остала су прибележена сећања војника из француске болнице, у Сиди-Абдалаху крај Бизерте.

Улазећи у један од педесет павиљона, причао је Александар Тадић, и сам смештен у болници, адмирал Гепрат наишао је на болничара Анамита, који у белој униформи стаде мирно и поздрави га: „Па како је, Анамите?”, упита га, а овај одговори: „Томбро, мон амирал.” Не разумевши, Гепрат понови питање и доби исти одговор: „Томбро, томбро”, на шта се обрати управнику болнице у пратњи, пуковнику Михелу, речима да је изненађен да болничар Анамит говори српски. „Да, господине адмирале, сви Анамити без изузетка споразумевају се са болничарима Французима искључиво на српском језику. И једни и други знају само ограничен број српских речи, али ипак довољно да се могу лепо разумети.”

„Па добро, јесте ли размишљали о томе како је дошло до тога да се они споразумевају на трећем језику, потпуно страном и за једне и за друге?”, упита адмирала Михелу, на шта му пуковник слегавши раменима одговори да им „изгледа српски језик пружа боље могућности да нађу заједнички језик. Гепрат није одустајао. „Напротив”, то је и за нас и за Анамите врло, врло тежак језик, али треба да знате да је овде реч о нарочитој симпатији, наклоности, поштовању, које обе стране гаје према Србима”, прибележено је у књизи „Голгота и Васкрс Србије 1916–1918” сећање војника Александра Тадића, који је препричао још један догађај из француске морнаричке болнице.

У Сиди-Абдалаху неговани су претежно српски војници, али је ту истовремено било и сабиралиште савезничких ратника са Солунског фронта, као и оних који су претрпели бродоломе од подморничких акција у Средоземном мору. Тако је болници увек поред Срба било и Тунишана, Алжираца, Мароканаца, Сенегалаца, Суданаца, Анамита, Индуса и других. Једног јесењег дана 1918, приповеда Тадић, торпедован је у Средоземљу француски брод „Санта Ана”, који је од Тонкиншког залива до Солуна прикупљао ратнике са боловања и одсуства са Солунског фронта. На броду их је било 900, од којих је спасено близу 800 и упућено на лечење у болницу Сиди-Абдалах. После неколико дана лечења и одмора, топао сунчан дан бродоломци су користили да прошетају огромним болничким парком засађеним палмама и маслинама. По клупама и трави поседали би војници разних боја коже, различитих народности и занимања, а време прекраћивали и играњем томболе.

„Пред сваким од њих су биле две или више табли са гомилицама шареног пасуља. Викачи бројева смењивали су се после сваке одигране партије, ваљда из предострожности од могућих злоупотреба. Завлачећи шаку у кесу, они би извлачили бројеве и гласно их објављивали: „двадесет три”, „седамдесет”, „осам” и тако редом, а из гомиле би, повремено, неко довикнуо: „Мућни, мућни!”, све док први добитник не би поскочио с места и узвикнуо: „Доста! Има пари!” Сви ти војници, без обзира на то да ли су били беле, жуте, мрке или црне расе, без обзира на то да ли су припадали афричким, азијским или европским народима, при игрању томболе споразумевали су се само српским језиком, записао је Александар Тадић.

Дарко Николић:

Тачан број погинулих анамита на Солунском фронту није познат, али, од француског Института за упоредну стратегију сазнао сам током истраживања за наставак књиге „Гвоздени пук“ да је око 43.000 Вијетнамаца имало статус борца у Првом светском рату, а да их је страдало 1.123. То је око 2,6 одсто.

Имајући у виду да су око 2.000 војника из Анама, односно Вијетнама, били саборци наших предака који су испред Солуна гласно маштали о слободи – ако их је и тамо 2,6 одсто страдало, логика каже да је мртвих онда било 52. Међутим, не треба тек тако узимати здраво за готово ову рачуницу, јер су на Западном фронту многи Вијетнамци служили у бројним другим родовима војске, а „веома често“, како кажу у поменутом Институту, у неборбеним јединицама (санитет, возачи, инжињерија…), а у Солун су стигли само борци из Анама.

Дакле, може бити да их је за слободу Србије погинуло и више од 52, помислио сам када сам истраживао ову причу и онда погледао податке са Зејтинлика. Сви знамо колико је то гробље битно за нас, наравно, али – да ли сте знали да је тамо више сахрањених војника Француске (8.089) него Краљевине Србије (око 7.500)? А међу оним француским гробовима је „… 398 гробова тираљера анамита и Мадагаскараца…“

Извор: Политика / Дарко Николић - vidovdan.org (Ф)