Шта је Достојевски писао о Србима?

ПОВОДОМ 200 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОГ: ОДЛОМЦИ ИЗ "ДНЕВНИКА ПИСЦА"

Пише: ФЈОДОР МИХАЈЛОВИЧ ДОСТОЈЕВСКИ

1876  

ИСТОЧНО ПИТАЊЕ

Источно питање! Ко од нас у току овог месеца није проживео много необичних узбуђења, колико је само било нагађања и расправе по новинама! И колико збрке у неким главама, колико цинизма у неким судовима, колико искреног узбуђења у неким срцима - како је само колала крв у жилама неких људи! Једно је тачно: немамо се чега плашити, иако је било много оних који су претили страхом. Тешко је и замислити да би у Русији могло да буде много кукавица. Има у нас кукавица с предумишљајем, то је истина, али они су се, изгледа, преварили у времену; сада је чак и њима касно да буду кукавице, и не иде им у рачун: успеха неће имати. Но, и кукавице с предумишљајем, наравно, знају границе своје моћи, неће ни они сада захтевати да се Русија нечасно понаша, као што је у стара времена цар Иван Васиљевич Грозни, шаљући изасланство Стефану Баторију због преговора, говорио својим посланицима: нека поднесу, ако је потребно, и батине, само нека мир издејствују. Речју, јавно мњење се, изгледа, већ формирало, и оно није спремно ни на какве батине у име мира.  

Србски кнез Милан и црногорски кнез Никола, уздајући се у Бога и у своје право, кренули су против султана, и кад се ови редови буду читали у новинама - биће позната, може бити, и нека вест о сукобу, о некој значајнијој бици. Ствари ће сада кренути брже. Колебљивост и спорост великих држава, дипломатска врдања Енглеске која је одбила да прихвати резолуције берлинских конференција, затим револуција која је одједном букнула у Константинопољу - праћена бесом муслиманског фанатизма - и, на крају, малтретирање шездесет хиљада мирољубивих Бугара - стараца, жене и деце од стране башибозлука и Черкеза - све је то одједном разбуктало и покренуло рат.

Српске војсковође у Србско-турском рату 1876, илустрација из "Србадије"

Словени имају велике наде. Они располажу, ако урачунају све њихове снаге, заједно око сто педесет хиљада војника, од чега три четвртине регуларне војске. Но, што је најважније, они имају духа: они иду у борбу верујући у своје право, уверени у своју победу, док у Турака, без обзира на њихов фанатизам, влада велики хаос, пометња, и неће бити ништа чудно ако се тај хаос и та пометња већ у првим сукобима претворе у панични страх. Изгледа да се може већ тврдити да ће Словени сигурно победити, само ако не буде мешања од стране Европе. Одлучено је, као што се зна, да се Европа не меша, али тешко је рећи може ли у садашњој европској политици нешто да буде чврсто и сигурно. С обзиром на овај велики проблем који се отворио, сви некако одлажу последњу одлуку, сви нешто чекају.

Чује се, међутим, да савез трију источних држава траје, настављају се и личне везе тројице владара, тако да је немешање у послове Словена с те стране засад. сигурно. Усамљена Енглеска тражи савезнике: хоће ли их наћи, то је питање. Ако и нађе неког савезника, то, изгледа, неће бити Француска. Речју, цела ће Европа посматрати борбу хришћана и султана, не мешајући се у све то; но... засад само, до прве прилике... до поделе наслеђа. Али, хоће ли бити могућно то наслеђе? И још, хоће ли уопште бити некаквог наслеђа?

Ако Бог подари Словенима успеха, до које границе ће тај успех допустити Европа? Хоће ли она дозволити да се с постеље обори потпуно болестан човек? Ово последње је веома тешко замислити. Неће ли, напротив, поново, после новог и победничког конзилијума, одлучити да га опет лече? Тако се може десити да напори Словена, чак и у случају веома великих успеха, буду награђени само безначајним палијативима.

Србија је изашла на бојно поље уздајући се у своју моћ али, разуме се, она зна да њена судбина коначно зависи, и у целини, од Русије, она зна да само Русија може да је сачува од пропасти у случају велике невоље - она зна да ће јој Русија својим огромним утицајем помоћи, у случају успеха, да сачува максимум добитка. Она све то зна и нада се у Русију, али зна, такође, и то да Европа сад гледа на Русију с притајеним неповерењем, зна да је ситуација у вези с Русијом забрињавајућа. Речју, све је још пред нама, но како ће, међутим, поступити Русија?

