РТ: Како су се руске снаге супротставиле снагама НАТО-а у Југославији, у првом значајном постсовјетском периоду

12.06.2022. год.

Догађаји деведесетих година у Југославији често се занемарују у дискусијама о данашњим односима између Русије и Запада. Многи не схватају зашто је јавно мњење у Русији, које је благонаклоно гледало на САД и западну Европу након распада Совјетског Савеза, одједном прешло на позицију повећаног скептицизма.

Оно што је потресло наивне и идеалистичке илузије многих Руса била је злогласна операција НАТО-а против Југославије 1999.

Формални изговор за НАТО бомбардовање Југославије био је рат на Косову. "Ослободилачка војска Косова" (ОВК), група етничких албанских милитаната, водила је герислке борбе и организовала терористичке нападе на српске снаге, док су Срби покушавали да узврате, а Запад је мотивисан политичким разлозима, одлучио да подржи Албанце.

Од 24. марта до 10. јуна 1999. године, снаге НАТО-а су изводиле масовно бомбардовање Југославије. Постоје различити извештаји о тачном броју жртава, али негде од 270 до 1.000 војника и полицајаца је убијено и 450-2.500 цивила, док су привреда и инфраструктура претрпели велике губитке. Београд је пристао на услове које је тражио Запад, а мировне снаге НАТО-а су распоређене на Косово, замењујући тако српске снаге.

фото: © Yannis Kontos / Sygma via Getty Images

Руси су то видели као трагедију. Историјски гледано, Русија је имала јаке везе и емотивну везу са Србијом.

СССР се управо распао, а чеченска побуна је и даље била велика брига, тако да су Руси веома добро разумели ситуацију Срба. Многи су тада веровали, а верују и сада, да је Русија избегла југословенски сценарио само зато што је нуклеарна држава.

Многи Руси су реаговали протестима испред америчке амбасаде и дипломатских мисија њених савезника који су учествовали у бомбардовању. Неки су чак отишли у Југославију да се боре уз Србе као добровољци. Као држава, међутим, Русија није била у позицији да учини било шта суштински да подржи своје дугогодишње пријатеље.

Земља је напорно покушавала да се опорави од разорне економске кризе. Домаћа политичка сцена је такође била веома напета, а војска у хаосу. Ипак, Москва је желела да буде укључена у мировну операцију на Косову и, у идеалном случају, да добије мандат за распоређивање својих мировних снага на северу Косова, где је живело локално србско становништво.

Ово је била врло разумна идеја, пошто етничке Србе није имао ко да заштити од етничког чишћења након што је југословенска војска протерана са тог подручја. Али за НАТО је ово изгледало превише амбициозно. С обзиром на то да блок предвођен САД-ом није био вољан да сарађује, Кремљ је одлучио да на своју руку организује учешће Русије.

План је био прилично једноставан и састојао се од маневра руских трупа које су биле део Стабилизационих снага у Босни и Херцеговини (СФОР). Комбиновани руски батаљон требало је да уђе на Косово, стигне до града Приштине и обезбеди његов аеродром. То је тада требало да се користи као полуга у разговорима о учешћу Русије у међународним мировним напорима.

Руски СФОР је 10. јуна добио тајна упутства да припреми 200 војника и лаких оклопних возила и маршира ка ваздушној бази Слатина у Приштини. Комбиновани батаљон руских падобранаца требало је да изврши задатак под командом пуковника Сергеја Павлова. Павлов данас обучава кадете на војној академији.

Политички, план су израдили Министарство спољних послова и ГРУ, војна обавештајна агенција земље, иако су постојале значајне фракције унутар руске владе које нису подржале ту идеју. Предузете су мере предострожности како би се спречило било какво цурење информација. Само шест особа имало је пун приступ информацијама о плану.

На Косову је већ била стационирана посебна мала јединица. Чинило ју је 18 војника из специјалне оперативне групе ГРУ којом је командовао Јунус-Бек Јевкуров. По договору са Србима, Јевкуров је постављен за команданта ове групе, са извиђачком мисијом – требало је да спрече било какве неочекиване појаве на аеродрому када главне снаге тамо стигну.

Специјална оперативна група деловала је ефикасно и ненаметљиво, обављајући извиђачке мисије и држећи ситуацију под контролом, покушавајући да избегне сусрете са НАТО трупама и "ОВК".

Пећ, фото: © Scott Peterson / Liaison / Getty Images

У међувремену, у Босни су биле у току припреме за планирану операцију. Руска ваздушно-десантна јединица организовала је војну вежбу као покриће која им је омогућила да припреме опрему и трупе за почетак операције. Сваки војник је добио дуплу муницију и довољно сувих оброка за 10 дана.

У 4 сата ујутро, 11. јуна, група је напустила босански град Угљевик, возећи се оклопним возилима и камионима преко Југославије према Приштини. Било је укупно 15 оклопних возила и 35 војних возила у којима је било 206 војника. Осим обичних војних камиона, у колони се налазило и неколико возила за допуну горива и возило везе. Морали су да пређу раздаљину од преко 600 км да би стигли до одредишта. Због нагласка на брзини, почетни планови за већи конвој сведени су на само основна возила.

