Наполеон чека капитулацију Русије

Не дочекавши одговор од Александа са предлогом о миру, Наполеон је направио други, још оригиналнији покушај да започне преговоре са руском владом. Било му је стављено до знања да пензионисани капетан гарде Јаковљев (отац прослављеног руског дисидента и писца Александра Херцена) жели да добије пропусницу из Москве са породицом, слугама и сељацима. 9. Октобра 1812. Године Наполеон је примио Јаковљева у Престоној дворани и ступио је са њим, као и са Тутолмином, у разговор. Свој говор Наполеон је овог пута почео изразом негодовања поводом московског пожара и бесциљног пустошења своје земље од стране Руса, што му ипак није сметало да напредује. Коначно, рекао је он, треба означити крај крвопролићу; време нам је да се помиримо... Немам шта да радим у Русији. Од ње не тражим ништа више него да поштује услове тилзитског договора; желим да се вратим, зато што се сви моји послови тичу Енглеске... Ако цар Александар жели мир, онда треба само да ме обавести о томе; послаћу му једног од мојих ађутаната, Нарбона или Лористона, мир ће одмах бити склопљен. Али ако он жели да настави рат, и ја ћу га наставити. Моји војници само то и траже да крену на Петербургу. Па, шта да се ради, ићи ћемо и Петербург ће доживети судбину Москве.
 

Наполеон је пристао да да Јаковљеву пропусницу из Москве, али под условом да он, отпративши своје људе кући, крене у Петербург и нађе тамо прилику да се представи цару Александру; нека он као сведок очевидац да извештај цару о догађајима који су су десили у Москви. Ма колико Јавољев указивао на немогућност извршења оваквог задатка, зато што он по свом друштвеном положају нема право на личну аудијенцију код владара, Наполеон је инсистирао на томе да ће написати писмо цару Александру, а Јаковљев ће доставити то писмо на адресу.
 

Владару, брате мој! – тако започиње своје писо Наполеон цару Александру. – Сазнавши да се брат министра вашег величанства на Калеском двору налази овде, позвао сам га себи и разговарао са њим. Поручио сам му да се упути вашем величанству и да вам изрази моја осећања. Наполеон говори даље о спаљивању предивне, величанствене Москве, изражава уверење да се овај жалостан догађај десио не према наредби цара Александра, пошто такво дивљање недостојно и великог монарха, и великог народа, не би се, наравно, слагало са правилима цара Алекснадра, са његовим срцем, светлим мислима. Водим рат, писао је Наполеон, против вашег величанства без сваке увреде. Обична белешка од вас, пре или после последње битке, зауставила би моје напредовање и како бих угодио вама жрвовао бих прилику да уђем у Москву. Ако ви, ваше величанство, бар делимично чувате претходна осећања према мени, благонаклоно прочитајте ово писмо. Пославши Јаковљева, Наполеон је почео да чека. Послова је у Москви било довољно.
 

У Кремљу је крајем септембра била одржана свечана парада пукова свих трупа које су ишле са Наполеоном. Тог дана, по сећањама нижег официра Бургоња, уследило је много унапређења и било је издато много ордења. Искористио сам случај, сећа је Бургоњ, како бих детаљно прегледао знаменитости Кремља. Док је неколико пукова било заузето смотром, посето сам сабор Св. Арханђела Михаила, гробницу руских царева. У исту ту цркву првих дана по доласку у Москву, ушли су војници гарде Првог јегерског пука, постављени у Кремљу, мислећи да ће тамо наћи ризнице, али када су обишли велику гробницу, никаке ризнице нису нашли, већ су видели само камене гробове, прекривене баршунастим покровима са натписима на сребрним плочицама. Тамо су нашли и неколико становника града који су се склонили под покровитељство мртваца. Људи су се скривали у гробници Кремља, надајући се да ће овде наћи безбедност. Међу њима је била млада лепа девојка, која је припадала једној од најугледнијих московских породица, чини се Долгорукових. Она се несмотрено прикључила једном од високих официра армије, пуковнику Голицину, и када је он решио да не напусти Москву, већ да с сакрије у Кремљу да уколико се укаже прилика убије овде Наполеона, смела девојка је поступила још неразумније  и кренула са њим у то скровиште. Као и многи други, умрла је од глади, хладноће и немаштине.
 

Нажалост, Наполеон никада није сазнао за ову романтичну причу. Он је чекао саопштење о капитулацији Александра, чак није ни замишљао колико је смешно оно деловало у Петербургу. У разговору са својом блиским саветницима, император је све време понављао да је његов положај у Москви са свих тачака гледишта веома узнемиравајући, чак претећи по Русију. И Петергург треба то да схвати. Ако се узме у обзир до чега може да доведе и намањи неуспех Кутузова, онда ће пут ка престоници руске империје бити отворен – и тада ништа више неће моћи да сачува Русију од пада. То је била истина. При таквом распореду снага сваки предлог за мир је требало да буде спасење. Једино што није схвтао Наполеон било је како то да је Александар кренуо на све или ништа. Управо зато када су прошле две недеље Наполеон није добио на своје писмо никакав одговор из Петербурга. Тамо су живели у вери и емоцијама. Наполеон је размишљао рационално. Стих великог руског песника Фјодора Тјутчева „умом се Русија не може схватити“ још није био написан. И нико од Наполеонових саветника није могао то да му објасни.
 

До бекства француске армије из Москве остало је нешто мање од две недеље.