На данашњи дан је Свети Петар Дабробосански, пострадао од Хрвата, ћирилице ради.

ЋИРИЛИЦА - НИЈЕ СВЕЈЕДНО!!!

У покушају да се србскоме народу одсијеку историјски коријени и да се он уклони са свјетске сцене народа, ћирилица је увијек била прва на удару.

Многи освајачи и окупатори су у различитим епохама покушавали да забране употребу ћирилице.

Законску одредбу против ћирилице још у Аустро-Угарској прво је донијела Марија Терезија. Тада је бечки двор издао наредбу да се у србским школама уведе искључиво латиница. Одмах послије ње и цар Фрањо Јосип Први је донио сличну наредбу, али ју је повукао због жестоких протеста Срба.

За вријеме Првог свјетског рата, од 1915. године, ћирилица је била званично забрањена у Хрватској, БиХ, Црној Годи и Србији од стране Аустро-Угарских власти.

Но Хрватима је било дуго чекати до 1915. па су у више наврата 1895., 1899., и 1902.) забрањивали употребу ћирилице. Хрватски сабор је већ 13. окктобра 1914. године донио одлуку о забрани ћирилице у Хрватској. У наставку овог похода против ћирилице 1915. године тадашњи Босански сабор је донео одлуку о забрани ћирилице у БиХ. Том приликом Стјепан Саркотић, земаљски поглавар БиХ, је у Сабору рекао да

„Срби у БиХ са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тијело истока у борбеној зони запада.“

Како тада тако и сада.

У другом свјетском рату у НДХ ћирилица је била забрањена једним од првих  закона који је донио усташки режим. Тако је у Загребу, 21. Априла 1941. Године, објављена „Законска одредба о забрани ћирилице“, потписана од стране усташког поглавника Анте Павелића.

По завршетку другог свјетског рата комунистичка власт у тадашњој Југославији наставила је, под паролом „братства и јединства“, посао затирања ћирилице.

Србски и хрватски лингвисти и културни радници донијели су 1954. године "Новосадски књижевни договор у коме је стајало да су латиница и ћирилица равноправне“.

У пракси су само Срби „равноправно“ користили оба писма, док су Хрвати и муслимани користили само латиницу. Десетак година касније на дјело су ступиле посљедице Новосадског договора, па су декретом Комунистичке партије све ћириличне писаће машине замијењене латиничним.

Услиједило је потисквање ћирилице и она је у службеној употреби замјењивана латиницом.

Имуни су остали само надгробни споменици на православним гробљима (Не свагдје! Гробље села Брекиње код Кнежице нпр. – прим. приређ.) и Србска православна црква.

Колика је „равноправност“ писама била у СФРЈ сјетиће се они који памте ознаке ПТТ, ЈНА, ЈАТ, аутомобилске регистарске ознаке... све је од шездесетих година било на латиници. Било је то вријеме равноправности у којем се за употребу ћирилице добијала етикета великосрбског националисте...

Под паролом „свеједно је“, Срби посташе уз Курде једини народ на кугли земаљској који има два писма. Да ли и Србе чека судбина Курда који су, осакаћени милионским геноцидом, данас постали народ без државе? Ако и даље вјерујемо да је свеједно онда смо засигурно на добром путу да то и ми постанемо.

Идући даље у историју, увидјећемо да борба против ћирилице траје од једанаестог вијека, заправо почиње убрзо послије отпадије римокатолика од хришћанске цркве. Изворни носилац те борбе јесте Ватикан, јер он сматра да је ћирилица „кинески зид“ за ширење римокатолицизма на исток и да у свом никад завршеном „крсташком рату“ прво мора да уништи ћирилицу, па затим србски језик и православну вјеру.

Латиница је кукавичије јаје у србском гнијезду. А прича о двоазбучности србског језика је чиста лаж, и прва фаза која води одбацивању ћирилице и постепеном али трајном и коначном успостављању латинице. Када би двоазбучност била привилегија, и културно богатство, баш би поред Америке допала нама Србима. Узели би је и други себи, да је то за кићење и хвалу нације.

Само је ћирилица србско национално писмо, темељ србске националне културе и духовности.  Ћирилица је више од знаковног израза, она у себи носи сву мекоту, топлину и љубав охристовљене и оправослављене словенске душе, па се зато с правом може назвати и светом ћирилицом. А света је јер су је створили светитељи, освећена употребом у литургијском животу цркве, у мученичком страдању Светог Петра Зимоњића, митрополита Дабробосанског којег убише усташе јер је одбио да промијени ћириличне печате.

Данас и поред  одмаклог процеса латинизације, за ћирилицу се везују сви они који су свјесни своје србске припадности, свог поријекла, свог отачаства.

Не може се бити Србином, а користити на србском језику писмо које се зове латиница. Латиница је одраз западне, римокатоличко-протестантске културе хладног материјализма усмјереног само ка освајању и владању над другима, ка материјалном и формалном, за разлику од ћирилице која је оживотворена веза наше прошлости, садашњости и будућности у свим областима битисања србског народа.

ЗАТО СРБИНЕ, НЕ ВЈЕРУЈ ИМ, НИЈЕ СВЕЈЕДНО!

Писање латиницом представља одступање од србске националне самосвијести, одрицање од светог предачког предања и православне вјере, а као посљедицу има губитак идентитета, колективну амнезију и расцјеп у души србског човјека и народа. Једном ријечју суноврат у провалију.

Просудите сами колико је реална сљедећа ситуација: Родиш се као Србин, научиш од своје матере србски језик, србске обичаје, читаш србску историју и србске јунаке у србским народним пјесмама. Бориш се за србску државу, дижеш србско позориште, академију и школе, живиш и умиреш за Србство. Васпитаваш своју дјецу у србском духу, одупиреш се свакој напасти туђина и насилника, трпиш гоњења, сиротињу, глад и сваку биједу јер хоћеш да останеш Србин. Радиш тако свој посао и једног дана се пробудиш, и имаш шта видјети – више ниси Србин већ си постао босанац са великим б. Неко је преко ноћи рекао да је све твоје, некад србско, од данас босанско. И ти се чудиш, буниш, ал џаба, касно, готов си, босанац и то ти је.

Е то нас чека, ако им будемо вјеровали да је свеједно.

И по хиљадити пут: НИЈЕ СВЕЈЕДНО!

И зато по ријечима Св. Владике Николаја Велимировића:

„Не, ако Бога знате, господо србска, ако сте и учени будите паметни“,

чувајмо ћирилицу, у вијековима прошлим, она је сачувала нас.

Сачуваће нас опет, као брижна мајка своју дјецу, као добри отац свог блудног сина, само јој се вратимо.

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ СРБИНЕ, НИЈЕ СВЕЈЕДНО.