Дмитриј Тренин: Време је да Русија да нуклеарни подсетник Западу

24.03.2024. год.

Вашингтон води прокси рат у покушају да нанесе „стратешки пораз“ Москви и потребан је оштрији одговор на то

Стратешка стабилност се обично схвата као одсуство подстицаја за нуклеарну силу да изврши први масовни удар. Обично се посматра првенствено у војно-техничком смислу. Разлози због којих се може размишљати о нападу се обично не узимају у обзир.

Ова идеја се појавила средином прошлог века, када је СССР постигао војно-стратешки паритет са САД и када је хладни рат између њих ушао у „зрелу“ фазу ограничене конфронтације и извесне предвидљивости. Решење проблема стратешке стабилности тада се видело у сталном одржавању контаката између политичког врха две суперсиле. Што је довело до контроле наоружања и транспарентности у уређењу својих арсенала.

Међутим, прва четвртина 21. века завршава се у условима који су веома различити од релативне међународне политичке стабилности из 1970-их. Светски поредак оријентисан на САД, успостављен након завршетка Хладног рата, озбиљно је оспорен и његови темељи су видљиво пољуљани. Глобална хегемонија Вашингтона и позиција колективног Запада у целини слаби, док економска, војна, научна и технолошка моћ и политички значај незападних земаља – пре свега Кине, али и Индије – расту. То доводи до погоршања односа између САД и других центара моћи.

Две највеће нуклеарне силе, Русија и САД, налазе се у полудиректном оружаном сукобу. Ова конфронтација се у Русији званично сматра егзистенцијалном претњом. Ова ситуација је постала могућа као резултат неуспеха стратешког одвраћања (у његовој геополитичкој димензији) у области где су присутни витални интереси Русије. Треба напоменути да је главни узрок сукоба свесно занемаривање Вашингтона – већ три деценије – јасно и експлицитно изражених безбедносних интереса Москве.

Штавише, у украјинском сукобу, америчко војно и политичко руководство не само да је артикулисало, већ је и јавно изразило мисију коришћења свог заступника да нанесе стратешки војни пораз Русији, упркос њеном нуклеарном статусу.

Реч је о сложеном подухвату у коме су колективни економски, политички, војни, војно-технички, обавештајни и информациони капацитети Запада интегрисани са деловањем украјинских оружаних снага у директној борби против руске војске. Другим речима, САД покушавају да победе Русију не само без употребе нуклеарног оружја, већ чак и без формалног упуштања у непријатељства.

У том контексту, изјава пет нуклеарних сила од 3. јануара 2022. да „не треба водити нуклеарни рат” и да „не може бити победника” делује као реликт прошлости. Прокси рат између нуклеарних сила је већ у току; штавише, у току овог сукоба уклањају се све више ограничења, како у погледу коришћених система наоружања и учешћа западних трупа, тако и географских граница попришта рата. Могуће је претварати се да се одржава одређена 'стратешка стабилност', али само ако, попут САД, играч постави задатак да непријатељу нанесе стратешки пораз од стране државе клијента и очекује да се непријатељ не усуђује да употреби нуклеарно оружје.

Дакле, концепт стратешке стабилности у свом изворном облику – стварање и одржавање војно-техничких услова за спречавање изненадног масовног нуклеарног удара – само делимично задржава своје значење у садашњим условима.

Јачање нуклеарног одвраћања могло би да буде решење за прави проблем обнављања стратешке стабилности, који је озбиљно нарушен тренутним и ескалирајућим сукобом. За почетак, вреди поново размислити о концепту одвраћања и, у том процесу, променити његово име.

На пример, уместо о пасивном, требало би да говоримо о активном облику. Противник не треба да остане у стању удобности, верујући да рат који води уз помоћ друге земље неће ни на који начин утицати на њега. Другим речима, неопходно је вратити страх у умове и срца непријатељских вођа. Корисна врста страха, вреди нагласити.

Такође се мора признати да су границе чисто вербалне интервенције исцрпљене у овој фази украјинског сукоба. Канали комуникације све до врха морају остати отворени 24 сата, али најважније поруке у овој фази морају бити послате кроз конкретне кораке: промене доктрине; војне вежбе за њихово тестирање; подводне и ваздушне патроле дуж обала вероватног непријатеља; упозорења о припремама за нуклеарна испитивања и самим тестовима; наметање зона забране летова над делом Црног мора и тако даље. Смисао ових акција није само да се демонстрира одлучност и спремност да се користе расположиве способности за заштиту виталних интереса Русије, већ – што је најважније – да се непријатељ заустави и подстакне на озбиљан дијалог.

Мере ескалације се овде не завршавају. Војно-технички кораци могу бити праћени стварним актима о којима су већ дата упозорења: на пример, напади на ваздушне базе и центре снабдевања на територији земаља НАТО-а и тако даље. Нема потребе ићи даље. Једноставно треба да схватимо, и помогнемо непријатељу да схвати, да стратешка стабилност у правом, а не уском, техничком смислу те речи није компатибилна са оружаним сукобом између нуклеарних сила, чак и ако се (за сада) води индиректно.

Мало је вероватно да ће непријатељ лако и одмах прихватити овакво стање. У најмању руку, мораће да схвате да је то наш став и да извуку одговарајуће закључке.

Време је да почнемо да ревидирамо концептуални апарат који користимо у питањима стратегије безбедности. Говоримо о међународној безбедности, стратешкој стабилности, одвраћању, контроли наоружања, нуклеарном неширењу и тако даље. Ови концепти су се појавили током развоја западне – углавном америчке – политичке мисли и нашли су непосредну практичну примену у спољној политици САД. Они су засновани на постојећој стварности, али прилагођени циљевима америчке спољне политике. Покушали смо да их прилагодимо нашим потребама, али са различитим успехом.

Време је да кренемо даље и развијемо сопствене концепте који одражавају позицију Русије у свету, као и њене потребе.

Аутор: Дмитриј Тренин, професор истраживач на Вишој економској школи и водећи научни сарадник на Институту за светску економију и међународне односе. Такође је члан Руског савета за међународне послове (РИАЦ).

Извор: Россия в глобальной политике