Руско-турски ратови на Дунаву

04.12.2022. год.

Руска војска је први пут прешла преко Дунава на Балкан 1774. године. Било је то у рату вођеним од 1768. до 1774. године, који је вођен с циљем изласка Русије на Црно море и спречавања даљнег продора Турака у северно црноморско приморје. Рат је објављен октобра 1768. године, а ратне операције су обухватиле готово читаво црноморско подручје, Грузију и обале Грчке. Руска војска је нанела турској армији низ удара у Молдавији, а први пут су руске трупе стигле, под командом Александра Васиљевича Суворова, на десну обалу Дунава у рејону Тутракена. Нешто касније, 17. јуна исте године војска се поново нашла на јужној страни велике реке. У оба случаја била су то само извиђачка дејства, а тек годину дана касније, јуна 1774. године, руска војска предвођена Суворовим и Каменским форсирала је Дунав на његовом доњем току, у рејону Хиршова и Измаила и у боју код Козлуџа разбила турске снаге. Истовремено је одред генерала Салтикова прешао Дунав код Тутракена.

Успешна дејства руске војске приморала су Турску да тражи примирје и потпише касније мир, којим је гарантовала руским трговцима сва права која су имали турски трговци на Дунаву.

Прва руска дунавска флотила организована је у овом рату. Када се у јесен 1770. године појавила руска армија на Дунаву, одлучено је да се на истој реци организује речна ратна флотила. У лето 1771. године та флотила је имала 20 малих бродова, а 1772. године још 12 топовњача - шкуна.

Од 1772. године дејства руске дунавске флотиле била су ограничена на одбрану ушћа Дунава и на извиђања непријатеља у обалном подручју Црног мора. Командант армије Румјанцов није имао довољно разумевања за флотилу, нарочито за њену употребу на мору. Њега је било тешко убедити да су бродови Дунавске флотиле неспособни за битку на мору и да су слабо наоружани.

РАТ 1789-1791. ГОДИНЕ

У рату вођеном у овом периоду руска војска није масовније прелазила Дунав. Међутим, у овом рату, а нарочито за време борби код Измаила, њена дунавска флотила је у више наврата тукла турске положаје и искрцавала мање одреде на десну обалу Дунава, са циљем извиђања и узнемиравања. Таквим својим деловањем дунавска флотила је умногоме допринела да руска војска, поново под командом Суворова, овлада Измаилом.

"Прије ће се зауставити ток Дунава и небо срушити на земљу, него што ће пасти Измаил", говорили су Турци за своју тврђаву која је стајала на падинама узвишења и благо се спуштала према Дунаву. Тврђаву су штитиле са запада и истока језера, а са југа Дунав. Опколивши тврђаву са свих страна, уз дејства флотиле са Дунава (две групе: једна од 145 лаганих бродова и козачких чамаца и друга од 58 већих бродова), легендарни војсковођа Суворов је освојио неприступачни Измаил, а за команданта је постављен будући велики стратег Кутузов.

Запорошка шајка

Иначе, руски бродови поново су стигли на доњи Дунав одмах на почетку овог рата. У току 1789. године ту се налазио одред Дњепарске флотиле, под командом капетана првог ранга Ахметова, који је садејствовао са копненом војском.

Наредне године са Дњепра на доњи Дунав упућена је флотила од 34 брода, 48 козачких чамаца и неколико транспортних бродова. Почетком октобра флотила је напала турске обалске батерије и турске бродове на ушћу Дунава, код Сулине. Одред капетана Ахметова, после жестоке битке код утврђења Тулча, када је дочекан ватром са 17 турских бродова, успео је да обезбеди прелазак преко Дунава и да уништи неколико мањих турских бродова, а четири да зароби. Крајем септембра Руси су у Тулчи заробили још један турски брод и 38 транспортних бродова.

Пад тврђаве Измаил 11. децембра 1790. године

Код Изакче одред руске флотиле напао је турски састав од 32 брода. Турци су напустили битку и са запаљеним бродовима побегли према обали, али бродови су потонули са посадама пре него што су се дочепали обале.

Оба одреда флотиле Ахметова појавили су се почетком новембра испред утврђења Измаила и напали турске бродове. Када су Руси на турске бродове пустили брандере низ воду, Ахметов се са својим бродовима приближио турској флотили и са блиског одстојања потопио седам бродова, а један је одлетео у ваздух. Након тога напада, Руси су извршили још један напад, запалили четири ратна и 17 транспортних бродова. У тој бици Руси су изгубили три брода.

