Ana Cvejić: Umetnost u digitalnom dobu

 

Smatram da umetnost nije izgubila vrednost time što se postavlja na društvenim mrežama. Naprotiv, društvene mreže su omogućile mnogim umetnicima da budu vidljiviji publici. Mnogi umetnici, nemaju prilike da izlažu iz raznoraznih razloga, tako da društvene mreže su im omogućile da to što rade ipak neko vidi. Smatram da su društvene mreže za umetnost pogodne, jer i sama sam ostvarila veliki broj kontakta i izložbi zahvaljujući Facebooku ili instagramu gde kao umetnik imam naloge. Još jedna prednost društvenih mreža je ta što umetnici mogu da vide veliki broj konkursa kako u Srbiji tako i u inostrantvu.

 

Koliko je Instagram vizuelna avangarda, budući da postoji na hiljade i hiljade naloga posvećenih umetnosti i videu?

 

Instagram predstavlja vizuelnu avangardu ako se gleda iz ugla dostupnosti svega i svačega. Kada pričamo o umetnosti u zvaničnim galerijama i prostorima za izlaganje, umetnost nije slobodna kakvom se predstavlja, to mogu da potvrdim za 13 godina profesionalnog izlaganja kao umetnik. Itekako se gleda šta i ko izlaže, itekako postoji cenzura u umetnosti, makar što se tematike tiče. Sa te strane, može se reći da je instagram vizuelna avangarda, jer dopušta sadržaje koje bi neke galerije cenzurisale, pritom ne govorim o sadržaju nasilja ili neke moribnosti.

 

Da li je selfi ubio dobru fotografiju? 

 

Selfi ne može da ubije dobru fotografiju iz prostog razloga jer selfi je fotografija svakog od nas, drugim rečima, kao fotografi sami sebe, mi smo amateri. Dobra fotografija je zapravo umetnička iliti fotografija koju pravi profesionalac. Mi sami složićemo se, nikada ne možemo da se selfiramo i da to ima jednu notu ozbiljnosti i rada na fotografiji, kao što bi to uradio neki profesionalac. Dobra fotografija zahteva odgovarajući ambijent, svetlo, scenografiju, često i šminku... Pitanje je koji procenat ljudi je sposoban da napravi tako dobar selfi da možemo reći, da to je baš dobra fotografija. Uostalnom, polemika nastaje onog trenutka kada postavimo pitanje "Šta je dobra fotografija i ko je merodavan da kaže da je nešto dobro ili loše?". Po mom mišljenju to je subjektivna stvar.

 

 Šta tebe inspiriše za tvoje najnovije radove? 

 

Moji radovi predstavljaju jednu vrstu satire. Oni su više kao neka kritika društva, stvari koje se dešavaju, ali se mi pravimo da ih ne vidimo. One su tu, postoje, samo treba da nam neko zabode prst u oko da bismo se trgli da percepiramo šta se oko nas dešava. Moji radovi treba da prikažu ljude, male ljude, koji su nevidljivi, jer ih prosto sistem ne vidi, niti ih iko pita za mišljenje. Ti ljudi na mojim crtežima su potrošna roba, jer nas male ljude, veliki ljudi tretiraju kao potrošnu robu, a opet nama malim ljudima samo malo fali da se trgnemo i promenim nešto. Smatram, da mi vizuelni umetnici moramo da ukažemo na probleme i težinu života današnjeg društva, kao što su to i naši predhodnici radili. Ne možemo danas svi prikazivati leptiriće, cvetiće... Današnji život nije cveće, a ni budući.

 

Da li umetnice moraju danas biti provokatori u svom izrazu i radu, da bi on bio primećen na sceni? 

 

Često me to pitaju, međutim, odgovor na to pitanje je lepo objasnio Meša Selimović : "Niko ne može da te isprovocira, ako se sam ti ne nađeš isprovociranim". Umetnost nije objektivan osećaj, ona je subjektivna. Ono što mene može da isprovocira, ne znači da će nekog drugog, možda je bolje pitanje šta je to što jedno drutvo provocira i zašto? Za mene ne postoji provokativna umetnost, već slabost posmatrača.

 

Šta ti misliš o sloganu 'umetnica mora biti zdrava'? 

 

Može se tumačiti na različite načine: položaj umetnika u jednom društvu, položaj umetnosti u jednoj državi, generalno položaj ljudi u današnjem svetu, jer zahvaljujući teškim vremenima, naš narod voli da kaže "svi smo mi umetnici kako živimo". Ja taj slogan vezujem za teška vremena koja nam dolaze na polju umetnosti. Umetnost razvija moć razmišljanja i zapažanja, a današnjim silama ne trebaju ljudi koji će razmišljati, zapažati i razvijati kretivnost.

 

Da li su svi na neki način postali kritičari umetnosti, budući da svaki dan komentarišemo fotogafije i radove u medijima, i na društvenim mrežama? 

 

Generalno jesu, jer su ljudi izgubili pojam o tome šta znači sramota. Kada kažem sramota, mislim na to da danas svako može da komentariše neku sliku a da u životu nije ušao u galeriju, niti mu to pada napamet, ne zanima ga suština, niti poenta nečijeg rada, već je bitno izkomentarisati nešto po cenu da budeš prost i bezobrazan. Ovo se ne odnosi konkretno samo na nas vizuelne umetnike, nego generalno na sve sfere umetnosti. Uostalnom, sama umetnost je postala diskutabilna, jer danas mnogi sebi daju za pravo da se predstavljaju kao umetnici, a da to što rade se naziva umetnost.

 

M. N.