Седам најнаграђиванијих руских филмова

„Иваново детињство“ (1962), Андреј Тарковски

Када је Тарковски пред комисијом у филмском студију чувеног Мосфилма представљао сценарио свог филма сви су мислили да је то филм о малом извиђачу Ивану који је у рату изгубио најближу родбину и постао нешто попут „пуковског детета“. Када је филм снимљен постало је очигледно колико су погрешили.

 

„Иваново детињство“ (1962), Андреј Тарковски, Мосфиљм

„Иваново детињство“ са његовим неуротичним ритмом и нарацијом из угла детета са непоправљиво уврнутом психом ни у ком случају није био ни налик на патриотску војну драму. И мада су совјетски критичари и даље писали о „детињству уништеном ратом“ чудна осећања која је филм побуђивао имао је храбрости да прецизира тек Жан Пол Сартр. „У рату су сви војници су безумни. То дете монструм представља објективно сведочанство њиховог безумља зато што је најбезумније од свих њих“.

Први филм Тарковског постао је један од комерцијално најуспешнијих његових филмова, а у СССР-у видело га је 16,7 милиона гледалаца. У иностранству је добио „Златног лава“ у Венецији, главну награду Међународног филмског фестивала у Сан Франциску и још преко 15 признања у више земаља.

„Лете ждралови” (1957), Михаил Калатозов

Прича о двоје заљубљених људи чију је срећу уништио рат. Филм „Лете ждралови“ освојио је 1958. године главну нагаду Канског фестивала, а директор фотографије Сергеј Урусевски и глумица Татјана Самојлова добили су понуде из Холивуда.

 

„Лете ждралови” (1957), Михаил Калатозов, Мосфиљм

У филму нема лакировке, односно улепшавања совјетске стварности, слике „моћног народа“ пред лицем страшног рата, наглашеног хероизма и дидактике, карактеристичних за филмове тог времена. Али су зато приказане муке рата у позадини и судбине конкретних људи са њиховим бригама. Људски, дирљив филм са парадоксално срећним крајем и уједно значајно оставарење почетка хрушчоовљевог отопљавања.

„Рат и мир” (1966), Сергеј Бондарчук

Велика филмска епопеја о руском друштву у време рата против Наполеона, снимљена по истоименом роману Лава Толстоја добила је „Оскара“ и десетине других међународних награда. То је први Оскар за неки совјетски играни филм и једно од најскупљих филмских остварења у светкој кинематографији.

 

„Рат и мир” (1966), Сергеј Бондарчук, Мосфиљм

Бондарчук је чврсто следио Толстојеву мисао у транспоновању романа, па га је направио у више делова, а снимање је трајало пуних шест година. Управо због те претеране развучености и спорог ритма „Рат и мир“ је критикован. Али зато тако импозантно снимљен, у масовним сценама ангажоване су хиљаде људи, учествовале читаве војне јединице, филм и по најсавременијим критеријумима оставља снажан утисак.

„Урга, територија љубави” (1992), Никита Михалков

Совјетско-француска копродукција настала из идеје о документарцу о номадским племенима у Кини постала је играни филм са готово анегдотским заплетом. Монгол из степе иде у град по презервативе јер по закону нема право на више од троје деце. Кући у степу враћа се без презерватива, али са телевизором, капом и бициклом спреман на љубавни ритуал без одлагања.

 

„Урга, територија љубави”, Никита Михалков / Студиja Трите

Главне улоге играју натуршчици, а у филму се појављује само један професионални глумац. Могуће да је управо због тога испао тако искрен. Путовање монголског номада у велики град постаје дирљива рефлексија о судбини номадских народа и њиховој култури и традицији. Филм је добио „Златног лава“ у Венецији, руску националну награду „Нику“, као и награду Европске филмске академије за режију и био номинован за „Оскара“.

„Варљиво сунце“ (1994), Никита Михалков

Радња у „Варљивом сунцу“ смештена је у време уочи масовних стаљинистичких репресија. Сунчани летњи дан 1936. године. Цела земља слави годишњицу стаљинске градње дирижабала, а породица „правог комунисте“, Стаљиновог миљеника, празник проводи у викендици у потпуно идиличној атмосфери. Све док се не појави неочекивани гост.

Реч је о једином руском филму о „великом терору“ који је добио и Оскара за најбољи страни филм и Гран при Канског фестивала.

 

„Варљиво сунце“ (1994), Никита Михалков, Студија Трите

Како кажу његови творци, одредница филма није раскринкавање, али је зато он испуњен драмом у којој је обитавао совјетски народ. Историја, љубав, трагедија, страст, носталгија, класна мржња, у „Варљивом сунцу“ има много истински драмских момената

„Повратак“ (2003), Андреј Звјагинцев

Дебитантско остварење Андреја Звјагинцева „Повратак“ дочекано је на Западу са истинским одушевљењем, а редитељ прозван наследником Тарковског. На Венецијанском фестивалу добио је пет награда, укључујући, наравно и „Златног лава“. Међународно удружење филмских новинара и критичара (ФИПРЕСЦИ) одликовало га је својим признањем два пута за овај филм, у Палм Спрингсу и Солуну.

 

„Повратак“ (2003), Андреј Звјагинцев, Рен Фиљм

Ова аскетска драма о двојици браће и неочекиваном повратку оца кога јако дуго нису видели, тако да се сусрет могао сматрати првим, није прича о поновном срећном окупљању разорене породице. Они одлазе на психолошки скоро неиздрживо путовање аутомобилом, међутим куда и зашто, дечаци не знају до последњег тренутка. Критичари су филм окарактерисали као дугоочекивани повратак руског филма високој стилизацији, а стваралаштво овог редитеља одтада је у фокусу најзначајних филмских фестивала на свету.

„Фауст” (2015), Александар Сокуров

Филм затвара грандиозну тетралогију Александра Сокурова о тиранијама двадесетог века, а чине је још „Молох“, „Бик“ и „Сунце“. Фауст је кључ за разумевање прва три дела. Сви главни јунаци слични су Фаусту, закључивши у себи пакт са нечистом силом. Међутим, „Фауст“ шокира одступањима од Гетеовог класика.

 

„Фауст” (2015), Александар Сокуров, Proline Film

Прича филма гради се на линији љубави између Фауста и Маргарите, класични обрти у радњи нису присутни, али фаустовска тема обилује новим варијацијама и мотивима. Филм је пре свега прича о паду душе и граница људскости. Снимљен на немачком језику, освојио је Златног лава на венецијанској Мостри, награду католичке асоцијације SIGNIS, признање Future Film Festival Digital Award и руску националну филмску награду „Ника”.

Приредила Јекатерина Синељшчикова, Russia beyond