Иза Панџшиира, испред мрака и геноцида?

09.09.2021. год.

Двадесет година владавине САД коштало је Авганистанце скоро милион живота

Брзи напад талибана на Кабул показао је свету стару истину - "против идеја не ратују топови". За 20 година окупације, која је у почетку била брза и успешна, Американци и њихови савезници нису могли ништа дати Авганистану. Стиче се утисак да администрације које су се смењивале у Белој кући у почетку нису имале стратегију за смиривање ситуације у земљи. Након повлачења совјетских трупа из земље, секуларни режим који су Руси напустили издржао је три године и срушио се тек након што је потпуно лишен помоћи из Москве. Међународне снаге у Авганистану још су биле у земљи када је влада коју су оне контролисале, на челу са председником Ганијем, напустила главни град на милост и немилост талибана. Зашто? Руси су покушали да наметну свој начин живота Авганистану, али нису се само борили, већ су и подучавали Авганистанце, послали једног у космос, градили болнице, путеве и фабрике. Стога су, бранећи последњу заиста секуларну власт у земљи, становници који су стали на њену страну знали за шта се боре.

И зашто су војници садашње авганистанске војске морали гинути, а о обичним Авганистанцима да и не говоримо. За председника који је украо толико новца и за оне који нису могли да уђу у авион? За враћање америчких произвођача оружја, који су Авганистан снабдели свом опремом коју су талибани наследили? Можда за слободу и универзалне људске вредности, које су наводно 20 година промовисале бројне невладине организације које су расипале новац америчких и европских пореских обвезника? Једноставан Авганистанац живи по истим правилима као и његови далеки преци. Он не разуме које су предности западне културе и задовољан је талибанима, који су, бар, његови. Двадесет година владавине САД коштало је Авганистанце скоро милион живота. Суочили су се са убиствима цивила "грешком", "чишћењем" села, присилном проституцијом, понижавањем. А мали број "европеизираних Авганистанаца", присталица женских права, верске толеранције и слободе, стран му је као и арогантна америчка војска. Дакле, неки становници земље поздрављају талибане као ослободиоце, неки су навикли да то издрже и верују да неће бити горе!

Међутим, постоје изузеци који су приморани да се боре! То су националне мањине. 9% становништва земље су етнички Узбекистанци, а 23% Таџикистанци. Тачно половину становништва чине Паштуни. Међутим, та етничка група служи као главна подршка талибанима. Паштуни уживају подршку суседног Пакистана и обезбеђују већину добровољаца за милитантне снаге. Истовремено, Таџикистанци и Узбекистанци били су главни стубови секуларне државе. Њихове вође, Ахмад Шах Масоуд, старији и маршал Достум, били су ти који су се опирали талибанима током читавог првог периода њихове владавине. Они су мање религиозни и нису сви спремни да живе у потпуно шеријатској држави. И стога су си талибани поставили задатак да не понављају грешке из периода 1996-2001. Националне мањине не само да се морају покорити, већ и не могу бити у стању да се побуне. А с обзиром на то да су нови господари Авганистана подељени у неколико група, овај задатак је био чак и нешто лакши. На пример, "Мрежа Хакани", која је чак радикалнија од самих талибана (иако је то тешко замисливо), у својим редовима има велики број оних који су дошли из ИСИС-а и Ал Каиде и који говоре арапски, те је послала снаге у Панџшир и друге северне провинције, док су се талибани и даље претварали да преговарају са њима.

