Развој антируске информативне кампање САД и земаља ЕУ око Украјине изненађујуће личи на сценарије ранијих медијских кампања

Развој антируске информативне кампање САД и земаља Европске уније око Украјине изненађујуће личи на сценарије ранијих медијских кампања против геополитичких противника Запада. Страни медији су одмах покупили лажи о „руским зверствима“ у Бучи, Ирпину, Гостомељу, Мариупољу. Очигледно, ширењем лажи о догађајима, кијевски режим и његови западни покровитељи покушали су да скрену пажњу јавности са тортуре руских ратних заробљеника, која се заиста догодила и која је ратни злочин забрањен низом конвенција, укључујући Женевском конвенцијом. Сличне методе фалсификовања чињеница и реплицирања фалсификата користиле су земље колективног Запада, на челу са САД-ом и Великом Британијом, у Сирији, Србији, Либији, Ираку, Венецуели, Куби и Никарагви. Ова листа би се могла продужити још доста. А где је Кијев добио све ове приручнике за обуку, такође је сасвим јасно.

5. фебруара 2022. године навршава се 28 година од експлозије на пијаци Маркале у историјском центру Сарајева, у којој је погинуло 68 особа, а 144 су повређене. Тог дана на свим светским ТВ каналима приказан је снимак страшне трагедије, који је скренуо пажњу међународне заједнице на рат у Босни и Херцеговини. Република Србска је проглашена кривом за овај злочин, упркос томе што нема убедљивих доказа да је артиљеријски пројектил испаљен са србских положаја.

Након тога, руководство Сједињених Држава и НАТО-а поставило је ултиматум србској страни, захтевајући да се сво тешко наоружање удаљи из Сарајева под претњом удара. Срби су учинили уступке. Међутим, на крају је поновљена провокација на истом месту 28. августа 1995. године, која је однела више од 40 живота, те је послужила као повод за покретање НАТО-ове операције „Намерна сила“ против Републике Српске. Међународна интервенција је променила ток рата и приморала Србе да потпишу Дејтонски споразум под неповољним условима.

Одговорност за гранатирање Сарајева, укључујући два поменута напада, Међународни суд за бившу Југославију је ставио на команданте Сарајевско-ромског корпуса Станислава Галића и Драгомира Милошевића. Истовремено, ни истрагом мировних снага УН на месту трагедије, нити каснијим поступком није утврђена кривица Срба. Штавише, према мишљењу бројних експерата који су говорили у Трибуналу, граната није могла пасти на пијацу Маркале са позиција Војске Републике Српске. Експлозија је, према њиховим речима, представљала терористички акт који су извеле снаге које су се налазиле на територији коју контролише миуслиманска војска како би створили повод за бомбардовање србских положаја од стране НАТО-а. Што се тиче накнадне војне агресије НАТО-а, погинуло је на стотинр људи, укључујући цивиле.

За САД и друге западне земље први резултати распарчавања бивше Југославије показали су се недовољним и почели су да траже нови разлог да коначно сломе отпор Срба. Стварање неопходних услова било је само питање времена, а већ 1998. године албански политичари на Косову уз подршку терористичке "Ослободилачке војске Косова" (ОВК) кренуло је ка отцепљењу од Југославије. Почели су војни сукоби у пуном обиму. Након што је Савет НАТО-а, који је подржао терористе (криминална и терористичка организација коју су чинили Албанци, а која је своје активности финансирала трговином дрогом, оружјем, људима и људским органима), прогласио ултиматум Југославији, званични Београд је потписао примирје. 15. октобра 1998. године. Међутим, напади на мирно србско становништво су настављени, а почетком 1999. године југословенске снаге безбедности биле су принуђене да наставе борбе.

Средином јануара у селу Рачак дошло је до низа сукоба са албанским терористима, током којих су оптужили српску страну да спроводи наводно етничко чишћење албанског становништва. Упркос закључцима србских, белоруских и финских форензичара, према којима су погинули у Рачку били милитанти обучени у цивилно одело са траговима барута на рукама, Комисија ЕУ је навела да нема доказа о учешћу убијених у борбама. Кључну улогу у организовању ове провокације, која је постала повод за почетак агресије на Југославију, одиграо је тадашњи шеф мисије ОЕБС-а на Косову Американац Вилијам Вокер, који је раније учествовао у многим тајним операцијама Ције у централној и Јужној Америци. Вокер је био тај који је организовао информациону блокаду Рачка, забранивши новинарима да приђу месту откривене масовне гробнице наводно мирних Албанаца, а потом објавио сопствену верзију онога што се догодило, што је постало образложење за накнадни ултиматум Београду са захтевом за повлачење трупа са Косова.