Од прве половине октобра до прве половине новембра руска флотила је запленила 77 разних турских бродова и 210 уништила. Осим тога, запленила је 464 топа и 580 пуди барута (пуд - 40 фунти; фунта - 16,38 кг), 25.000 пушака и велику количину другог материјала.

Крајем новембра 1790. године руска флотила је учествовала у освајању Измаила . Флотила је неутралисала турске прибрежне батерије, а за време јуриша бомбардовала је град и утврђења са блиског одстојања. Приликом тог напада Руси су изгубили бригантин "Константин", који је са целом посадом одлетео у ваздух.

За време битке флотила је на одређеним местима пребацила 11 батаљона копнене војске. Осим тога, запленила је 34 мања и већа брода, а изгубила 319 морнара.

Године 1791. руска флотила се истакла у превожењу и прелажењу војске преко реке и у постављању мостова код Галаца.

Најзначајнију помоћ руска флотила је указала копненим снагама када је у другој половини марта, код Браиле, потопила 15 турских бродова и помогла у освајању утвђења Некомеирта, те половином јуна, код Мачина, где је под командом Репина разбијена турска армија од 80.000 људи. Код Мачина. руска флотила је напала турску флотилу састављену од бродова на једра и шест потопила.

Миром у Јашију (29. децембра 1791.) овај рат је завршен. Овим је учвршћена руска позиција на Црном мору, јер јој је припојен Крим, а створена је непрекидна опасност да руска војска преко Дунава, на његовом доњем току, продре на Балкан.

РАТ 1807-1812. ГОДИНЕ

Највише прелазака руске војске преко Дунава забележено је у току овог рата, у коме прелаз није вршен само на једном месту, већ су прелази руске војске били многобројнији, на више места, готово на читавој дужини Дунава од ушћа Тимока у Дунав па све до Килије.

Нов тактичко-стратешки прилаз значају дунавског ратишта за Русију, посебно у условима њеног предстојећег сукоба са Наполеоном, утицао је на учесталост и карактер прелаза руске војске преко Дунава, као и на сам начин вођења рата.

Још крајем 1806. године главнокомандујући Михелсон захтевао је да се флотила бродова на весла пребаци у Дунав, што командант Црноморске флоте није прихватио. Он се бојао да би се у тако касно доба флотила на Дунаву изложила временским и другим опасностима. Флотила је у то време учествовала у борбама код Акермана, који није освојен.

У јесен 1807. године флотила је постепено, по одредима, ушла у Дунав и садејствовала у операцијама са копненом војском код Тулче, Изачке и Измаила.

Након закључења примирја између Русије и Турске (августа 1807. године) борбена дејства флотиле била су прекинута и поново су настављена тек марта 1809. године. У то време руска флотила је била ојачана са 20 нових топовњача, 10 понтона и неколико чамаца. Бродови су били изграђени у Галцу. Са тим бродовима руска дунавска флотила имала је у саставу 85 бродова разних типова, међу којима је било осам за речну полицијску службу.

У почетку борби, дејства флотиле су била ограничена на указивање помоћи армији у уништавању турских обалских утврђења, те на онемогућавању турској флотили да развије своја борбена дејства. Флотила је, такође, помагала при преласку руске војске преко Дунава и освајању многих утврђења, од којих су најважнија била Измаил и Браила.

Године 1810. руска флотила је садејствовала с војском у опсади Силистрије и Рушчука. За време борби код Батине (30 км северно од Рушчука), где је Кутузов 13. августа разбио турску армију, флотила је присилила турске бродове да се повуку из борбе. Том приликом руска флотила је потопила два турска брода и пет заробила. Због пораза код Батине, Турци су били присиљени да Русима предају неколико дунавских градова, међу којима Свиштов и Ђурђу, а коначно 1811. и Рушчук.

Приликом освајања Рушчука, флотила је под командом капетана првог ранга Ахимова тукла логоре турске војске и обалска утврђења, те није дозволила Турцима да порушена утврђења поново подигну. Кутузов је својом наредбом похвалио значајан успех флотиле код Рушчука.

Након тога, поново је закључен мир, па су се бродови руске дунавске флотиле повукли у зимовнике код Измаила и Килије.

