Руски ровер пре пола века атерирао на Венеру

Совјетски космички програм је крајем 1950-их био у великом успону. У том периоду су сваке године организоване тријумфалне мисије – први вештачки сателит, прва жива бића у космосу, прво облетање око Месеца и снимци његове „тамне“ стране. После таквих успеха чинило се да ништа није немогуће. И зато, када се почело причати о првом атерирању на другу планету совјетски научници су ту идеју радо прихватили, пише Russia beyond.

Данас то звучи као велика утопија, али у оно време се није знало готово ништа о другим планетама. У августу 1959. године је одржано саветовање, а већ 10. децембра совјетска власт је издала указ о стварању станица за лет на Венеру (и уједно на Марс), са циљем да се те станице (које тада нису још ни постојале) већ крајем 1960. године пошаљу у космос!

Мисије организоване „наслепо“ 

Схема лета космичког апарата „Венера 1“, лансираног у Совјетском Савезу 12. фебруара 1961. године.

Sputnik

Одлучено је да се најпре лети на Венеру као планету која је најближа Земљи. Совјети су тада већ имали „седмицу“, ракету-носач Р-7 коју је пројектовао Сергеј Корољов и на којој су у орбиту летели вештачки сателити, а касније и космонаути. За даље летове је требало озбиљно модификовати ракету и створити потпуно нови степен са јединственим карактеристикама, али то је било изводљиво.

Модел аутоматске међупланетарне станице „Венера 1“, послате на Венеру 12. фебруара 1961. године. Изложба достигнућа народне привреде СССР-а у Москви.

Александар Моклецов/Sputnik

Одлучено је да се дејствује по устаљеној схеми, тј. као у случају са облетањем око Месеца (што је изведено 1959. године). Планирано је да се космички апарат падобраном избаци на површину планете. Као што се могло и очекивати, прва мисија је била неуспешна.

Ствар је у томе што су совјетски научници у оно време били убеђени да Венера има атмосферу исту као Земља, и да чак има воду и ванземаљске облике живота (истина, нису само они тако мислили – извештаји агенције НАСА из тог периода садржали су цртеже са диносаурусима). Због тога је мисија „Венера 1“ била срачуната на намерни судар са површином Венере, али услед губитка везе са Земљом сонда није могла да коригује правац и 1961. године је пролетела мимо планете, промашивши је за 100.000 километара. У космичким размерама то и није тако много. Нико пре тога није пришао тако близу Венери.

Истраживачи се припремају да центрифугом тестирају сонду аутоматске међупланетарне станице „Венера“. Сцена из документарног филма.

Sputnik

Затим је уследио читав низ неуспешних мисија, и то је трајало читаву деценију. Скоро свако приближавање двеју планета искоришћено је за лансирање нових совјетских истраживачких станица. Али тада научници нису имали никакве представе о стварном стању на Венери, те није било ни шансе да сонда доспе на њену површину.

Сонде „Венера 4“, „Венера 5“ и „Венера 6“ су експлодирале у атмосфери услед јаког притиска (за који се такође није знало). Добра околност је што су све оне стигле да пошаљу на Земљу податке о саставу атмосфере, о њеној температури и притиску. Тако се, на пример, сазнало да 90% Венерине атмосфере чини угљен-диоксид, и да су притисак и температура изузетно високи. Другим речима, није било говора о било каквим облицима живота.

Старт ракете-носача са аутоматске међупланетарне станице „Венера 7“.

TASS

„Био сам сведок великог разочарања научника када на Венери нису пронађени облици живота. Двојица су чак говорила да им је живот прошао узалуд, јер их је та идеја подстицала да се баве науком... Узгред, један од њих је касније постао свештеник“, пише „космички“ новинар Владимир Губарев у својој књизи.

Од тог тренутка програм „Венера“ мења оријентацију и истражује да ли је тамо некада уопште постојао живот. 

„Право је чудо да се ’Венера 7’ уопште спустила на површину“ 

Сонда међупланетарне станице „Венера 7“, 1970.