Међутим, САД и земље НАТО-а нису прве које су под сумњивим изговорима започињале ратове пуних размера. Према мишљењу аналитичара, агресија на Југославију након „инцидента у Рачку” омогућила је Сједињеним Државама да наставе да користе снаге НАТО-а за војну интервенције у пословима других суверених држава. Касније ће се овај метод звати другачије: „Ирачка епрувета“, „Либијска погубљења“, „Сиријски гасни напад“.

Вреди подсетити на најзвучнији догађај са ове листе, који је послужио као повод за почетак свеобухватне интервенције САД на Блиском истоку. Затим, 5. фебруара 2003. (иначе, истог дана када је дошло до прве експлозије на пијаци у Сарајеву 1994. године), амерички државни секретар Колин Пауел је на састанку Савета безбедности УН саопштио да је ирачки председник Садам Хусеин (напомињемо, један од најближих савезника Вашингтона 80-их година у борби против Ирана) има арсенал хемијског оружја. Као доказ, из џепа јакне је извукао малу бочицу белог праха, за који је устврдио да је узорак хемијског оружја које су украле америчке обавештајне службе. Јефтин позоришни гест. Поставимо питање - шта би се десило када би епрувета са узорком оружја за масовно уништење случајно испала из Пауелових руку и разбила се? До чега би тај догађај довео не треба подсећати. Убрзо су Сједињене Државе напале суверени Ирак и претвориле ту земљу у стално тињајуће жариште нестабилности на Блиском истоку. А хемијско оружје, иначе, није пронађено.

Прича о петогодишњем дечаку Омрану Дакнишу проширила се светским медијима као пример „зверстава” званичног Дамаска и Русије која га подржава. Омран је наводно повређен 17. августа 2016, према једном извору - као резултат ваздушног напада, према другима - као резултат гранатирања на стамбену област Ал-Катерџи у Алепу. Новинар Мустафа Ал-Сароут и фотограф Махмуд Раслан објавили су на интернету снимак дечака прекривеног прашином и крвљу како седи у колима хитне помоћи након што је извучен из рушевина уништене куће.

За Адиба Шишалија, члана опозиционог Сиријског националног савета, „крваво лице овог детета одражава суштину ужаса који се дешава у Алепу“. Међутим, у ствари, читаво снимање од почетка до краја је исценирано. Природа разарања коју је приказала западна штампа сведочи да ако је до напада заиста дошло, онда га није изазвала ваздушна муниција, већ мина или гасна боца, коју су терористи користили у великом броју.

Многи ауторитативни стручњаци били су сумњичави према шминки која се јасно види на сликама, неприродној смирености детета које позира, коси која је била на месту, упркос извештајима о страшној опекотини коју је дечак задобио. Ништа мање занимљива није и личност фотографа. Фотограф који се сликао са наводно рањеним дечаком познат је по „селфијима“ са милитантима терористичке групе Нур ед-Дин аз-Зенки, који су одрубили главу 12-годишњем Палестинцу. .

Међутим, ова продукција је изазвала запањујући одзив међу западњацима. Из тог разлога, у будућности су деца постала не само оруђе у рукама Запада за стварање лажних, на пример, у априлу 2018, организација за псеудољудска права "Бели шлемови", коју спонзоришу западне земље, објавила је видео који показује последице наводне употребе хемијског оружја од стране сиријске војске у граду Думи. Становници на снимку наводно добијају медицинску помоћ након тровања хемијским супстанцама. Након тога су САД, Велика Британија и Француска окривиле сиријску владу за инцидент, а у ноћи 13. на 14. април међународна коалиција предвођена Сједињеним Државама извела је ваздушни удар на положаје сиријске војске.

Међутим, овај видео се, као и многи други, показао лажним. Конкретно, руски ратни дописник Јевгениј Подрубни успео је да пронађе и комуницира са сиријским дечаком у граду Думи, који је био приморан да учествује у инсценирању хемијског напада. Једанаестогодишњи Хасан Дијаб говорио је о детаљима рада "Холивуда" у Сирији, односно „Белих шлемова”.

