Ко је и зашто укинуо Војску Републике Српске без дозволе народа?

Војска Републике Српске која је извојевала у рату одбрану Републике Српске и осигурала да Република Србска постоји оваква каква је данас, званично је укинута 1. јануара 2006. године и то од стране политичара Републике Српске и то БЕЗ РЕФЕРЕНДУМА, а који је морао бити организован за тако важно питање по Републику Српску.

Укидање Војске Републике Српске је извршено под великим међународним притиском западних сила у циљу сламања војне силе Републике Српске, једине им препреке, а све ради тога да би западне силе на челу са НАТО-ом имале фактичку контролу над овим простором и да би могле несметано да врше своје геополитичко-офанзивне задатке како у Републици Србској тако и на Балкану.

После уступања града Брчко и његове територије од стране Републике Српске и њених политичара државној заједници, те прекомпоновање Брчког у „дистрикт“, који је сада засебна „федерална“ јединица у државној заједници Републике Српске и Федерације БиХ (што је урађено за време данашњих власти у Републици Србској СНСД-а), укидање Војске Републике Српске је био један од најјачих удараца на њен суверенитет, а пред којим су устукнули Народна Скупштина, Влада и Предсеник Републике Српске  (што је урађено за време садашње опозиције у Републици Србској СДС-а и ПДП-а).

Иако по Дејтонском мировном споразуму није било предвиђено да се укине Војска Републике Српске, србски политичари су устукнули пред Западом, нису имали храбрости или воље да им се супроставе, и предали су Војску Републике Српске без одобрења народа, под заједничку команду до недавно непријатељској војсци, те на тај начин укинули једини гарант очувања и одбране Републике Српске. Ово је вероватно и једини овакав случај у свету. Данас, Република Србска има своју полицију, али за разлику од тадашње војске, њена моћ је минорна и у процентима је на нивоу статистичке грешке.

Сво наоружање Војске Републике Српске је предато под заједничку контролу заједничке војске и НАТО-а, а потом је највећи део уништен под окриљем „вишка наоружања“, а такође добар део је даван западним фирмама у бесцење, да би оружје Војске Републике Српске потом продали на трећим тржиштима (нпр. у Грузију, као и терористима преко западних фирми) по ценама јефтинијим и до 1000 пута. Такозвани „вишак наоружања“ који је уништаван или „неперспективна имовина“ како су је називали, је имала за циљ онеспособљавање било каквог војног супростављања, однсно, другачије речено, то је била елиминација значајног војног фактора на Балкану, Војске Републике Српске.

Инфраструктура (зграде, полигони, касарне) која вреди веома много, односно 22 локације у Републици Србској, а о којој се и данас води политичка полемика, такође треба да се пренесе у власништво БиХ, а што је и захтев НАТО-а. Када се то уради, Република Србска је спремна за улазак у НАТО. Србски представници у заједничким институцијама су сагласни са тим и раде све на томе. Потписали су Закон о одбрани БиХ у којем је одређено да ће власти урадити све да би се придружили НАТО алијанси, присуствују НАТО саветовањима и састанцима, добијају разноразне извршне налоге, сагласни су са инсталирањем НАТО противракетног штита на Јахорини (BRAAD), а за те људе и за вршење тих послова се издвајају и плате на терет грађана, а медији у Републици Србској пишу есеје о томе како је корисно ући у НАТО, исто као што говоре и неки србски представници у заједничким институцијама. У циљу овога се такође улаже значајан новац од стране НАТО, како кроз личне контакте, тако и према медијима, како штампаним тако и телевизијским и интернет медијима, а све у циљу вршења пропаганде и омекшавања негативног, односно непријатељског става србског становништва према НАТО.

Недвосмислено је јасно, да се имало у циљу од стране западних сила и НАТО-а у сарaдњи са домаћим политичарима, укидање Војске Републике Српске, уништавање и продаја њеног наоружања, те да се кроз политички притисак и мизерним новцем дође до циља, а то је убацивање Републике Српске у НАТО машину и контрола над још једном територијом, односно територијом Републике Српске.

