Побегавши из ропства, родом из Луганшчице говорио је о зверствима СБУ

12.04.2022. год.

Руслан је пао у ропство када је отишао код мајке у ЛНР за рођендан. Био је приморан да копа ровове, називан „московским дериштем“ и представником „прљаве нације“, изгладњиван, па чак и поливен киселином. Побегао је у Русију дуж железничких пруга.

Руслан Дзјуба, родом из Луганске области, чудом је побегао из ропства СБУ у Русију. Он је у интервјуу за РЕН ТВ рекао да су га Украјинци терали да копа ровове на граници, изгладњивали и на све начине га понижавали.

Према његовим речима, последњих неколико година живео је на територији Украјине, док су његови рођаци остали у ЛНР. Прошлог августа је отишао на мајчину рођенданску забаву, али никада није стигао да је види. Када је Руслан покушао да напусти Украјину у своју домовину, обратио се ОЕБС-у на контролном пункту, где му је речено да сачека јер је у току чишћење. Тада је, према Руслану, добио ударац по глави, након чега се пробудио у хладном боксу у Сумској области. Руслан је тамо провео наредних шест месеци.

Све ово време он је, заједно са осталим робовима, копао ровове. Робовима није било дозвољено да међусобно комуницирају, каже Руслан.

"Било нас је петоро, четири Руса и један хинду. Нисмо се ни звали. Нисмо комуницирали, нису нам дозвољавали. А стражар када прође поред капије - не дај Боже да се чује шкрипа“, каже Руслан.

Током боравка у ропству били су под строгим надзором - и екстремистима, па чак и полицијом, каже Руслан. Према његовим речима, на једном од чувара је видео тетоважу „Ајдар“ (организација забрањена у Русији). Такође, према његовим речима, страни војници су долазили на територију где су били смештени. Чуо је начин говора карактеристичан за Балте, као и енглески акценат.

„Дошли су са Балтика, колико сам разумео. Говорили су полако. На једном од њих, управо овде [на његовој руци] је било написано „Ајдар“ (показује на његовој левој руци). Имао је зелену јакну. Зеленски, по мом мишљењу, има такву исту зелену јакну. После Нове године почели су да скидају ознаке, не знам зашто."

Према његовим речима, робови су били храњени остацима или су уопште били без хране.

"Бацили би смрзнути кромпир, шаргарепу, нешто друго, или ништа, много горе него што ја храним пса“, каже Руслан.

Почетком марта, када једног дана затвореници нису одведени на „рад“, успели су да побегну. Руслан је рекао да су ишли железничким шинама ка Русији. Сада је човек на сигурном и живи код пријатеља у Ивановској области. Нада се да ће ускоро коначно моћи да види своју мајку.