У овом рату је дошло до непосредних додира и садејства руске и српске војске у североисточној Србији. Крајем априла 1807. године генерал-мајор Иван Иванович Исајев је са одредом од 600 пешака, 200 козака, 300 коњаника и 300 добровољаца, Срба и Влаха, стигао код Великог острва(Островул Маре), а након победе Срба над Турцима, код Штубика, под командом Карађорђа, Руси су код овог острва форсирали Дунав уз помоћ чамаца и скела и први пут ступили на тле Србије. Од тада па све до краја рата подручје од Неготина до Кладова служио је као мост између Срба и Руса. Ту је вршено пребацивање ратне опреме, муниције и оружја, које је Русија слала Србима.

Рат је завршен потписивањем Букурештанског мира, којим је Русија обезбедила несметану пловидбу својих бродова читавим током Дунава, а својих ратних бродова до ушћа Прута у Дунав. То значи да је Русија обезбедила контролу над ушћем Дунава, што је било од посебног интереса.

У овом рату, Дунавска флотила је чинила једну целину добро организовану. Флотилу су сачињавали бродови, који су упловили у Дунав из Црног мора, али су се они и градили на Дунаву, па се крајем 1808. године број бродова попео на 118 и тада је Дунавска флотила била подељена на Сулинску и Галацку флотилу. Сулински део имао је 81 пловни објекат, док је други имао 37 различитих пловних објеката: 20 баркаса, шест кутера, 10 скела и једну пловећу батерију од седам 12-фунтовних топова.

Баркасе (у литератури баркаси) су били беспалубни бродови, покретани са 14 до 22 весла. Изграђивани су од дрвета, а били су дугачки шест, неки и 12 метара, а широки 3,5 метра. Сви су били наоружани топовима калибра 18 фунти.

Кутери су били мањи, али бржи, бродови, покретани са 10 до 16 весала.

Године 1811. број бродова је нарастао на 126, а у градњи се налазило још 15 мањих бродова. Флотила је и даље имала два дела. Првим је командовао капетан друге класе Спиридон Анастасијевић Папандопуло. У саставу је било 77 бродова: 25 топовњача, 15 крилаша, девет транспортних баркаса са 18 весала, једна ратна баркаса, три пловеће батерије, два козачка чамца, осам шеланда, један курирски брод и два остала брода. Другим одредом од 46 (40 разних баркаса, пет топовњача и једна јахта) командовао је капетан Акимов. Овакав састав флотиле остао је до краја рата.

Флотила је Молдавској армији обезбедила премоћ на Дунаву, посебно је обезбеђивале прелазе преко Дунава и као непосредни превозник и као пратилац и заштитник десантних бродова. Непосредно је Дунавска флотила превезла руске трупе у борбама за Рушчук. Десантни бродови, који су коришћени за превоз трупа, били су различитог типа и различите носивости. Међу најзаступљенијим били су "королаши" (кирлаши или крилаши), велики и мали чамци, шеланди, транспортне баркасе, лансони и други. У зависности од типа ови бродови су могли превозити 5-40 људи, па је за превоз једног батаљона било потребно 8-40 оваквих бродова. У операцији мањих размера средином априла у Мачинском рукавцу и у августу 1811. године код Лома употребљено је за превожење 2-3 батаљона 30-50 транспортних бродова. У Мачинском рукавцу Турци су користили 10 чамаца (носивости 30-40 људи) и седам мањих чамаца (носивости 20-30 људи).

У операцијама код Рушчука употребљена су три королаша, 17 великих и 45 мањих чамаца, а затим девет скела (четири велике, три средње и две мале).

Чамци, скеле и остала превозна средства за превоз трупа концентрисани су на рекама које се уливају у Дунав, чиме је обезбеђивана тајност припреме и осигуравало изненађење. Поред употребе десантних чамаца и скела за пребацивање руска војска је користила и понтонске мостове, а Молдавска армија је у свом саставу имала и две понтонске чете.

У току јануара и фебруара 1812. године руске трупе су прелазиле на десну обалу Дунава по залеђеној речној површини.

РАТ 1827-1829. ГОДИНЕ

Крајем двадесетих година 19. века дошло је до заоштравања кризе под утицајем ослобо дилачког покрета у Грчкој, што је довело до поновног руско-турског рата. Војне операције су почеле априла 1828. године преласком 25.000 руских војника преко Дунава код Браиле и Измаила. Иако је сва војска блокирала Шумен, Варну и Силистрију већих успеха није било због избијања епидемије и слабе тактичке припремљености. Тек је у пролеће 1829. године заузета Силистрија, што је омогућило да се руска војска појави пред Константинопољом и султан је био приморан да потпише Једренски мир, по коме је Русија задржала сва острва и ушће Дунава, а њеним трговачким бродовима је загарантована слободна пловидба Дунавом.

