Тимофеј Бордачев: Запад мрзи ову малу земљу скоро колико и Русију. Ево зашто – РТ

04.04.2024. год.

ЕУ и САД Србију сматрају лаком метом

Аутор: Тимофеј Бордачев, програмски директор Валдајског клуба

Савремена међународна политика, какву практикују западне земље, понекад поприма потпуно апсурдан карактер. Недавно је Политички комитет Парламентарне скупштине Савета Европе (ПССЕ) одобрио чланство самопроглашене Републике Косово у Савету Европе. Подсетимо се да је реч о територији која није држава коју признају сви чланови међународне заједнице, укључујући и многе саме учеснике ПССЕ. Поред тога, њени лидери се с правом сумњиче за прекограничну криминалну активност најгоре врсте.

Али да ли треба да будемо изненађени?

Одавно није тајна да су све такозване паневропске организације практично постале инструменти Сједињених Држава и Европске уније, чија је једина сврха да промовишу неке од својих политика према остатку света. То може бити безбедност, у ком случају је ОЕБС укључен, или људска права, за шта се користи Савет Европе. Чак је и еколошка политика у рукама Запада – и то је чисто политичка прича.

Другим речима, користи се апсолутно све да се створи бескрајан притисак на оне са којима се САД и ЕУ тренутно суочавају. Подсећамо, на пример, на случај у којем је једна од резолуција Европског парламента о изборима у Русији укључивала референцу на потребу да Москва укине санитарна ограничења за производе од поврћа из земље ЕУ.

Није изненађујуће што све институције и споразуми у којима Запад има доминантну позицију временом губе првобитни смисао. Нико у Вашингтону, Бриселу, Берлину или Паризу се заиста не сећа зашто су створени ОЕБС или Савет Европе. Ово може изгледати као шала и претеривање. Међутим, дугогодишње искуство у опхођењу са нашим америчким и западноевропским колегама је сасвим јасно показало да они имају тако искривљену перцепцију.

Ово је делимично због готово потпуне некажњивости са којом је Запад деловао од Хладног рата. То је такође због чињенице да су све ове институције створене да служе врло специфичним себичним циљевима САД и ЕУ. Ми у Русији, као и многи други, некада смо искрено веровали да се међународна политика може развијати у складу са новим принципима након Хладног рата. Али испоставило се да то није тако.

Тамо где је Запад свестан своје неодговорности, он се понаша као да нисмо ни у 19. већ у 17. или 18. веку. Штавише, Балкан је заиста посебна тема за Брисел и Вашингтон. Ако је Запад био циничан у погледу свог постхладноратовског „наслеђа“, био је двоструко циничан према бившој Југославији.

У односима са Русијом, па чак и са остатком бившег Совјетског Савеза, САД и Западна Европа су и даље покушавале, или су се претварале да покушавају да одрже одређени церемонијализам, да прикажу релативну равноправност својих партнера. У једној фази, Русија је чак била позвана да учествује у Г8, главном телу за координацију западне политике према спољном свету. Наравно, свесни смо да су све ове ритуалне радње у пракси веома мало значиле. Средином 1990-их, на пример, нико на Западу није крио да су активности Савета Европе биле ништа друго до лепа кулиса за вршење притиска на Русију и друге „постсовјетске“ земље. Са становишта формалности и ритуалних декларација, међутим, све је дуго изгледало цивилизовано. Русија је чак могла да користи и одређене инструменте Савета Европе – веома ограничено, наравно, и тамо где се није мешала у САД, ЕУ или националистичке режиме у балтичким републикама под њиховом паском.

Не треба да нас чуди што је банда трговаца органима примљена у Савет Европе. Ово је сасвим природно, након свеколике подршке коју су балтички режими добили од Брисела и Вашингтона. Њихова политика према мањинама и слободи у основи је слична најрадикалнијим примерима од пре 100 година.

Председник Србије је одговориo да би се његова земља могла повући из ПССЕ. Али постоје озбиљне сумње да ће се Београд на крају одлучити на то.

Прво, ако се србски политичар отворено супротставља западним диктатима, он директно ризикује животе својих грађана од истих косовских милитаната и верских фанатика. Већ смо увек изнова видели како су чак и мање манифестације србског суверенитета над Косовом наишле на тренутну оружану реакцију. Уследила су најоштрија упозорења из Брисела и Вашингтона. Друго, формално изражавање незадовољства са ЕУ од стране Београда вероватно би одмах довело до отворених или непријављених санкција Србији. Не познајемо довољно структуру спољнотрговинске размене земље, али би јој и опструкција транспортних и логистичких путева вероватно нанела непоправљиву штету.

Дакле, са Републиком која је са свих страна окружена земљама НАТО-а, последице по српску привреду и становништво биле би веома драматичне. Упркос чињеници да велика већина Срба верује да је Косово део њихове суверене територије, владајућа странка би била осуђена на пораз на следећим изборима. То је из два разлога: прво због погоршања економске ситуације, а потом и због нових уступака Западу које би морао да учини да би се постигао ублажавање притиска Вашингтона и Брисела. У истом случају, када би Београд одлучио да ради шта хоће, све би се по њега завршило веома трагично.

Уосталом, досадашње искуство нам говори да је мало вероватно да ће САД и ЕУ сметати ако се у Европи појави још једна пропала држава.

Уз све грешке и нејасноће у ставу председника Србије о Русији, она је до сада радила релативно добро на једином задатку који заиста може да контролише – а то је продужавање неизвесног стања ствари. Штавише, генерално је био прилично комшијски у опхођењу са нама, посебно с обзиром на геополитички положај Београда.

Стање односа Запада према Србији и њеном народу је заиста занимљиво, јер одражава ирационалну мржњу коју није лако објаснити. Можда је то ствар психологије и перцепције – Американци и Западни Европљани могу да виде Србе као „Русе“ који су слабији и могу бити поражени. Они су много мањи од Русије, несразмерно слабији и окружени зонама тоталног утицаја НАТО-а.

У овом случају, оно што се дешава на Балкану је веома релевантан, иако трагичан, пример за Русију шта би нам се десило ако бисмо били приморани да се предамо. Деценије које су прошле од агресије НАТО-а на Југославију, а да не говоримо о сталним изјавама Београда о кретању ка „европским” интеграцијама, не могу да излече комплекс тријумфа над пораженим непријатељем.

Србија, наравно, вероватно неће ући у ЕУ или НАТО. Али врло је могуће да ће преживети притисак ових изузетно агресивних блокова. То је оно што ћемо морати да видимо у наредној деценији.

Извор: РТ /