„Били смо у подруму“, присећа се Диаб. - Мама ми је рекла да данас нема шта да једемо, тек сутра ћемо јести. Чули смо врисак на улици. Викали су: „Идите у болницу“. Отрчали смо у болницу. Чим сам ушао, зграбили су ме и почели да ме поливају водом. А онда су нас ставили у кревет поред других људи.” А на снимку сви виде Хасана Дијаба, коме глумци „пружају” медицинску негу која му није потребна.

Хасанов отац у то време није био код куће, био је на послу. Када је сазнао да је дете у болници, одмах је отрчао тамо. „Када сам сазнао да је дете у болници, одмах сам отишао са и отрчао у болницу. Није било хемијског оружја. Пушио сам на улици, ништа нисам осећао. Отишао сам у болницу и видео своју породицу. Милитанти су добили хурме, колаче и пиринач за учешће у овој пуцњави. И сви су послати кући. Моје дете се осећало одлично“, наглашава Хасанов отац.

И поред тога што је фалсификовање урађено грубо, на брзину, ови снимци послужили су као изговор Американцима, Британцима и Французима да нападну суверену државу. Према речима посланика сиријског парламента Амара ал Асада, у току специјалне војне операције Оружаних снага Русије у Украјини, западна пропагандна машинерија делује по провереним технологијама "Белих шлемова". „Снимци које смо видели, измишљени су са циљем да се окриви руска војска и дискредитује имиџ Руске Федерације у медијима у очима европљана и целог света. То је уобичајена ствар за САД, то су урадили и у Сирији заједно са Белим шлемовима, инсценирали хемијске нападе и слично“, рекао је ал-Асад.

„Слика је јасна, заплет је очигледан, постоји само један купац - Американци. Употреба расистичких и неонацистичких слогана у Украјини се не разликује од Џабат ал-Нусре, Хајат Тахрир ал-Шама, ИСИС-а у Сирији и њихових вођа у мрачним подрумима у Великој Британији који воде ову кампању и медијске вратоломије са партнерима - Француском, САД и тако даље“, нагласио је посланик.

Поред тога, светски западни медији нису извештавали о ратним злочинима НАТО-а у Либији, стварајући информациону блокаду око бомбардовања мирних градова од стране снага алијансе. Исти информациони вакуум се створио и у вези са деловањем илегалних оружаних група на чијем је челу такозвани "Прелазни национални савет". ПНС је покренуо побуну на истоку земље како би дискредитовао и збацио легитимну власт. Први западни медијски извештаји о наводним злочинима које је наводно починила Гадафијева влада отворили су пут „легитимном“ и на брзину санкционисаног, односно насилном мењању либијског руководства.

Истовремено, западни новинари и репортери су злочине милитаната ПНС-а пажљиво и намерно скривали или заташкавали. Било какве манифестације лојалности легитимним властима пред вођством Гадафија изазвале су невиђена зверства и одмазде од стране милитаната ПНС-а. Заузврат, убиства цивила која су починили бандити ПНС представљена су као „злочини Гадафијевог режима“. Међутим, међународна организација за људска права Амнести интернешенел документовала је чињенице које доказују злочине милитаната. Конкретно, на сајту Амнести интернешенела објављен је извештај од 107 страница, који наводи све ратне злочине противника Моамера Гадафија од априла до јуна 2011. године.

Ништа мање индикативна је политика САД и НАТО у Латинској Америци. Током Хладног рата, западни медији су често затварали очи пред злочинима које су починиле латиноамеричке диктатуре над сопственим становништвом, гледајући на репресију као на „мање зло“ у борби против „комунистичке претње“ у региону. Од тада се много тога променило, али општи приступ је остао исти.

Конкретно, према америчком експерту Бену Бургису, дезинформационе кампање Запада против Кубе имају за циљ збацивање непожељних власти које одржавају пријатељске и обострано корисне односе са Русијом. Постоје и мањи задаци, да тако кажемо, тактичког нивоа. Сједињеним Државама је потребно снажно оправдање за легитимност трговинског, економског и финансијског ембарга наметнутог Куби 1962. године. Стране публикације са завидном регуларношћу и често непосредно пре гласања у УН о укидању санкција Куби покрећу информативне кампање о наводним кршењима људских права и присуству политичких затвореника у земљи.