Веома зачуђују, и нејасни су политичари са својим изјавама, наравно из Републике Српске, о користи приступу тој војној алијанси. Овде, нећемо говорити о томе шта је НАТО радио у Републици Србској и СР Југославији и широм света. Нећемо говорити и о томе како НАТО малтретира србско становништво јер се то веома добро зна. У вези свега наведеног, а и можда је најбоље сликовито поређење уметнице Иване Жигон, када су је питали: „Да ли Србија треба да уђе у НАТО“, те је она на то одговорила: „Ако силована девојка треба да се уда за барабу која ју је силовала, онда свакако!“

Удар на Војску Републике Српске, односно њено укидање био је један од најважнијих циљева западних земаља које су уз помоћ домаћих политичара оствариле свој циљ. Првенствено због тога јер је Војска Републике Српске у то време била веома респeктабилна војна сила на овим просторима. 

Да би се војска укинула и одбрана Републике Српске препустила Сарајеву, Влада Републике Српске је покренула иницијативу за измену Устава Републике Српске у складу са закључцима Народне скупштине, закључцима Владе и у вези с Одлуком Народне скупштине, а којима је дата сагласност за пренос надлежности у области одбране с Републике Српске на Сарајево. 

Како се десило – Република Србска на своју штету променила сопствени Устав 

Посланици у парламенту Републике Српске (и опозиција и позиција - СДС, СНСД и ПДП) су усвојили Уставни закон за примену амандмана на устав Републике Српске којим се надлежности у подручју обране Републике Српске преносе на Сарајево, чиме је од 1. јануара 2006. године престао да буде на снази Закон о војсци Републике Српске, а којим су се законом Министарство обране и Војска Републике Српске трајно укинули, а наоружање и техника у највећем делу уништили или продани под сумњивим околностима трећим земљама или су их западне земаље продавале земљама у сукобу и „опозицијама“ зарад „демократије“.  

Наводни разлог за усвајање уставног закона је била назови „обрамбена реформа“ – односно, издаја Републике Српске, а у склопу које је угашена војка Републике Српске, а потом срамно формирано заједничко министарство обране и војска државне заједнице БиХ са седиштем у Сарајеву.

Такозвана комисија за реформу одбране - ИЗВЈЕШТАЈ

Према усвојеним амандманима на Устав Републике Српске, Република Србска је изгубила фундаментална обиљежја и овлаштења Републике, да уређује и осигурава послове из подручја сопствене обране.

Посланици парламента Републике Српске тада су усвојили Закон о престанку важења закона о обрани и војсци Републике Српске, а парламент Републике Српске тада је овластио премијера Перу Букејловића (ПДП) да потпише срамни Споразум о преносу надлежности одбране са Републике Српске на Сарајево.

Важно је напоменути да је и Закон о одбрани БиХ, а који је потписао Никола Шпирић (СНСД), са чланом 84. о активностима за придруживање НАТО-у, донет у размаку од месец дана са Законом о престанку важења закона о Војсци Републике Српске (о укидању ВРС), а који је потписао тадашњи председник Републике Српске Драган Чавић (СДС), а Парламент Републике Српске изгласао (и опозиција и позиција).

Да још буде ироничније почео је да се примењује експресно, и то само четири дана после гласања, а законска процедура је осам дана (одмах се закон може примењивати само у ванредним ситуацијама), па је и ово изгледа била „ванредна ситуација“.

Постоје поуздане информације да је тадашње највише руководство Републике Српске, у два сата после поноћи, лично скидало табле са Министарства одбране Републике Српске на којима је писало „Министарство одбране Републике Српске“.

Закон о престанку важења закона о Војсци Републике Српске

Последња заклетва војника Републике Српске 2005. године, а када је по налогу НАТО-а требало да кажу „Босне и Херцеговине“, али су рекли „Републике Српске“, на опште одушевљење народа.

Србски политичари уваљују Републику Српску у НАТО

Да улазак Републике Српске у НАТО алијансу није празна прича, као и озбиљност овог питања по Републику Српску, потврђују и изјаве србских политичара. Не само изјаве, него и њихово досљедно деловање и конкретни кораци ка уваљивању Републике Српске у НАТО.

Закони на нивоу БиХ морају проћи двоструку процедуру, Вијеће министара и Представнички дом. Одлуке у Вијећу министара се доносе по принцпу да морају укључивати по 1/3 делегата из ентитета (три делегата су из Републике Српске), а када је испуњен тај услов одлука се доноси већином гласова или консензусом, што значи да су и политичари из Републике Српске гласали за ову одлуку.