Је ли то уопште питање? За сваког Руса, то не може да буде и не би требало да буде питање. Русија ће поступити часно - то је цео одговор на питање. Нека у Енглеској први министар фалсификује истину пред парламентом, из политичких мотива, нека само званично тврди да је истребљење шездесет хиљада Бугара дело Словена исламске вере, а не башибозлука и Черкеза, нека му цео парламент то верује због политичких мотива, и нека му ћутке одобри такву лаж - у Русији ништа слично не може и не би требало да се догоди.

Неки ће рећи: може ли Русија у сваком случају да иде јавно против својих интереса? Али, у чему су ти интереси, та корист Русије? Корист по Русију се налази баш у томе што би требало да пође, ако је потребно, и отворено против онога што је њена корист, она би требало да буде спремна на жртву - само да праведност буде очувана. Русија не сме да изневери велику идеју коју су јој завештали векови, и коју је она неуморно следила све до данас. Та идеја садржи, између осталог, и идеју о општем јединству Словена, али то јединство не сме да буде освајање и насиље, него служење човечанству.

Кнез Милан Обреновић полази у рат, 1876. година

И када је то Русија, и да ли често, поступала у политици у интересу своје непосредне користи? Није ли она некористољубиво служила, у току целог петроградског периода своје историје, најчешће туђим интересима, што би требало да задиви Европу кад би она само могла да погледа јасније, а не овако како сада чини - с неповерењем, мржњом, и подозриво. Но, нико у Европи не верује у некористољубивост, не само у руску некористољубивост - сви су пре спремни да поверују у лукавство или у глупост. Али, ми немамо због чега да се плашимо њихових приговора: у том храбром некористољубљу Русије налази се сва њена моћ, њена личност, да и тако кажемо, ту је будућност руске мисије. За жаљење је само то што је та моћ покаткад усмеравана у погрешном правцу.  

НЕОБИЧНО ЛЕТО ЗА РУСИЈУ

(...) У новинама готово сви изражавају симпатије према Србима и Црногорцима који су кренули у борбу за ослобођење своје браће, а у друштву, па чак и у народу се грозничаво прати сваки успех њиховог оружја. Али, Словенима је потребна помоћ. Стигле су и вести, и изгледа да су потпуно тачне, према којима Турцима - иако тајно - веома активно помажу Аустријанци и Енглези. Уосталом, помоћ се даје готово отворено. Помажу их новцем, оружјем, опремом и људством. У турској војсци има много страних официра. Огромна енглеска флота стоји усидрена поред Константинопоља... због политичких прилика или, тачније, за сваки случај. Аустрија је већ спремила велику армију - такође за сваки случај.

Аустријска штампа је бесна због побуњених Срба, кипи од беса и против Русије. Ваља имати на уму да Европа сада, у овом тренутку, гледа на Словене равнодушно само због тога, наравно, што су и Руси - Словени. Иначе, не би се аустријске новине толико плашиле Срба чија је војна моћ ништавна у односу на аустријску силу, не би их она поредила с Пијемонтом...

И због тога руско друштво ваља опет да да помоћ Словенима - разуме се, макар у новцу и неким другим потребама. Генерал Черњајев је већ јавио у Петроград да је санитетска опремљеност целе српске војске необично лоша: нема лекара, нема лекова, слабо се негују рањеници. У Москви је Словенски комитет упутио енергичан апел целој Русији за прикупљање помоћи нашој побуњеној браћи, и присустовао је, у пуном саставу, уз учешће мноштва народа, свечаном молепствију у храму Србскога подворја - молитвама да Бог подари победу србском и црногорском оружју. У Петрограду новине почињу да доносе адресе оних који већ шаљу помоћ и дарове. Тај се покрет, како се види, шири без обзира на тако звану "мртву летњу сезону". Но, сезона је само у Петрограду мртва.