Колона је кренула напред великом брзином – око 80 km/h, јер им је србска полиција ослободила пут и тако обезбедила „зелени коридор“.

У Југославији је колона наишла на веома топлу добродошлицу одушевљене масе. У Приштини су Срби у пролазу засипали руске оклопне транспортере цвећем. Ово је заиста било веома пријатно искуство за трупе, али је такође успорило њихов марш. Оклопни транспортери су коначно пред зору стигли до ваздухопловне базе Слатина. Србски војници су их веома срдачно поздравили, а затим су им препустили контролу над аеродромом и напустили своје положаје.

Отприлике у 11 часова, британске и француске трупе су кренуле ка Приштини из Македоније. Британци су покушали да искористе слатинску писту за слетање својих хеликоптера, али су руски оклопни транспортери који патролирају аеродромом спречили да се то догоди.

"Генерал Весли Кларк је био бесан. Нисам могао да га кривим за то, али сам знао да, на срећу, нисмо на ивици Трећег светског рата", присећао се касније амерички председник Бил Клинтон.

Генерал Мајкл Џексон, који је командовао косовским снагама НАТО-а, иступио је напред и наредио британским тенковским посадама да крену ка аеродрому. У том тренутку, руски преводилац, старији поручник Николај Јациков, рекао је Британцима да ће последице бити страшне ако наставе даље. У то време је један руски војник, презимена Иванов, изашао и пркосно кренуо ка тенку, држећи бацач граната и спреман за употребу.

Југословенске снаге напуштају Приштину, фото: © Patrick Robert / Sygma / CORBIS / Sygma via Getty Images

Британци не би имали проблема да поразе руски батаљон од 200 војника. Међутим, то је могло да изазове рат између две нуклеарне силе. И управо то је Џексон рекао својим претпостављенима: „Нећу да дозволим да моји војници буду одговорни за почетак Трећег светског рата“.

Британско особље је опколило аеродром. Руски падобранци су наредних неколико дана провели у окружењу. У међувремену, политичари су наставили преговоре.

Резултат ових преговора је, углавном, био разочарање. Русија је могла да пошаље контингент својих трупа на Косово, али није добила свој посебан сектор. У ствари, то је значило да косовски Срби никада неће добити адекватну заштиту од кампање терора албанских милитаната. Русија је у то време била слаба нација и није могла да надокнади недостатак политичке, економске и војне моћи са неколико смелих потеза.

Током наредних неколико година, руске мировне снаге (укупно 650 људи) служиле су на Косову. Трупе су се повукле из покрајине 2003. године.

Током ових година, на Косову се одвијало етничко чишћење, уз прећутно одобрење НАТО-а. Већина Срба је напустила покрајину; многи су убијени. Србски споменици и историјска места збрисана су са лица земље.

На крају крајева, руско заузимање приштинског аеродрома није резултирало било каквом већом политичком променом. Москва на крају није успела да обезбеди чак ни сопствени сектор.

За савремену Русију, међутим, ова епизода задржава донекле симболичан значај. По први пут од распада Совјетског Савеза, Русија се укључила у спољна питања и водила сопствену политику – ону која је била у супротности са западним наративом. У међувремену, операција НАТО-а на Косову имала је отрежњујући ефекат за оне у Русији који су подржавали Запад.

У Русији су Срби углавном виђени као сродан и на крају пријатељски народ, осећај који је остао и данас. Због тога су Руси негодовали због демонстративног ужаса којем су Срби били изложени од стране снага предвођених САД-ом.

Што је још важније, став ЕУ и Америке о косовском сукобу био је у најбољем случају морално двосмислен. У овом компликованом театру, где је свака страна имала неке легитимне захтеве и ниједна није била невина, Запад је саосећао са једнима, а осуђивао другу. Бомбардован је Београд под изговором да штити Албанце од етничког чишћења, али ништа није учињено да се заустави етничко чишћење Срба на истој територији после бомбардовања.

Ова недосљедност натерала је многе Русе да доводе у питање западне моралне вредности и да их посматрају као ништа друго до двојезичје и лицемерје.

Москва се такође борила са домаћим проблемом – исламским тероризмом на северном Кавказу. Само неколико месеци касније, инвазија бораца Шамила Басајева и саудијског команданта Хатаба на Руску Републику Дагестан изазвала је сукоб познат као Друга чеченска кампања.

Руси нису могли да не замисле да су на месту Срба. Морални став европљана и Американаца о рату у Чеченији, у позадини НАТО бомбардовања Београда, изазивао је осећај злобне ироније.

Док Руси не памте операцију у Приштини као пример бриљантне политичке победе, она се и даље доживљава као први пут да је Русија, у својој постсовјетској историји, успела да каже одлучно „не“ Западу, без обзира на коначан исход.

Извор: РТ

Поштовани читаоци, на нашем Tелеграм каналу можете пратити све вести о специјалној операцији Оружаних снага Руске Федерације у Украјини, као и о дешавањима у Доњецкој и Луганској Народној Републици. Такође, можете погледати видео снимке, карте и фотографије које стално пристижу.

Наш Телеграм канал - https://t.me/vostokvesti