Одлука Вијећа министара БиХ о успостављању "Комисије за НАТО интеграциони процес БиХ - слика 1 - кликнути за увећање

Опет се поставља питање досљедности србских политичара и њихове искрености према бирачима и народу по питању НАТО. 

Од свега овога и не би ни било ништа, да не постоји Закон о одбрани са чланом 84., а који се односи на НАТО. Њега је донела Скупштина БиХ, а у којој је, у овоме случају, опет, нажалост много више политичара из Републике Српске. Овај Закон је и потписао политичар из Републике Српске, тада председник Скупштине БиХ Никола Шпирић (СНСД), а гласали су и србски посланици. У Парламенту БиХ седи 14 посланика из Републике Српске.

Закон о одбрани БиХ (чл.84)

Закон је пре него што је дошао у Скупштину, такође морао проћи двоструку процедуру. И то, кроз Представнички дом у којем седи 42 представника, а трећина је из Републике Српске. Да би се Закон уопште усвојио као предлог, морала је да гласа трећина посланика из Републике Српске - што је очигледно и било.

Прошао је и Дом народа у којем седи 15 заступника од којих су пет из Републике Српске (опозиција и позиција) и морала су три делегата из Републике Српске да гласају да би уопште закон прошао даље.

Важно је напоменути да су политичари из Републике Српске из свих политичких опција Републике Српске.

Дана, 13.12.2006. године Председништво једногласно на челу са представником из Републике Српске, Небојшом Радмановићем (СНСД) доноси „Одлуку о прихватању оквирног документа НАТО-вог програма PfP“.

Одлука о прихватању оквирног документа НАТО-вог програма PfP

Колика је дволичност и лицемерство политичара Републике Српске говори и то, да у јавности говоре једно, а са друге стране дају налоге својим страначки подређеним чиновницима који раде у заједничким институцијама да делују у правцу уваљивања Републике Српске у НАТО.

Донедавно председавајућа у Комисији за НАТО интеграцијски процес и заменик министра спољних послова БиХ и функционер најјаче политичке партије у Републици Србској СНСД-а, Ана Тришић-Бабић изјавила да је стратешки спољнополитички циљ Републике Српске, односно БиХ, чланство у НАТО.

„БиХ треба постати чланица НАТО, не само због чињеница што нам то гарантује унутрашњу стабилност или што нам је потребан безбедносни кишобран, већ и због тога што ће БиХ, прилагођавањем стандардима и вредностима које заговара НАТО, постати савремена земља, у којој је демократија, владавина права и поштивање људских прва трајна категорија“, рекла је Тришићева.

Данас у институцијама државне заједнице БиХ већину из Републике Српске има опозиција (СДС,ПДП и остале) за разлику од донедавно, а када је већину имала политичка партија СНСД и партије око ње.

Треба напоменути да је управо за време СДС-а и ПДП-а укинута Војска Републике Српске у сарадњи са СНСД-ом, гласајући у Народној Скупштини Републике Српске за Закон о престанку важења закона о Војсци Републике Српске, а Закон о одбрани на нивоу државне заједнице БиХ су подржали и опозиција и позиција.

СДС-ов и ПДП-ов пут после је наставио СНСД са својим политичким партнерима потписујући велики број докумената о уваљивању Републике Српске у НАТО. 

Активности на уваљивању Републике Српске у НАТО се и даље раде, а званичници из Републике Српске то прећутно или намерно подржавају, а народ Републике Српске плаћа све те активности, те плаћа Комисију за НАТО интеграциони процес, а за чије постојање нико народ није ни питао, опет.

ПРЕ И ПОСЛЕ КРАЈА

Према Дејтонском споразуму ВРС је имала право на 137 тенка, 113 оклопних транспортера и борбених возила пешадије и 500 комада артиљеријских оружја, те се и остатак наоружања морао „уништити“.

Данас, од онога што је остало од „ВРС“ у саставу Оружаних снага БиХ је Трећи пешадијски пук (Република Србска). Активност ове јединице сведена је на управљање музејом пука; контролу финансијског фонда; припрему, истраживање и неговање историје пука; објављује билтене; чува културно-историјско наслеђе пука; даје упутства о одржавању посебних свечаности, обичајима, одећи и понашању пука, те води официрске, подофицирске и војничке клубове. По Закону о одбрани БиХ, командант пука има искључиво почасни положај и нема оперативна нити административна овлаштења. 

приредио Вања Савићевић