(...) Руски официри одлазе у Србију и тамо остављају своје кости. Одлазак руских официра и некадашњих руских војника у армију Черњајева је све већи и наставља се све више. Неки могу да кажу: "То су изгубљени људи који код куће немају шта да раде, они одлазе да би некуда ишли, то су каријеристи и авантуристи". Али, ти "авантуристи" (према многим и тачним подацима) не добијају никакве новчане бенефиције, у већини случајева су чак једва имали средстава да допутују, многи од њих који су још у активној служби су чак изгубили, привремено додуше, доста времена, нису на време отишли у оставку. Но - не знам ко су све ти људи; међутим, шта ми чујемо и читамо о њима?

Они гину на десетине у бојевима, и врше своју дужност јунака, на њих већ почиње чврсто да се наслања млада војска побуњених Словена, коју је створио Черњајев. Они проносе славу руског имена по Европи, и својом крвљу нас зближавају с браћом. Та јуначки проливена крв неће бити заборављена, њу ће сви запамтити. Не, то нису авантуристи: то су људи који свесно почињу нову епоху. То су пионири руске политичке идеје, руских тежњи и руске воље које они оличавају пред Европом.

Дошла је до изражаја још једна руска личност, она се наметнула строго, мимо, и чак некако величанствено - то је генерал Черњајев. Војне операције су се досад одвијале с промењивом срећом, али у целини - досад је још предност на његовој страни. Он је створио армију у Србији, показао је строг, одважан и непоколебљив карактер. Осим тога, полазећи у Србију, он је ризиковао целокупну своју војничку славу коју је већ био стекао у Русији, па према томе ризиковао је и своју будућност.

У Србији је он, као што је тек недавно постало познато, пристао само да прихвати команду над неким јединицама, и тек недавно је био именован и потврђен у звању главнокомандујућег. Армија с којом је он наступио састојала се од добровољаца, младих регрута који дотад нису видели пушку, од мирних становника који су дошли - оставивши своју ралицу. Ризик је био огроман, успех сумњив: то је била истинска жртва за велики циљ. Створивши армију, обучивши је, усмеривши је према могућностима, генерал Черњајев је почео да оперише храбрије и одлучније. Пошло му је за руком да извојује веома значајну победу. У последње време је био принуђен да одступи пред троструко надмоћнијим непријатељем. Али, он је одступио сачувавши армију неразбијену, још снажну, и на време, и успео је да заузме чврсте позиције које "победници" нису смели да нападну.

Генерал Черњајев 1876.

Ако се буде судило према садашњем стању ствари, генерал Черњајев тек почиње своје главне операције. Његова армија не може да рачуна на помоћ ни с које стране, док непријатељска армија има изгледа да ојача у људству. Осим тога, политички разлози српске владе могу да му буду сметња, и то велика сметња, да своју намеру до краја оствари. Па ипак, он се већ поставио одлучно и јасно: његов војнички талент је неоспоран, а по свом карактеру и по својим стремљењима из дна душе он, нема сумње, стоји на висини руских тежњи и циљева. Но, о генералу Черњајеву ће још бити речи напред.

Карактеристично је то да је он после свог одласка у Србију стекао у Русији огромну популарност, цео народ зна његово име. И томе се не би требало чудити: Русија схвата да је он почео ствар која се подудара с најбољим тежњама њенога срца - он је својим ставом посведочио њене тежње пред Европом. Ма како се ствари буду одвијале убудуће, он може да се поноси својим делом - Русија ће њега волети и никад га неће заборавити.  

(...)

КОМБИНАЦИЈЕ И КОМБИНАЦИЈЕ

И, тако, у решавању источног питања допуштају се све комбинације осим оне најјасније, најздравије, најпростије и најједноставније. И чак се може и овако рећи: уколико је неприродније решење које се предлаже, утолико га брже прихвата јавно мњење.

Ево, на пример, још једне "неприродности": истиче се да "ако би Русија јавно изјавила да ће се понашати некористољубиво у Европи, ствар би била брзо решена и окончана". Но - блажени они који повероваше! Кад би Русија не само изјавила, него и de facto показала, да нема користољубивих намера у Европи, то би било чак и горе, то би још више збунило Европу.

