Србија са Русијом разматра могућност изградње нуклеарне електране - анализа

25.11.2021. год.

Председник Србије Александар Вучић рекао је да његова земља разматра могућност изградње нуклеарне електране на својој територији и да о томе већ преговара са руском корпорацијом Росатом.

То је управо та вест, чију је дубину и значај тешко проценити одједном, иако се тектонски догађаји са становишта историје и геополитике одвијају пред нашим очима.

Можда треба да почнемо од чињенице да Србији сопствена нуклеарна електрана једноставно није потребна. На први поглед. Чињеница је да наш историјски савезник, који има скромну територију и популацију од седам милиона људи, има све што је потребно за удобан живот.

Ако погледамо геолошку карту региона, видећемо да се Србија по доказаним резервама угља са сигурношћу налази у средини других десет земаља. Није лоше за тако малу државу. Доказане резерве мрког угља, које су, наиме, заступљене на овој тачки Балкана, износе преко осам милијарди тона.

Није изненађујуће што су енергетски систем Социјалистичке Републике Србије - тако се земља у Југославији звала од 1963. године - пројектовали и градили и совјетски стручњаци, имајући у виду расположиву материјалну базу. Донедавно, лигнит се копао у четири басена: јужно од Београда у рејону Колубаре, источно од престонице код Костоца, а још два басена налазе се у Метохији, код Приштине. Као што можете претпоставити, Србија је изгубила последња два поља са свом радном инфраструктуром након признавања независности Косова од стране западне заједнице.

Мрки угаљ је тренутно алфа и омега националне енергетске индустрије. Док сопствена производња у Србији износи 36 терават-сати годишње (или 123 одсто домаће потражње), угаљ чини 71 одсто производње. Преосталу нишу покривају средње хидроелектране, које су високо продуктивне на планинском терену.

Није тајна да је угаљ данас у потпуној немилости светске заједнице, сањајући о декарбонизацији и неутралности угљеника, као што није тајна ни да Србија скоро десет година има статус кандидата за чланство у ЕУ. И овде прелазимо са очигледних чињеница и бројки на поље геополитике, где сви играчи играју своју игру, излазе са општим нејасним фразама, а резултати догађаја који нису очигледни просечном човеку постају уочљиви тек годинама касније.

Дозволићемо себи да потрчимо мало унапред и направимо бројне претпоставке.

Рекло би се зашто је Србима потребна нуклеарна електрана, објекат је изузетно скуп и са становишта науке и са становишта финансија. Познато је да је пројекат белоруске нуклеарке коштао Минск десет милијарди долара, које је Москва издвојила у виду повољног кредита. За Београд, чији је спољни дуг близу 36 милијарди, изградња нуклеарне електране могла би да буде кап која ће потопити државни буџет. Штавише, Срби не само да у потпуности задовољавају сопствене потребе за струјом – невероватан луксуз у пандемиској Европи, већ је и продају у иностранству. Србија је према резултатима 2020. извезла шест терават-сати, од чега је трећина отишла у Чешку, двадесет одсто у Словачку, а остатак су по опадајућем редоследу куповале Македонија, Мађарска и Бугарска. Београд је од овог извозног артикла зарадио скоро педесет милиона долара.

Међутим, морате разумети да Србија систематски губи своју позицију на европском тржишту снабдевања електричном енергијом, а самим тим и политичку тежину. У 2006. години извоз електричне енергије овде је износио преко девет терават-часова, односно од тада је Београд изгубио половину својих позиција. Негативан тренд је због одбијања угља, и масовног преласка европских земаља на природни гас.

Други фактор зауставио је Вучићев тим. Чим је званично саопштено да је пројекат Турски ток одобрен, Београд се одмах пријавио за учешће у њему. Штавише, србска деоница од 1.400 километара, укључујући ископ испод корита Дунава, завршена је за рекордна тридесетдва дана. Данас је овај део „тока” већ у функцији, а кроз њега се природни гас свакодневно пумпа у Мађарску, што је омогућило Будимпешти да одбије транзит преко територије Украјине, са којом су Мађари у дугогодишњем сукобу због кршења права становника Закарпатја. Од јануара ове године Гаспром је додатно започео испоруку гаса за Босну и Херцеговину, а Србија је поново кључна транзитна земља.

Али са угљем је све много компликованије.

Ако Пољска, још једна држава у којој је ова врста горива главна, у својој енергетској транзицији може да рачуна на значајну финансијску помоћ Брисела, а онда Срби могу да се ослоне само на себе. Управо из тог разлога Александар Вучић присуствује свим кључним догађајима, на овај или онај начин везаним за енергетику у Русији. Пре тачно месец дана учествовао је на Руској енергетској недељи, током које се састао са Владимиром Путином и описао ситуацију са струјом у Европи као страшну због наглог скока цена. Тада је мало људи обраћало пажњу на ово, али узалуд.

Од тог тренутка догодио се још један догађај који је прошао незапажено у позадини бескрајних дискусија о судбини Северног тока 2. Белоруска нуклеарна електрана, коју су изградили руски стручњаци, достигла је пројектовани ниво производње. Штавише, упркос обећаном колективном бојкоту, испоставило се да су белоруски мегавати витални за Украјину, па чак и за традиционално непријатељски Балтик. У ствари, Русија у самом центру Европе спровела је веома сложен технички пројекат и са само пар реактора променила не само енергетски, већ и прекогранични политички баланс, а Белорусија је постала кључни играч у региону са мирним атомом.

Паралелно, у пуном јеку је изградња нуклеарне електране Акују, која је захваљујући сарадњи Турске са Москвом постала главно гасно чвориште у јужној Европи. Пре три недеље Агенција за нуклеарну регулацију (НДК) издала је Росатому дозволу за изградњу четвртог блока, а председник Ердоган је рекао да веома рачуна на прву струју из Акује већ у мају 2023. године.

Десет милијарди долара потребних за изградњу прве српске нуклеарне електране је, наравно, импозантна сума за Београд. Међутим, како каже Библија, врата се отварају само онима који на њих куцају. Вучићева изјава је исто куцање.

Наравно, Русија не може себи да приушти рад по совјетској методи, када су савезници у Варшавском блоку били практично преплављени новцем, али ће Росатом и Министарство финансија несумњиво наћи предлоге који би били корисни за обе стране. На крају крајева, нуклеарна електрана није кућа у компјутерској игрици која се може изградити притиском на дугме. Овде је и обука студената, и стална преквалификација постојећих запослених, и снабдевање горивом, и његово уклањање и одлагање. А животни век модерне нуклеарне електране, подсетимо, је најмање педесет година.

Сведоци смо историјског помака, када политички утицај дуги низ година није одређен размештањем друге војне базе, већ изградњом кључних производних објеката, не само способних да донесу профит за земљу, већ и да јој омогуће да демонстрира своју вољу суседима.

Србија то није прва схватила, али је имала довољно самосталности и здравог разума да извуче прави закључак.

Аутор: Сергеј Савчук, РИА Новости