Виталиј Созинов/TASS

Успех је најзад постигнут у мисији „Венера 7“. Додуше, то није била седма него седамнаеста по реду мисија, али у Совјетском Савезу није било уобичајено да се јавност обавештава о неуспесима.

После дуготрајних научних дискусија, с обзиром на нове податке, инжењери су одлучили да се осигурају и конструишу нови апарат који може 90 минута да издржи 180 атмосфера и 540 степени Целзијуса. Корпус сонде овога пута није направљен од легуре алуминија и магнезијума, као код претходних „Венера“, него од титанијума, тако да је овај ровер био чвршћи и тежи (био је тежак 500 кг).

Због тога се морало одустати од монтирања појединих научних инструмената, тако да могућности сонде нису биле велике. Могла је да измери температуру и притисак на површини Венере, да анализира тип површине и да измери максимално убрзање на деоници кочења. Имала је још и слику Владимира Лењина и заставу СССР-а, и то је било све.

Сонда аутоматске међупланетарне станице „Венера 5“ спушта се на Венеру. Репродукција.

TASS

„Венера 7“ је лансирана са космодрома Бајконур 17. августа 1970. године. Пет дана касније је лансирана идентична резервна станица, али она није стигла до Венере – мотор јој је експлодирао још у Земљиној орбити. Зато је „оригинал“ после 120 дана лета кроз свемир стигао близу Венере и 15. децембра успешно атерирао. Био је то први космички апарат који се спустио на другу планету.

Монтажа аутоматске међупланетарне станице „Венера“.

В. Борисов, А. Каверин, А. Шчербаков/TASS

Све је то изгледало као велико чудо. Велика је била вероватноћа да нешто у току мисије крене наопако. И кренуло је, јер се падобран у Венериној атмосфери поцепао, тако да се модул спуштао брже него што је требало. Једно време се сматрало да сонда после таквог атерирања није више употребљива јер је приликом уласка у атмосферу отказао телеметријски колектор, тако да је температура била једини параметар који је емитован на Земљу током спуштања и боравка апарата на површини Венере. Тек је каснијом анализом установљено да је сонда после спуштања још 23 минута слала сигнале непосредно са површине планете.

Заборављена планета 

Панорамска колор фотографија површине Венере, послата са сонде „Венера 14“. Добијена је синтезом три снимка емитована кроз колор филтере. Обрада фотографије: Центар за далеку космичку везу и Институт за проблеме емитовања података Академије наука СССР-а. Виде се елементи конструкције сонде.

TASS

После „Венере 7“ на исту планету су послати и апарати нове генерације, захваљујући којима је СССР стекао првенство у њеном проучавању, као и прву фотографију њене површине. Ту фотографију је направила „Венера 8“ пола године касније. Били су то први снимци направљени са површине друге планете.

Са Земље је на Венеру послато укупно 27 совјетских космичких апарата. Последњи је био „Венера 16“, после чега је покренут нови космички програм „Вега“. У оквиру тог програма је 1984-1986. успешно обављено проучавање Венерине атмосфере помоћу аеростата и на Земљу су прослеђени најпрецизнији подаци о овој планети.

Међународни пројекат „Вега“, у оквиру којег је био предвиђен лет двеју совјетских аутоматских станица на Венеру и Халејеву комету. Завршна фаза.

Александар Моклецов/TASS

Али све то ипак није довољно. Још увек нису познате све супстанце од којих се састоји њен облачни слој, као што није јасан ни механизам њиховог формирања. Такве податке би могла да прикупи међупланетарна станица у Венериној атмосфери, али тако нешто је сувише скупо задовољство. Због тога је Венера годинама била запостављена у научним круговима.

Лансирање космичког апарата „Вега 2“.

Алберт Пушкарјов/TASS

У октобру 2020. године је поново дошла на дневни ред, и то због фосфина. Реч је о супстанци која према најновијим истраживањима може сведочити о траговима живота. Венерина атмосфера у облачном слоју садржи фосфин, и због тога је интересовање за ову планету порасло. „Роскосмос“ је за 2029. годину планирао прву мисију на Венеру после дужег низа година. Постоје изгледи да се мисија организује и раније, већ 2027. године.

Јекатерина Синељшчикова, Russia beyond