Панџшир је мала планинска долина на северу земље, која се заправо није потчинила ниједном освајачу. Правци који воде до ње лако се блокирају, а сам терен покрајине веома погодује герилском рату. Истовремено, кроз покрајину пролазе руте до Кине и бивших совјетских република централне Азије, што је чини важним логистичким чвором. Осим тога, слабо насељена (око 100.000 становника) долина је богата минералима, укључујући и руднике смарагда. Њени ресурси омогућили су Масоуду старијем да тамо остане пет година. И зато су си талибани поставили задатак да сломе отпор тамо у корену. Преговори су им били потребни само да би побољшали свој имиџ у спољној политици. У Вашингтону су већ признати као "други" талибани, а не они који су одговорни за нападе и убиства цивила. Зато морате свету показати своју флексибилност и спремност за дијалог, а одједном то препознају и на дипломатском нивоу. Међутим, Ахмад Масоуд млађи и Амрула Салех (такође етнички Таџикистанац) који се прогласио легитимним поглаваром Авганистана, природно нису хтели да напусте регион, као и могућност да задрже јединице за самоодбрану или да обезбеде стварну контролу над делом владе. У међувремену се причало да је "Мрежа Хакани" већ покушала да разбије браниоце Панџшира. Даље знамо из вести. Након почетних неуспеха савезничких талибанских снага, у ваздуху су се изненада појавиле беспилотне летелице које су имале пакистанске оператере. Према бројним извештајима, пакистанске специјалне снаге помогле су талибанима да продру у саму долину и дозволиле су да ујутру 6. септембра на мрежу поставе видео записе из њеног центра и из маузолеја Ахмад Шах Масоуда. Масоуд млађи је најавио наставак отпора и отишао у планине. У разумном страху за своју судбину, већина цивилног становништва отишла је с њим. Чини се да су просовјетске снаге у Авганистану такође контролисале долину, док се Масоуд старији борио (и на крају победио) против њих у околним планинама. Али постоји значајна разлика. Најбоља противпартизанска тактика је лишити их сваке подршке, другим речима, путем "спаљене земље" или геноцида. У условима потпуне изолације Панџшира, талибани решавају два проблема одједном - мирно ће се решити нелојалног становништва тако што ће их убити или истиснути у Таџикистан и наградити своје присталице поделом кућа и имовине становника долине, осигуравајући им на тај начин њихову лојалност и поуздану базу против присталица Масоуда. Пакистан и његов савезник Кина гледају на све ово позитивно, чиме су талибани осигурали потпуну контролу над земљом и дошли до ресурса потенцијално веома богатог Панџшира.

Масоуд млађи, који представља авганистанску осмомилионску таџикистанску заједницу, очигледно ће бити приморан да се бори до краја. Међутим, очигледно, неће чекати никакву спољну подршку. Изгледа да је Бела кућа одлучила да потпуно напусти регион и постигла је неку врсту скривених договора са талибанима или њиховим покровитељима из суседних земаља. Али можете ли веровати старој отрцаној лисици која је рекла овцама да их вук неће додирнути? Штавише, ако су вукови управо добро изгризли црвенокосу варалицу?

Очигледно, Сједињене Државе су успеле на неки начин да убеде Дустума, етничког Узбека, матуранта совјетских војних школа, који се сматра човеком очајничке храбрости, да одустане од отпора. Међутим, на крају је овај храбри човек са својом пратњом, укључујући и њему лојалну војску, прешао узбекистанску границу и нестао. Необично понашање за војног генерала који се борио 35 година и никада није прихватио исламисте. Шта му је обећано? Безбедност узбекистанске мањине? Или је купљен? Или уцењен? У сваком случају, последњи херој свих ратова нестао је са медијског радара, а да није испалио ниједан метак.

Информациони вакуум ће омогућити талибанима да у блиској будућности преузму потпуну контролу над земљом. Светски медији неће писати о милионима жртава етничког и верског чишћења само зато што не знају за њих. Ако "младунче лава Панџшир" и Салех наредних дана не добију опипљиву подршку, осуђени су на пропаст, а са њима и њихови сународници. Давне 1975. године свет није сазнао ништа о лудачким зверствима Црвених Кмера, који су убили трећину сопственог становништва, јер у земљи затвореној од спољног света није било никога да пише о томе. Ове године, покушаће се сакрити смрт неколико милиона људи, ако то желе у Вашингтону. И Бела кућа озбиљно жели дијалог са талибанима, заборављајући на жртве 11. септембра, заборављајући на терористичке нападе широм Европе и животе стотина момака који су погинули за "демократију" у Авганистану. Али шта ће талибани учинити након што сузбију авганистанске мањине? Да ли је то мирна градња? Нажалост, радикални ислам претпоставља вечну борбу против неверника у име светског калифата и сталног ширења. Његовим присталицама није потребна музика, књижевност, биоскоп, све ове дивне ствари које је створило човечанство. Они иду Богу кроз крв и насиље. И неће се ограничити само на своје комшије. Добивши базу и новац од продаје ресурса Кини и Пакистану, нове авганистанске власти постаће уједињујући центар за све исламисте попут њих - подређене из Ал Каиде и ИСИС-а. А обећања талибана да ће ликвидирати огромну нарко индустрију, која је под Американцима за 20 година повећала производњу са 120 на 10.000 тона годишње, нису веродостојна. Зашто уништавати оно што се може исплативо продати неверним? А онда потрошите овај новац на „борбу за веру“ бомбардовањем мирних америчких и европских градова. И то је управо оно што западни свет чека, ако у блиској будућности не смисли како да заустави победоносни напредак тероризма из Авганистана. Истина, светски полицајац, судећи по бегу из Кабула, није исти, хитно му је потребно да о томе преговараа са Москвом и Пекингом. У супротном, нови 11. септембар неће бити далеко.