Погледајте само - да ми ништа не узмемо за себе, да будемо само "добротвори", и да се повучемо назад не искористивши ништа, тако, тек само да покажемо Европи нашу некористољубивост. Али, за Европу је то још горе! "Уколико им с мање користољубља чиниш добро, уколико им боље докажеш да не посежеш за њиховом независношћу - утолико ће ти они више веровати, утолико ће ти преданији бити, сматраће да си сунце, врхунац, зенит, Империја. Није важно што ће они имати аутономију и што неће бити твоји поданици - они ће у души осећати да су твоји поданици, несвесно ће то признавати, као мимо воље".

Масакр у Батаку у Бугарској 1876. слика Антонија Пиотровског

Ево, та неминовност прикључења Словена Русији, макар у моралном смислу, раније или касније, не знам, та тако рећи природна законитост те, за Европу ужасне, чињенице, изазива у ње кошмар и буди велике бојазни за будућност. На њеној страни је само сила и комбинације, на нашој страни су - природни закон, сродност, истина: коме припада, према томе, будућност словенских земаља?

Али, постоји баш у Европи једна комбинација заснована на потпуно супротном принципу, и вероватна до те мере да ће можда имати чак и неко значење у будућности. Та нова комбинација је такође енглеског порекла - то је, тако рећи, поправљање свих грешака и неуспеха теоријске партије. Она се заснива на томе да би Енглеска требало хитно да усрећи Словене, али тако да они отада буду за вечита времена хулитељи и непријатељи Русије. Намера је да се одрекну Турака, да Турке униште као штетне и неспособне људе, и да се од свих хришћанских народа Балканског полуострва створи један савез чији би центар био у Константинопољу. Ослобођени и захвални Словени би, природно, требало да пригрле Енглеску као своју спаситељку и ослободитељку, и она би им тада "отворила очи што се тиче Русије". "Ево", рекли би тада, "то је ваш љути непријатељ, она је, под изговором да брине о вама, једнако сањала како да вас прогута и како да вас лиши ваше неминовне и славне политичке будућности". И, тако, кад се Словени буду уверили у лукавство Русије, створиће одмах нов и снажан бастион против ње и - "Русија неће видети Константинопољ никад, неће јој они никад дозволити да тамо завири!"

Нешто лукавије и, на први поглед, нешто прецизније је тешко замислити. Што је најважније - све је просто, и заснива се на постојећем факту. О том факту сам већ говорио и раније, онако уз пут. Факт се састоји у томе што се међу неким деловима словенске интелигенције, у неких виших представника и вођа Словена, стварно може срести притајено неповерење у руске циљеве, и одатле и извесно непријатељство према Русији и Русима.

О, ја не говорим о народу, о масама. Словенским народима, Србима, Црногорцима - Русија је још сунце, она остаје њихова нада, њихов пријатељ, мајка и заштитница, њихова будућа ослободитељка! Али, словенска интелигенција - то је нешто друго. Разуме се, не говорим о целокупној интелигенцији, немам смелости, нити ћу то себи дозволити да говорим о свима, но "ако не сви никако, ипак ће се, међутим, међу њиховим министарским главама наћи они (како сам се изразио у августовском броју мога Дневника) који ће помишљати да је Русија лукава, да она сања о томе како да их освоји и прогута".

Руски и србски добровољци 1876.

Ми не би требало да пред собом скривамо да нас, Русе, многи образовани људи међу Словенима можда чак и не воле много. Они нас сматрају, на пример, у поређењу са собом, необразованима, варварима. Они се не занимају много за наше успехе у организацији грађанског живота, за наше унутрашње уређење, за наше реформе и за нашу књижевност. Тек они сасвим образовани међу њима знају за Пушкина, али чак и међу њима је тешко наћи много њих који су спремни да га признају за словенског генија.

Има, на пример, веома много образованих Чеха уверених да су они имали досад најмање четрдесет таквих песника као што је Пушкин. Осим тога, све те посебне словенске заједнице, у овом облику у којем се налазе данас - политички су егоистичне и раздражљиве, и као нације немају никаквог искуства, не знају много о животу. Међу таквима би она енглеска комбинација могла да има успеха, само кад би се активирала. И тешко је замислити да она неће бити активирана ако би само, после неке победе виговаца, и она дошла на ред. Али, колико је у тој комбинацији извештачености, неприродности, немогућности, лажи!

