Како пољубити кобру у чело?

Званичном Београду у преговорима са „Змијом“ преостаје само немушти језик, потпуно неразумљив обичним Србима. Ако је за утеху, и албанска независност на Косову (и Метохији) призната је подједнако немушто. Неко на јасном србском језику, ипак, треба да објасни да ли је Хашим Тачи звани „Змија“ терориста или равноправан демократски партнер?

Један од најбизарнијих ритуала иницијације у друштво одраслих одвијао се некада у једној азијској покрајини: млада девојка имала је задатак да, плешући и изводећи друге ритмичне покрете, пољуби огромну и разуме се отровну кобру у чело.

Змијурина са познатом раширеном крагном, дуга више од два и по метра, често се извијала нагоре, сиктала и надвисивала преплашену девојчицу. Али ова је, како показује један врло стар снимак овог ритуала, морала прво да савлада ужасан страх, па да победи саму одвратност и изврши задатак од којег би главом без обзира побегао сваки пристојан европски дипломата.

У политичком смислу исти, а ипак знатно тежи посао наредних месеци треба да обави председник Србије Борис Тадић и његов преговарачки тим у разговорима са Хашимом Тачијем званим „Змија“, премијером оних Албанаца који су на територији српске покрајине Косово и Метохија, под патронатом силе НАТО пакта, прогласили своју независност.

Одазивањем на преговоре, на којима класичних пољубаца наравно неће бити, србска страна ће извршити својеврсну иницијацију за могуће чланство у друштву оних који итекако признају „Змију“ и његову лажну државу.

Србска мука је двострука и за њу, за сада, противотрова нема. Ако седне за сто са криминалцем терористичке прошлости, управо човеком са некада најцрвенијих потерница, Борис Тадић ће пљунути на правни систем своје државе, етику, остатке националног достојанства и грађане који су га бирали.

Ако одбије те преговоре, пљунуће на обећане евроатлантске интеграције и резолуцију Европске Уније усвојену уз србско климање (главом) у Уједињеним нацијама.

Реч је, сећате се сигурно, о резолуцији коју је србска страна прихватила преко ноћи, не питајући грађане и парламент за одобрење промене спољнополитичког курса. Србска страна претходно се одрекла првобитне резолуције, коју је недељама бомбастично промовисала као корак сачињен од седам миља властите одлучности и челика државничке чврстине!

Сетићете се свега тога, иако сте већ заборавили да сте те судбоносне вечери на државној телевизији, уместо преноса из Њујорка, гледали серију „Село гори а баба се чешља“ и филм „Младожења“ са Алеком Болдвином и Ким Бесинџер у главним улогама! Цело то судбинско вече давала се плитка србска и америчка продукција намењена једној судбински помиреној нацији. Као да је на Ист риверу заседао управни одбор удружења љубитеља дрвета гинко или комитет пријатеља пите од боровница!

Београд, дакле, инсистирајући на „Змијиној“ криминално-терористичкој прошлости, може само поново да удари у евроатлантски зид и добије нове модрице. Или њега, „Змију“, може прихватити за равноправног партнера и тиме сочно пљунути па полизати све што је о њему саопштавао протекле две деценије.

Вођа преговарачког тима Албанаца с Косова и Метохије, „Змија“, заправо је у најбољем положају и може мирно да палаца језиком, плазећи се Београду и у патриотско и у евроатланстко лице подједнако.

О „Змији“ је писао својевремено Вашингтон тајмс, повезујући га, што је на Балкану јавна тајна, са трговином наркотицима и транспортима хероина и кокаина у западну Европу. „Змији“ на душу и његовој Дреничкој групи ставља се убиство двојице србских полицајаца, 25. маја 1993. године. Поред „Змије“, у терористичкој банди која је извршила овај злочин налазили су се Јакуп Нури, Рафет Рама, Илијаз Кадрију и Сами Љустаку.

Слична екипа терориста или проамеричких демократских посленика, како вам драго, у саставу: Љустаку, Јакупи, Ави Нури, Бесим Рама и „Змија“, 17. јуна 1996. године, на путу Косовска Митровица – Пећ из заседе убија једног и рањава другог србског полицајца.

