Боцан-Харченко: Империја лажи би да унесе раздор између Србије и Русије

23.12.2022. год.

Амбасадор Руске Федерације у Србији Александар Боцан-Харченко наводи да је циљ тезе да је Русија искористила "суверенизацију" Косова да се унесе раздор у односе Србије и Русије, додајући да Русији није потребно да се заклања иза косовског "преседана".

Јасно је да западној „империји лажи” није стало до објективних прилика, наглашава руски амбасадор.

Он, у ауторском тексту за лист "Политика", истиче да се случај Косова принципијелно разликује од ситуације око Донбаса.

Текст руског амбасадора преносимо у целости:

"У Србији је и даље присутно интересовање за тему такозваног косовског преседана. Појављује се теза о томе да је Русија наводно искористила `суверенизацију` Косова, да је она чак пробитачна за њу. Циљ је, сигуран сам, једини – да се унесе раздор у наше односе са Србијом. Али наш приступ је поштен и отворен. Не треба нам да се заклањамо иза `преседана`. Довољно је да се пажљиво прочитају изјаве председника Русије Владимира Путина и министра иностраних послова Сергеја Лаврова да се разуме да руско руководство ставља изнад свега заштиту националних интереса Русије, осигуравање безбедности наше отаџбине и њеног народа, а у својем деловању стриктно следи међународно право. Полазимо од исте премисе у контексту решавања косовског питања. Став Русије је непромењив: праведно решење треба да се тражи у дијалогу између Београда и Приштине, у међународноправним оквирима дефинисаним у Резолуцији 1244 Савета безбедности УН.

`Косовски преседан`, заразан пример самопроглашене `независности`, свакако јесте чињеница. Сећам се да су наши бивши западни партнери по решавању косовског питања, најпре САД, захтевали да се колективно утврди, упркос логици реалног живота, да је Косово `јединствен случај` (sui generis), а у духу њиховог поквареног концепта `поретка, заснованог на правилима`. На правилима које самовољно одређује Запад. Тада, 2007. године, категорички смо иступили против тога, упозоравајући на могуће штетне последице по европску и међународну безбедност.

Међутим, желео бих да опоменем да су евентуалне површне аналогије ризичне и незахвалне. Да истакнем: „случај Косова” принципијелно се разликује од ситуације око Донбаса.

Током осам година неколико милиона становника Донбаса је живело у сталном страху због редовних артиљеријских напада, социјално-економске и хуманитарне блокаде од стране режима у Кијеву, који је 2014. године освојио власт у Украјини путем противуставног оружаног државног удара. Уз то украјински руководиоци, контролисани од стране Запада, на све начине су саботирали испуњавање Минских споразума, у којима је био предвиђен посебан статус Донбаса. Сада су пак јавно признали да су им договори са Доњецком и Луганском били потребни само да се купи време, да се од „западних партнера” добије што више оружја, да се припреме за насилну „реинтеграцију” региона према сценарију војно-полицијске операције Загреба „Олуја” августа 1995. године, која је резултирала протеривањем из Хрватске више од 250.000 Срба.

Русофобију и неонацизам Кијев је унапредио у државну политику. У тим трагичним условима није била остварива реализација темељних права становништва Доњецке и Луганске Народне Републике, Запорошке и Херсонске области. Као последица тога, након ослобођења тих територија у току специјалне војне операције која се спроводи у складу са Повељом УН, донете су одлуке о одржавању тамо свенародних референдума о поновном уједињењу са Русијом.

Београд, пак, одлучно се борећи у другој половини деведесетих година против бандитских формација терористичке „ослободилачке војске Косова” (чије злочине тренутно истражује хашки Специјални суд), доследно се залагао за одрживо међународноправно решавање косовског питања и био је спреман да обезбеди широку аутономију покрајине. Без обзира на то, у 1999. години група земаља НАТО-а, без санкције Савета безбедности УН, под фалсификованим изговором „убијања цивила” у Рачку, отпочела је оружану агресију против Југославије, суверене и независне државе која је имала легитимно изабрано руководство (уз то да Југославија никада није представљала, а није ни могла да представља, реалну претњу за НАТО!). За Вашингтон и његове сателите у праву није тај ко је заиста у праву, него тај ко је присвојио себи права, „омиљеном” неоколонијалном праксом. У алијанси се нису зауставили ни пред тиме да се током варварских бомбардовања користе пројектили са осиромашеним уранијумом.

У 2008. години, када је Приштина, упркос интензивним преговорима који су били у току, једнострано прогласила, уз подршку западних покровитеља, своју „државност”, нису постојали никакви ризици за безбедност косовских Албанаца. Заправо обрнуто. Да се сетимо бруталних погрома србског становништва Косова и Метохије 2004. године, сталних акција плашења Срба на северу покрајине и у енклавама јужно од Ибра, као и напада на православну баштину КиМ, укључујући светиње под заштитом Унеска. Дискриминација покрајинских Срба, а фактички пузеће етничко чишћење, наставља се до дан-данас. Између осталог, Приштина није ни испунила своју обавезу да формира Заједницу србских општина на Косову са извршним овлашћењима.

Јасно је да западној „империји лажи” није стало до објективних прилика: по мишљењу Вашингтона, међународноправна начела, од права на самоопредељење до принципа територијалног интегритета, важе само када то одговара његовим себичним конјунктурним интересима. У случају Косова хтели су да баце Србију на колена. Пумпајући Украјину наоружањем, терајући режим у Кијеву да ратује до последњег Украјинца, уводећи антируске санкције, желе да исцрпе, ослабе и распарчају Русију. Неће успети ни у једном, нити у другом!", наводи Боцан-Харченко.

Извор: Политика