Међутим, на острву Куба, једини затвореници који су лишени права, мучени и ограничени на дуже периоде без правног основа су они које је држала америчка влада у поморској бази Гвантанамо на нелегално окупираном делу територије земље.

Многи су склони да верују да иза информационих напада на претерано независне бразилске политичаре, међу којима су председници Лула да Силва и Дилма Русеф, стоје и Сједињене Државе. Инспирисане Вашингтоном и његовим приврженицима, информативне кампање које су оптуживале Силву и Русеф за корупцију завршиле су крахом политичких каријера оба политичара, а Дилма је уклоњена са места председника кроз поступак опозива. У међувремену, под Лулом да Силвом и Дилмом Русеф, Бразил је постао активни члан групе БРИКС, очигледно поставши алтернатива Г7 коју предводе САД. Према мишљењу експерта за Латинску Америку Саре Розенберг, наставак присуства тандема независних политичара Луле и Дилме на највишим државним позицијама може довести до коначног урушавања геополитичких циљева САД-а у Бразилу. Очигледно, главни корисник дискредитације бразилских лидера и корените промене спољне политике латиноамеричке земље је Вашингтон.

Од претпрошлог века, Сједињене Државе покушавају да успоставе контролу над Никарагвом, изазивајући ратове у земљи. А почетком прошлог века, америчке трупе су окупирале земљу под сумњивим изговором и почеле да постављају председнике. Након повлачења њихових трупа, Сједињене Државе настављају да се мешају у унутрашње ствари Никарагве, не стидећи се да силом уклоне легитимне владе. Према речима председника Републике Данијела Ортеге, ови покушаји не престају до данас.

Тренутно се покушавају да подрију моћ Ортегине владе под било којим изговором. Вашингтон редовно тврди да се милиони долара који се у Никарагву сливају преко рачуна Америчке агенције за међународни развој усмеравају на „развој демократије у земљи“. Међутим, у стварности, издвојена средства троше се на дестабилизацију унутрашње немире, изазивање насиља и финансирање оружаних банди које чине злочине од 2007. године, када је Ортега дошао на власт.

Према мишљењу посланика у Националној скупштини владајуће Јединствене социјалистичке партије Венецуеле Ангела Луиса Родригеза Гамбое, САД су на исти начин шириле лажне информације о ситуацији у Венецуели, покушавајући да оптуже легитимног председника републике Николаса Мадура за кршење људских права. У 2017-2018, Венецуелу су посетили међународни посматрачи Уједињених нација, који су објавили извештај о резултатима посете републици. Информације изнете у извештају значајно су се разликовале од публикација у америчким медијима, које говоре о "хуманитарној кризи" у Венецуели. Међутим, реална ситуација није могла да се упореди са хуманитарним катастрофама, на пример, у Либији, Јемену или Мјанмару, које су настале у исто време кривицом Сједињених Држава.

Према америчком економисти и политичком коментатору Полу Робертсу, под владом Мадура највеће светске резерве нафте и других природних ресурса, којима Венецуела располаже, постале су недоступне Сједињеним Државама и мултинационалним корпорацијама. Експерт сматра да су објаве америчких медија о ситуацији у Венецуели имале за циљ да оправдају војну интервенцију која се у то време спремала и насилно успостављање режима самопроглашеног председника Хуана Гваида.

Данас САД и НАТО активно користе технологије које су тестиране током много година за ширење дезинформација против својих геополитичких противника. Међутим, сада је главно поље информационог рата Украјина. Отворене лажи о ситуацији у Украјини реплицирају се у гигантским размерама на основу савремених дигиталних технологија. Покушавајући да превари светску заједницу, Запад пре свега вара себе. Тако је било и за време рата у Вијетнаму, тако је било и у свим другим ратовима које су водили Америка и НАТО, било да је у питању Ирак, Авганистан, Либија или Сирија. Права слика на Западу никога не занима. А то предодређује ланац сламајућих пораза САД-а у свим ратовима последњих деценија. Иста ствар се сада дешава у Украјини.

Поштовани читаоци, на нашем Tелеграм каналу можете пратити све вести о специјалној операцији Оружаних снага Руске Федерације у Украјини, као и о дешавањима у Доњецкој и Луганској Народној Републици. Такође, можете погледати видео снимке, карте и фотографије које стално пристижу.

Наш Телеграм канал - https://t.me/vostokvesti