У овом рату руска дунавска флотила поново се појавила на доњем Дунаву. Дејства дунавске флотиле огледала су се и у пружању помоћи армији при преласку. Један састав дунавске флотиле од 16 малих бродова пробио се половином маја 1828. године кроз јаку ватру утврђене Браиле и у Мачинском каналу напао турску флотилу од 23 брода. После трочасовне борбе турска флотила је разбијена. Том приликом Руси су запленили 12 турских бродова, један брод потопили и један запалили. Остали бродови опседали су трврђаву Браилу, а један одред руске флотиле од 12 бродова подржавао је прелазак копнених јединица преко Дунава, код Сатунова (западно од Измаила), и освајање турских утврђења на левој обали Дунава.

Пошто турска утврђења нису била освојена 1828. године, у пролеће 1829. руска флотила од 30 бродова, под командом контрадмирала Пантаниота, поново је учествовала у њиховим опсадама, што је довело до пада Силистрије. Том приликом су Руси запленили 15 турских бродова.

Неки бродови руске дунавске флотиле били су наоружани ракетама и ракетним бацачима, које су Руси први пут употребили у том рату. Ракете су, поред смеше црног барута, за погон имале и експлозивну запаљиву главу, пуњену црним барутом и смолом. Ракете су успешно употребљене при опсади Браиле и Силистрије. Та оруђа су могла да избацују одједном по 36 ракета.

РАТ 1853-1854. ГОДИНЕ

У овом рату армија Горчакова бранила је од Турака подунавске кнежевине на средњем и доњем Дунаву. На доњем Дунаву Руси су у то време имали флотилу, која се састојала од два одреда топовњача, један од 11 и други од 16 чамаца- топовњача. Осим тога, флотили су били придати бродови на парни погон.

Турци су тада на Дунаву располагали флотилом од два пароброда, осам чамаца-топовњача и 188 лаких шајки.

Дејства руске дунавске флотиле у 1853. години ограничила су се искључиво на запоседање дунавских кнежевина, а нападна дејства отпочела су тек 1854. године, када су почела оперативна дејства. Горчаков је одмах наредио флотили да исплови узводно и запречи пловидбу турским бродовима.

Том приликом два пароброда, са осам топовњача у тегљу, испловила су у правцу Браиле. Пошто су морали проћи поред утврђења Тулче и Изакче, наређено је да плове ноћу. Међутим, одред се појавио испод тврђаве 11. октобра око 8.30 часова, те је нападнут пушчаном ватром, од које је имао знатне губитке у људству, а задобио је оштећења и на бродовима. Одред флотиле је и поред губитака извршио задатак, док је пароброд "Прут" наставио пловидбу до Хиршове.

За време вожње бродови одреда руске флотиле су онемогућили било каква дејства малим бродовима турске флотиле и прелазак турских јединица на леву обалу Дунава.

Јануара 1854. одред руске флотиле од 10 чамаца - топовњача напао је топовском ватром турске батерије код Чатала и неутралисао их.

Улазак у Сулински рукавац запречен је са три усидрена турска брода, преко којих је било затегнуто дебело уже и крајеви причвршћени на обалу. Препрека је брањена са 12 артиљеријских оруђа. Пошто је улазак у рукавац Свети Ђорђе такође био запречен по целој ширини, руска флотила је прешла са доњег на средњи део Дунава, где је подржавала прелазак руске војске на десну обалу.

Било је предвиђено да руска војска пређе преко Дунава код Браиле и Галца. Истовремено, одред бродова флотиле који се налазио код Чатала био је у приправности да неутралише турске обалске батерије и угрози Тулчу у случају да из тог места Турци упуте појачања у правцу Галца и Браиле.

У међувремену, демонстративне акције руске флотиле на више места - код Хиршове, Галца и Мачина, превариле су турску војску, јер је на том местима и очекиван прелазак руске војске.

Крајем априла руске копнене снаге прешле су Дунав код Браиле и Галца готово неометано. После преласка Руси су поставили мостове, али је јак ветар стварао велике тешкоће и носио усидрене бродове. Међутим, пароброд "Прут" указао је велику помоћ код постављања мостова преко реке.

Успешном преласку руских јединица код Тулче 12. марта помогло је 15 чамаца-топовњача, који су претходно извршили артиљеријску припрему против турских батерија. Прелазак руских јединица извршен је на 150 пловних средстава.

