Најмлађем ратнику стране почасти, а понижења од своје државе

На њега, Момчила Гаврића (1906–1993), најмлађег војника, потом и најмлађег подофицира Великог рата (поднаредника Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије), сећа златиборски писац Милисав Р. Ђенић у својој управо објављеној књизи ратних прича „Године страдања и бола”, пише Политика.

„Кад су ратници Прве Данглисове артиљеријске батерије на положају Гучева приметили дечака старог око осам година који је трчао према њима, у чуду су се питали откуд дете на фронту, и то баш у време кад сваког часа мине долећу!? Кад им приђе, упиташе га: – Шта ти, бато, тражиш овде, што не седиш код куће? – Немам ја кућу. Швабе су је запалиле и убиле ми оца, мајку, три сестре и четири брата – једва изговори дечак гушећи се у сузама.

Војници дечака одводе код команданта мајора Стевана Туцовића, који почиње разговор са овим бистрим дететом: – Синко, како се ти зовеш? – Момчило Гаврић. – Одакле си? – Из Трбушнице.

Потом је, често прекидан болним плачем, испричао да га је отац послао код стрица да нађе запрегу јер се спремао да породицу води у збег. Када је у повратку видео да му кућа гори, а Швабе врше покољ његових укућана, бежао је и доспео до положаја на Гучеву. Ратници су знали да је ове злочине и оргијање над цивилним жртвама починила 42. домобранска хрватска дивизија, познатија под именом „Вражја дивизија”.

– Куда си сад кренуо? – Пошао сам да пронађем војску, да ми дају један топ. – А што ће ти топ? – ’Оћу да побијем ону швапску жгадију. – Синко, не можемо ти дати топ. То је велико оружје, које се не носи у руци или џепу.

Потресен трагедијом дечака, мајор Туцовић наставља разговор док не смисли начин како да му помогне. Сматра да нигде неће пронаћи сигурније уточиште и ухлебље од војника његове артиљеријске батерије, зато га упита: – А да ли би, синко, хтео да идеш с мојом војском? – ’Оћу, чико. – Сваког дана кад будемо имали борбу ти ћеш три пута опалити из топа, убијати швапску жгадију и тако осветити своју породицу!

На дечаковом лицу намах се појави блажен осмех, схвата да долази крај мука, да није више сам и да проналази сигурно уточиште. Официри и ратници га одмах заволеше, сваког дана научише понеко војничко правило.

Момчило је са својом Данглис батеријом прошао кроз ратне окршаје на Дрини и Колубари, а у јесен 1915. кренуо на страдалнички пут кроз Албанију. Многи ратници на албанској Голготи умирали су или се смрзавали, зато Туцовићевим ратницима треба одати признање што су дете пренели преко суровог Жљеба и довели на Крф. Ту су Момчилу обукли прописну војничку униформу, командант му доделио дужност послужиоца код првог топа. После шест месеци постао је прави војник, поздрављао је све старешине и правилно их ословљавао по чину.

На Крфу Туцовић производи Момчила у каплара. Радости дечаковој није било краја... Заједно са Дринском дивизијом на Солунски фронт одлази и најмлађи каплар Великог рата. Борећи се у саставу Прве брдске батерије обављао је раније добијену дужност послужиоца код првог топа. У једној борби био је рањен у леву руку, али је младост рану брзо преболела.

Једне прилике на фронту војвода Живојин Мишић упознаје Момчила и наређује да га произведу у поднаредника, те да се то прочита пред читавом Дринском дивизијом. Малог поднаредника заволеше и савезнички официри, Енглези и Французи, тражили су од Туцовића да га након рата поведу у своје земље, у специјалне војне школе.

После пробоја Солунског фронта Гаврић пешке стиже до Саве, ослобађа и Корушку, а по повратку у Београд од свог команданта прима последњу наредбу: да иде у Енглеску, чији су добротвори преузели бригу о школовању србских сирочића. Постаје најмлађи ученик подофицирске школе ’Хенри Рајт’. Пуковнику Туцовићу шаље писма која почиње са ’Драги мој, Оцо...’ Странци су Момчилу указивали поштовање, енглеска добротворка леди Пеџет звала га је србским витезом, Грци му поставили златну плочу на Крфу, француски председник Митеран 1985. додељује му Орден легије части.

А шта је добио од своје државе, за чију слободу је четири године ратовао? Честа понижења и велики заборав. Иако је био учесник Великог рата, добија 1929. позив да одслужи војни рок у Славонској Пожеги. Одмах по доласку у касарну, официри Југословенске краљевске војске, припадници некадашње аустроугарске гарде, хапсе га јер не верују да је учесник Солунског фронта и носилац Албанске споменице. За време Другог светског рата два пута је хапшен, други пут у логору на Бањици провео је два и по месеца. После рата хапсила га је и Озна, када је 1947, у време блиских односа Броза и Енвера Хоџе, одбио да даје помоћ за ’братски албански народ’, рекавши да је осетио то њихово ’братство’ 1915. кад су нас убијали. Осуђен је на 18 месеци затвора, казну је издржао до краја. Имао је довољно времена да се пита за какву државу се борио, зар да због изговорене речи против дојучерашњих непријатеља лежи у тамници”, пише Милисав Р. Ђенић о судбини Момчила Гаврића.

Бранко Пејовић, Политика