Priča kao inspiracija za moje slike

Kroz te likove, njihove nemire, želje i potrebe naš Vranjanac, autor, upoznaje nas i uvodi u društveno stanje tog doba, običaje koji kidaju dušu i prenose loše sudbine od predaka na nove generacije. Najemotivnija i najsenzitivnija bića sa kojima (i kroz koje) piše i opisuje ta stanja i tradiciju, patrijarhalnost i osećanja - žene, devojke, majke, svekrve, seljanke i gradjanke, pokazuju nam s jedne strane moć da se sve to prepozna (i kao pisac i kao čovek) a onda i  da nam o tome tako tanano, nežno i potanko opiše - da nam dotakne dušu.

Mogli bi reći da on jeste i poznavalac ženske duše i "talasa" koji se odigravaju u ženi zavisno od "žrtve" koja joj je dodeljena u životu, i u zavisnosti "koju igru igra" u društvu, ali i zavisno od novca kojeg ima ili nema u svojoj porodici, i na kraju, zavisno i od muškarca koji je pored žene. Mnogo je tih mogućnosti, mnogo je tih sudbina i u tom socijalnom smislu imamo jednu sliku kako je (i kojoj od nih) bilo u tom okruženju.

Malo ko oseća tu dušu Vranja, tu "zločestu kob" (da tako kažem) tog vremena - a da se ne pita - da li toga ima i danas?

 

I te iste vrele, strastvene, pametne i lepe žene, devojke - dovede do očaja i do ravnodušnosti, do toga da im je svejedno, sve nas litaove dotaknu sudbine tih žena. Dotakne nas Sofka, Koštana, dotakne nas Sofkina majka i svekrva - svaka na svoj način, sa svojom sudbinom. Poželimo da "ispravimo" te njihove sudbine, da budu bajkovite i sa srećnim krajem, ali - to nije Bora. To nisu te ljudske sudbine - on je realista.

 

Zato saznajemo kako se živi unutar porodica, kako se živi u bogatim, kako u siromašnim porodicama, i u različitim staležima, koliki je taj (večiti) jaz izmedju mladje i starije generacije. Psihologija likova stavljena je u prvi plan, na specifičan način i originalno.

 

Zato kroz ovu priču i utisak ostavlja na mene trag da Magijom četkice "ulepšam" onaj trenutak koji je impresivan, koji je raskoš i u kome centralnu kompoziciju zauzima - žena.

 

Slađana Nedeljković