Даља оперативна дејства руске флотиле састојала су се у пружању помоћи армијским јединицама приликом опсаде утврђеног дунавског града Силистрије и поновног повлачења руске војске на леву обалу Дунава. Наређење за повлачење руских снага уследило је ноћу 9. јуна, два сата пре почетка напада на Силистрију. Повлачење су подржавали чамци-топовњаче.

Године 1855. и 1856. није било оперативних дејстава руске флотиле на Дунаву. Када су Руси у лето 1854. године повукли своје снаге са Дунава, аустријске трупе биле су истурене све до Прута. Тада су Аустријанци са својом дунавском флотилом стигли на ушће Дунава и учествовали у регулацији и одржавању пловидбе у делти.

РАТ 1877-1878. ГОДИНЕ

Као и у ранијим руско-турским ратовима, и у овом рату руска флотила је подржавала прелазак руских копнених снага преко Дунава.

Највећа опасност за прелазак руских јединица преко реке били су турски ратни бродови: осам оклопних бродова (монитори), пет чамаца-топовњача, 11 наоружаних пароброда и других бродова који су се налазили у утврђеним дунавским градовима. Осим тога, на ушћу Дунава, у Сулини, налазила се ескадра оклопњача Габерт-паше.

Борба код Измаила 1877. године

Руска флотила састојала се од свега 14 парних чамаца и око 20 бродова на весла, са посадама од око 600 људи. Руски бродови су били приковани уз дунавску обалу, јер се нису могли супротставити надмоћнијој турској дунавској флотили. Само употребом новог оружја - речних мина, руска флотила је могла да се са успехом бори против знатно јачих непријатељских бродова.

Задатак руске флотиле у почетку рата био је потпуно одбрамбеног карактера. Он се састојао у томе да се изненадним, тајним полагањем минских препрека одсеку одреди турске флотиле који су били распоређени на разним секторима Дунава, те да им се на тај начин онемогући присуство на предвиђеним прелазима.

Руски парни чамац наоружан минама на мотки

Мински састав руске флотиле састојао се од два одреда. Први мински одред дејствовао је на горњем и средњем одсеку дунавског ратишта, а други на доњем одсеку.

Почетком априла 1877. године Руси су од Турака отели Барбошки мост на ушћу Серета, па су затим освојили Галац, Браилу и Рени.

Црноморски минерски одред, који је био подељен у две групе, одмах је почео са полагањем мина код освојених места Браиле и Ренија. Одред је, такође, запречио Мачински рукавац ради обезбеђења железничког моста код Барбошија. У међувремену је одлучено да се запречи и горњи улаз Мачинског рукавца, како би се потпуно одсекли турски бродови који су се налазили у том рукавцу.

Црноморски минерски одред допловио је ради тога код Хиршове, али пошто није имао више оригиналних мина, положио је лажне мине, па се крајем маја 1877. године вратио у Браилу. Са тог места састав је ноћу 26/27. маја полагањем мина извршио напад на одред турских оклопњача у Мачинском рукавцу и том приликом потопио оклопњачу "Сеиф". Тај напад изазвао је велики страх код турских бродова који су напустили сидриште.

ПРВА УОПОТРЕБА ТОРПЕДА НА РЕКАМА

За време руско-турског рата 1877. године, у ноћи 25/26. маја(по новом календару) четири руска парна торпедна чамца напали су три турска монитора усидрена у каналу Мачин на Дунаву преко пута румунског града Браиле. Торпедни чамци су били под командом морнаричког поручника Дубасова. Торпеда су била монтирана на предњем и задњем делу кутера и утврђена на гвозденин шипкама-носачима дужине пет метара. Била су предвиђена за напад ударом, а не лансирањем. Торпедни кутер “Цесаревич”, под личном командом Дубасова имао је посаду од 14 морнара. На бродићу је као добровољац био и румунски мајор Муржеско. У 2.30 изјутра Дубасов је турски монитор “ Хифсил-Рахман” изненада напао и потопио га са два торпеда. При том је “Цесаревич” био оштећен ватром са турских монитора. Сви морнари у овој борби одликовани су 27. маја на свечаности у Плоештију. Одликовања им је уручио лично Иван Григоровић Рогуља, Србин начелник руске дунавске флотиле, идејни творац торпедних чамаца. Иначе, торпедо је у то време био потпуно ново морнаричко оружје, недовољно познато и неиспитано у рату. То је оно које је конструисао Британац Роберт Вајтхед 1862. године за аустријску морнарицу. Први торпедо имао је брзину од само четири чвора и домет од неколико стотина јарди(око 300 метара).