Прво, како ујединити тако хетерогене елементе Балканског полуострва, и то још с центром у Константинопољу? Ту има Грка, Словена, Румуна. Чији ће Константинопољ бити? Заједнички! И, ево, плануће сукоб, иако би то између Грка и Словена био први случај (под претпоставком, чак, да ће сви Словени бити сагласни).

Рећи ће: може се наћи вођ, основати империја - тако нешто се и претпоставља у замислима онога пројекта. Но, ко ће бити император - Словен, Грк, зашто не би неко и из хабсбуршке куће? У сваком случају, одмах ће се појавити дуализми, бифуркације. Што је најважније - грчки и словенски елемент су неспојиви: оба елемента имају огромне, потпуно несразмерне и лажне снове, сваки понаособ, о будућој сопственој славној политичкој будућности. Да, ако би се Енглеска једном одлучила да напусти Турке, она би све то могла да уреди чвршће. Ево, тако би се могла остварити она комбинација коју сам горе назвао шалом, то јест Енглеска би сама прогутала Константинопољ "у име добра Словена": "Ја ћу од вас Словена створити на северу савез и одбрану против северног колоса с намером да му не дозволимо да уђе у Константинопољ - јер, ако он заузме Константинопољ, он ће освојити и вас све. И више нећете имати словенске политичке будућности. Не узнемиравајте се и ви Грци, Константинопољ је ваш, ја управо желим да он буде ваш, и због тога га и освајам. Ја то чиним само зато да га Русија не би узела. Словени ће га штитити са севера, а ја с мора - и никога нећемо пустити. Ја ћу само привремено бити у Константинопољу, само док се ви не учврстите и док се од вас не створи јака, зрела и федерална држава, империја. Све дотад ћу бити ваша одбрана, ваша заштитница. Где све досад нисам била, ја имам сада и Гибралтар и Малту, ја сам повратила и јонска острва..."

Речју, ако ова творевина виговаца буде стављена у покрет, она ће, понављам то, имати успеха - наравно, само привремено. Па и више од тога, то време би се, ако хоћете, могло протегнути и на много година, но... утолико је само и неминовнији пад свега тога кад за то сазру природни услови, и тада ће тај пад бити коначан, зато што се цела ова комбинација темељи само на клевети и на нечему неприродном.

Та лаж је у томе што је оклеветана Русија. Никаква магла неће одолети зрацима истине. Једнога дана ће чак и словенски народи схватити сву истину руске некористољубивости, и тада ће се остварити и њихово духовно сједињење с нама. 

(...)  А већ ако тражимо разлоге за слање помоћи, онда су, на пример, Црногорци и Херцеговци - који су посведочили најплеменитију жеђ за слободом - највише заслужили сваку помоћ; што се Срба тиче, они су је заслужили нешто мање - а Бугари и Бугарке се, међутим, нису ни подигли на борбу, осим ту и тамо у почетку - било је у њиховим шумама неких мањих група. Они су само плакали и запомагали, док су њиховој дечици мучитељи одсецали прст по прст како би им продужили муке пред очима њихових очева и мајки, они се нису бранили, љубили су, плачући и патећи, ноге мучитељима - све у нади да ће ови престати, и да ће им вратити њихову несрећну дечицу.

И, тако, овима би требало најмање од свих помагати, јер они су само патили а нису имали снаге да се подигну до висина племените ствари слободе - "тог најдражег блага људског". Рецимо, ви не мислите овако лоше, али имајте на уму, кад човек уводи на овакав начин узроке и "мотиве" човекољубља, он готово увек стиже до неких сличних расуђивања и закључака. Најбоље од свега је - помагати човеку једноставно зато што је у невољи. Управо је то помоћ брату по вери; ја вам понављам, у нас реч "исте вере" никако није ствар некакве клерикалне рубрике, то је само историјска ознака. Верујте, и сви ти који су с нама "исте вере" веома воле и високо цене узвишену ствар слободе, па и више од тога - сви они су спремни да за ту ствар и умру кад је то потребно. Ја у овом тренутку само говорим о неправилном примењивању свих тих европских идеја у оквирима руске стварности...  

НОВА ФАЗА ИСТОЧНОГ ПИТАЊА

Источно питање је ушло у други период свога развоја; први је окончан али не, како претпостављају, поразом Черњајева. Тако је и Суворов био разбијен у Швајцарској, био је принуђен да одступа - али, ко би данас и могао да се сложи с тим да је Суворов био поражен? Није он био крив што је повео Русе у Француску у тако неповољним околностима.

