РТ: Од Косова до Тајвана, опробани и поуздани рецепт Вашинготна за хаос поново диже своју ружну главу

06.08.2022. год.

Најновији сукоби прате добро излизани план, од Приштине до Тајпеја и шире

Нема сумње да је чудна коинциденција да је амерички државни секретар Ентони Блинкен одржао званичне разговоре са косовским руководством непосредно пре него што су тамо избили проблеми прошлог викенда. Дошло је управо у тренутку када су се званичници у Приштини спремали да одбију да признају регистарске таблице или документе које је издала централна србска влада (пре него што су меру одложили непосредно пре него што је требало да ступи на снагу у понедељак вече).

Можемо се запитати и каква је случајност да „председница“ делимично признате државе Вјоса Османи сада говори о Русији, рекавши да ће „нам и даље требати чврста подршка Сједињених Држава, као и наших европских савезника, како би се осигурало да планови Русије, као и њених заступника у региону буду заустављени“. Или да Блинкен такође евоцира „чврсту подршку Украјине“ Приштини - што је забавно јер Украјина чак ни званично не признаје независност Косова од Србије.

Да не помињемо да је Косово дом велике војне базе НАТО-а и да је НАТО издао званичну изјаву у којој се наводи да је заинтересован да „интервенише” на Косову, ако буде потребно. Како згодно.

Вероватно је такође потпуна случајност што Србија једноставно одбија да одустане у подршци Русији, тражи повећање трговине са Ираном и војну сарадњу са Белорусијом која је савезница Русији, као и да је њен министар унутрашњих послова Александар Вулин рекао да се неће придружити санкцијама Русији због Украјине и да неће бити НАТО „пешак“ против Русије. Или да је НАТО, касних 90-их, под „моралним“ вођством тадашњег председника САД-а Била Клинтона, откинуо српску покрајину Косово на „хуманитарним“ основама и користио је као средство за појачавање или смањење притиска према Србији (и, донекле, њеним пријатељима у Москви) од тада.

Али ако није могуће да све то буде резултат случајности, онда западни план за промену режима постаје прихватљиво објашњење.

Тај нацрт укључује стварање заступничке државе и/или бораца које западни званичници продају јавности као жртве дотичног „режима“ – односно геополитичког ривала којег Запад има на нишану.

Исти образац се тренутно одиграва у Азији, док је председник Представничког дома из реда демократа Ненси Пелоси посетила Тајван током своје турнеје по Азији. Само 13 земаља признаје Тајван као независну државу од Кине, а САД нису међу њима од 1979. године. Али Закон о односима са Тајваном из 1979. је од тада тројански коњ за америчку милитаризацију унутар Кине. Закон захтева од Вашингтона да „Тајвану стави на располагање такве одбрамбене механизме и одбрамбене услуге у толикој количини која може бити неопходна да омогући Тајвану да одржи довољан капацитет самоодбране како то одреди председник и Конгрес“, што објашњава зашто неоконзервативци и западни политички естаблишмент, као и војноиндустријски комплекс деценијама имају тајвански фетиш.

Не само да је наручилац оружја, већ знају да сваки пут када Вашингтон испуни своју уговорну обавезу, што они чине у свакој прилици у износу од милијарди долара, то узнемири Кинезе у њиховој сопственој земљи. То би било исто као да Пекинг продаје војно оружје држави Хаваји како би је заштитио од потенцијалне асиметричне „претње инвазије“ Вашингтона.

Наравно, вероватно је само још једна потпуна коинциденција да је посета трећег највише рангираног америчког владиног званичника Тајвану, противно изричитим жељама Пекинга, уследила усред појачаних тензија са Кином, док она узима чекић светског поретка којим доминира Запад, заједно са Русијом усред сукоба у Украјини. Или да би покретање дестабилизирајућег сукоба унутар Кине преко Тајвана служило конкурентским интересима Вашингтона.

Иста врста експлоатације проксија може се видети у подршци Вашингтона неонацистичким борцима "Азов" у Украјини против Русије уочи украјинског сукоба, или у подршци ЦИА и Пентагона сиријским милитантима у неуспешним дугогодишњим покушајима да се свргне сиријски председник Башар ал-Асад, или обуком и опремањем бораца муџахедина у Авганистану у операцији коју је водила ЦИА против Совјета, или са ЦИА регрутовањем 500 никарагванских побуњеника (познатих као контраси) да свргну левичаре, или покушај различитих америчких званичника током неколико година да подстакну промену режима у Ирану промовисањем и подршком иранске опозиционе групе познате као Муџахедин е Кал.

Различите групе „цивилног друштва“ које финансира америчка влада кроз програме попут Ју-Ес-Ејда, а стратешки лоциране у областима од примарног значаја за операције промене режима у Вашингтону, такође су део исте машинерије. Руска влада је скренула пажњу на то питање 2015. године путем закона којим се забрањују они које сматра претњом националној безбедности.

До тренутка када је одређено жариште на ивици рата (попут Тајвана или Косова) или је већ захваћено сукобом (попут Украјине), често је прекасно да се Вашингтон ухвати за руку. Уместо тога, вреди пазити на друге америчке проксије, макар само да бисмо приметили било какве сабласно познате вибрације које могу имати сличне карактеристике као претходне операције промене режима.

Извор: РТ, Рејчел Марсден, колумниста, политички стратег и водитељ независних емисија на француском и енглеском језику

Поштовани читаоци, на нашем Tелеграм каналу можете пратити све вести о специјалној операцији Оружаних снага Руске Федерације у Украјини, као и о дешавањима у Доњецкој и Луганској Народној Републици. Такође, можете погледати видео снимке, карте и фотографије које стално пристижу.

Наш Телеграм канал - https://t.me/vostokvesti