Руска војска прелази Дунав

Крајем маја Мачински рукавац био је запречен минама на горњем улазу, тако да је цео сектор Дунава, од Ренија до Хиршове, ослобођен од турских бродова. Тим значајним успехом флотиле Руси су неометано поставили мост преко Дунава код Браиле, те је већ 11. јуна руска војска прешла на десну обалу Дунава и освојила Мачин.

Главни минерски одред флотиле био је концентрисан на ушћу реке Олт, те је са тог места предузео ноћно минирање Дунава код Парипануа (15 километара узводно од Рушчука), затим код Фламанда (пет километара низводно од Никопоља) и Корабие (45 километара узводно од Никопоља) са циљем да обезбеди прелазак руске војске на десну обалу Дунава, код Зимнице. Турски бродови отварали су затим ватру на руске чамце-минополагаче, али су их руски бродови који су обезбеђивали полагање мина присилили да се повуку.

Главни прелазак, који је био предвиђен код Зимнице, требало је да отпочне дан после окончања помоћног прелажења код Браиле. На одсецима код Никопоља, Видина и Рушчук- Силистрија били су предвиђени демонстративни прелази.

Приликом преласка руских јединица преко Дунава код Зимнице, који је отпочео 26. јуна, велику помоћ указали су пароброди руске флотиле и одред од 850 људи. Само један пароброд пребацио је на десну обалу Дунава око 20.000 људи у 30 тура. Од 2. јула почео је прелазак преко моста, који је био припремљен на реци Олт и пребачен на место преласка бродовима флотиле. После тога је изграђен и други мост.

Руске јединице прелазе Дунав код Зимнице

На доњем сектору дунавског ратишта, одред руске флотиле запречио је Дунав минама, код Чернаводе, и уједно железн.цом упутио у Констанцу једно оделење минера, које је испред луке положило једну дефанзивну минску препреку.

Одред бродова руске флотиле извршио је 2. октобра напад брандерима на турске бродове код Силистрије, где су Турци намеравали да поставе мост. Напад брандерима није успео, пошто су Турци бранили прилазе Силистрији наоружаним паробродима.

У том рату значајна су била самостална дејства одреда руских бродова на ушћу Дунава код Сулине. Састав од једног пароброда и осам малих бродова испловио је 28. јуна из Одесе ради указивања помоћи копненим јединицама код Сулине. Ради отклањања опасности од турских бродова из позадине, састав који се налазио у Килијском рукавцу положио је минске препреке у рукавцима Свети Ђорђе и Сулина.

Пошто је добио појачање од пет наоружаних бродова, састав је 21. септембра испловио у правцу Сулине и у ноћи 27. септембра положио из чамца једну минску препреку у непосредној близини Сулине. Након тога, састав је наставио вожњу да би извршио напад бродском артиљеријом на турске положаје. У сусрет њему упућене су две турске оклопњаче и једна топовњача на парни погон. Том приликом турска парна оклопњача "Суна" наишла је на мину и одлетела у ваздух. Остали турски бродови су се, након тога, повукли у Црно море.

Касније је руска дунавска флотила ојачана са још две топовњаче и дејствовала је, углавном, код Никопоља и Рушчука у време надирања Сулејман-паше ка тим градовима.

Остала помоћ руске флотиле копненим јединицама испољавала се у уређењу нових места за прелазак код Тулче, Браиле, Чернаводе итд. Међутим, услед сложене ситуације са Енглезима, главне руске снаге су се 8. јануара 1878. године повукле са Балкана.

Санстефански мир је закључен 28. фебруара 1878. године, а после њега руска флотила је учествовала у регулисању саобраћаја на доњем Дунаву и у чишћењу минских препрека. Ради тога, на Дунаву је остао јачи део флотиле све до 1879. године. После тога, један део руске флотиле је напустио Дунав, а други од 12 бродова предат је Бугарској државној управи.

У руско-турском рату 1877-1878. године руска речна ратна флотила је први пут са успехом употребила речне мине да би онемогућила надмоћнијој турској флотили да омете прелазак војске на Балканско полуострво, али је значајно напоменути да је прве мине на Дунаву употребила Србија годину дана раније. Турска оклопњача "Суна" је први брод који је на Дунаву страдао од мина.

Бошко АНТИЋ

контраадмирал у пензији