Ма не поредимо Черњајева са Суворовом, али хоћемо да кажемо да постоје околности у којима и Суворови морају да одступе. Истина, данас у Петрограду неки наши будући војсковођи на сав глас вичу против ратних акција генерала Черњајева, а политичари запомажу и веле да је он крив што је повео Словене и цео руски народ у бој "у немогућним околностима". Но, сви ти наше будући војсковођи још нису имале прилике да се нађу у невољама у којима се налазе Черњајев, то су војници који су сада у цивилу, они хоће да измисле барут пре него што га омиришу; а што се политичара тиче, није наодмет сетити се оне јаме коју је у Швајцарској ископао Суворов - легао у њу, веле, и наредио војницима да га заспу земљом, "ако већ неће да га слушају и да даље иду с њим". Војници су се расплакали, извукли су га из јаме и пошли за њим; што се, пак, тиче јаме коју су интриганти ископали Черњајеву у Србији, одатле ће, то је очито, Черњајева извући цео руски народ. Ви сте, господо, заборавили да је Черњајев народни херој, и да га не можете покопати у јами.

Источно питање је ушло у свој други период на реч нашега Цара, која је одјекнула као гром - која је одјекнула у срцима свих Руса као благослов, али која је у срцима свих непријатеља Русије изазвала ужас. Порта је савила кичму и прихватила ултиматум, али шта ће сада даље бити - то је, више него икад досада, неизвесно. Говори се о конференцији у Константинопољу (нека буде где хоће, није ли свеједно), о сусрету дипломата. Ето, опет дипломатија, на радост њених обожавалаца!

И, ево, после громке речи коју је казала Русија, поново ће пред нама почети да се хвалише европска штампа. Та чак су и Мађари писали у штампи о нама, готово уочи самог ултиматума, да се ми њих бојимо, да врдамо пред њима и да немамо снаге да изразимо нашу вољу. Енглези ће нам опет скретати пажњу, интригираће уображавајући да се њих сви плаше. Чак ће и некаква Француска она с охолим и гиздавим изгледом, изразити на конференцији свој став: "Шта она тамо хоће, или шта неће", али ми, пак, шта се нас тиче и шта имамо од тога шта она хоће или неће! Није ово више 1853. година, и никада Русија није имала такав моменат као сад - када су јој непријатељи до ове мере безопасни. Али, нека, нека се шепури дипломатија на радост и утеху њених петроградских обожавалаца.

Велика источна криза на алегоријској мапи Европе 1877.

Али, Бугарска, Словени - шта ће с њима бити у року од два месеца - то је питање? То је неодложан проблем, он не може да чека ни минута. Шта ће бити с тим за два месеца? Поново ће, може бити, потећи бугарска крв! Та Порта ће морати да доказује својим ученим софтама да није прихватила ултиматум због кукавичлука; и, тако, цех ће платити Бугарска: "Ето", рећи ће, "не бојимо се ми Руса, јер, ево, кољемо Бугаре, и то баш у време конференције".

Но, шта ћемо учинити ми, у таквом случају који је врло вероватан? Хоћемо ли, можда, одмах на конференцији да изразимо протест? Али, Порта ће се одмах оградити од масакрирања, и свалиће све на саме Бугаре па и, ако хоћете, трудиће се да остави утисак некога ко је увређен, похитаће чак да формира истражну комисију: "Ево", рећи ће, "господо представници Европе, и сами видите како нас Русија вређа и како нас шиканира!"

А Бугаре ће, међутим, и даље једнако клати, а европска штампа ће, молим, подржавати башибозлуке, говорећи да Русија шиканира све из частољубља, интригира против конференције, жели рат, и... И, врло је вероватно да ће Европа опет предложити мир који1 је гори од рата - наоружани мир, мир с немиром међу народима, мир испуњен најмрачнијим очекивањима и то, ако хоћете, за период од целе године! Цела година неизвесности...! Но, после године, наравно, после таквога мира, поново ће почети рат. Словенима је потребан мир, али не такав. Но, мир сада и није неопходан, неопходан је крај свему овоме.

Башибозук на отоманској разгледници