Око три месеца касније, 21. септембра, Бесим Рама је по „Змијином“ налогу бацио бомбу на касарну „Милош Обилић“ у Вучитрну, а сматра се да је по „Змијиној“ команди извршен и терористички напад на Школски центар у Вучитрну где су биле смештене српске избеглице из бивше Републике Српске Крајине.

Коначно, у јулу 1997. године „Змија“ је у Приштини осуђен на целу деценију робије због тероризма. Потерница за њим издата је у фебруару следеће године и на крају мистериозно обесмишљена.

„Змија“, командант оперативне зоне „Малишево“, коју су основали албански терористи, учествује као представник ОВК на преговорима у Рамбујеу. Још тада је у очима западних партнера виђен за албанског премијера никада основане Прелазне владе Косова, али пошто су ти преговори пропали „Змија“ се вратио својим старим делатностима, које су поред класичног тероризма подразумевале и знатне финансијске портфеље побуне против државе.

Након потписивања Кумановског споразума и уласка НАТО пакта на подручје југа Србије, „Змија“ је просто наметнут за албанског премијера у покрајини. Занимљиво, некако баш у то време гвоздена метла албанске вансудске правде ликвидирала је скоро све његове утицајније неистомишљенике међу косовско-метохијским Албанцима, али и неке кључне сведоке у процесима против терориста пред Хашким трибуналом. „Змијин“ клан надвладао је барем политички конкуренте из клана некрунисаног господара Метохије Рамуша Харадинаја.

На последњим изборима, „Змијина“ Демократска партија Косова однела је победу и са Демократским савезом Косова формирала владу. Сећам се како је „Змија“ једном збуњеном Србину поклонио трактор, иако већина Срба у покрајини уопште не може да обрађује своју земљу која је отета!

Данас се прича да ће „Змија“ покушати да се удружи са бизнисменом Беџетом Пацолијем и неком од десет србских изборних листа, колико их се пријавило на учешће на албанским изборима који би требало да се одрже крајем године.

У свом последњем интервуу, „Змија“ је председника Србије подсетио да о питању унутрашње организације Косова неће бити речи на предстојећим преговорима. Ћаскаће европски опуштено о инфраструктури, несталима, енергетици и борби против криминала! „Не може се бити конструктиван са Бриселом и јако деструктиван са Косовом. Косово је на европској агенди и верујем да су и они (Срби) то разумели. Тај процес ће се закључити међусобним признавањем Србије и Косова“, изјавио је „Змија“ за бечки „Стандард“.

Ако се испостави да је „Змија“, упркос прошлости, у ствари само равноправан евро-демократски партнер србским властима, шта ће у стварности значити преговори с њим? Како србски преговарачки тим, под условом да остане с ову страну закона, уопште мисли са „Змијом“ озбиљно да разговара о криминалу? Хоће ли преговори амнестирати „Змију“? Хоће ли уважавање „Змије“ значити да ОВК, на чијим је терористичким активностима стекао позицију неприкосновеног лидера међу Албанцима, у историјском контексту ипак није била терористичка организација? Хоће ли преговори с њим значити да се с терористима ипак сме преговарати?

Коначно, хоће ли ти преговори имплицирати да су храбри србски полицајци и војници на Косову и Метохији, бранећи српску државу, заиста били „лоши момци“? Хоће ли све то на крају свих крајева имплицирати и да је 1999. године НАТО сасвим оправдано бомбардовао Савезну Републику Југославију?

Да ли је у том случају сјајни новинар Рикардо Јакона, аутор документарца о албанском Косову као прворазреној логистичкој бази за шверц наркотика у режији НАТО, у ствари обичан наивац? Наивац у поређењу са креирањем званичне истине, која се у Србији зачас прекује у зависности од степена чежње за слаткоречивим европским опсенама.

Сећате ли се, уосталом, поспрдних коментара од пре 12 година, упућених тадашњем председнику Србије, због могућности да споразум у Рамбујеу потпише са истом том „Змијом“?

Или, ако сте потисли то данас непријатно сећање, можда можете да замислите Барака Обаму како преговара са Осамом бин Ладеном? Можда и можете, ако сте Србин са довољно маште. Али, чак и у машти за такве преговоре потребно је много више од пуког намигивања жутих звездица у европским сновима сатканим од слатких обећања и отровних условљавања.

Бранко Жујовић,