Коњ Зекан из Губереваца претекао два рата па демобилисан

28.08.2021. год.

Почетком априла 1916. Драгачевцима је наређено да не поздрављају војнички старијега, него да капе скину. Већ је била уведена латиница као званично писмо. Кулуком су поправљани путеви: ко се не одазове из првине добиће 12 батина, ко се не јави ни други пут – 25 мотки.

Гуча – Нико не зна шта су муке тешке, док не прође Албанију пешке, беседили су, на жалу Јегејског мора, преживели србски ратници. Иза њих је чемер ледених Проклетија, те чекаху лађе да их носе до Солуна и новога погибенија, а сваког трена мислима се враћају у далеки завичај, упитани: шта ли раде наши у селу..., пише Гвозден Оташевић за Политику.

Ево како је текла свакодневица укућана јунака драгачевских из Горачића и припадајућих села Губеревци и Живице, остављених на немилост освајачу, док су породичне главе војевале за част отаџбине...

Првих дана децембра 1915. и званично је успостављена окупацијска власт. Већ 15. децембра Штациона команда у Гучи тражила је да јој се упуте сва лица стара од 15 до 55 година ради добијања објава, једне врсте личних карата. Истовремено је наређено да се обави попис грађана и њихове имовине, што ће касније послужити као основа за беспоштедну пљачку народних добара – бележе у својој повесници „Вековања” Радован М. Маринковић и његов син Зоран, описујући судбу праотаца из три села код Гуче, и свега што их снађе.

Чак се ишло до тога да је, рецимо, 16. јануара 1916. тражено да се Штационој команди поднесе извештај о томе колико у општини има конопљаног семена. Наредне заповести биле су да се у Гучу дотерују дрва за огрев и сено. Четвртог априла наређено је да се саопшти грађанима да не поздрављају војнички старијега, него да капе скину. Већ је била уведена латиница као званично писмо. Кулуком су поправљани путеви: ко се не одазове из првине добиће 12 батина, ко се не јави ни други пут – 25 мотки. Забрањена је продаја без дозволе, коже, вуне, вунених производа, а концем 1916. и клање свиња.

Званична валута постала је аустријска круна. Обавезним откупом обухваћене су шљиве (плаћано је пет круна за 100 килограма, а ако су свеже по 15 круна). Сељаци су могли да задрже само 50 литара ракије за домаћинство. Наређено је да се сакупљају шишарке и жир. Одузиман је сребрни и златни новац. Плењени су стока, вуна, посуде од бакра, касније и од других метала.

Од богатијих кућа захтевано је да дају добровољне прилоге у новцу окупаторској организацији Црвеног крста. Јавила се несташица соли и хране, нека домаћинства гладовала су. За исхрану су користила чак и жир.

Нису изостала ни убиства. На Велесу код Гуче 1916. убијен је дечак Милош Пајовић из Живице. Касније и Лука Петковић који је, мислећи да је у општинској згради заноћио неки Соколић, командир жандармеријске станице у Гучи, кроз прозор убацио бомбу. Соколић је, међутим, спавао негде у селу али су Петковић, који је живео у Суруџићима, и његов шурак из Живице стрељани на Љутој крушци између Живице и Виче. Пресудила је Бециркс команда из Гуче, која је тако названа после Штационе.

Народ који је пре рата био политички подељен у таквим околностима постајао је све јединственији у отпору окупатору. Бунио се, рецимо, против преименовања општинског суда у поглавраство, или на увођење новог календара, од 16. маја 2016.

И носиоци власти били су понекад уплашени, на то су их нагонили и повремени доласци комита. По крају се причало да су 1917. у Драгачево дошли неки учесници Топличког устанка, а следећег лета дознало се да се у Овчарско-кабларској клисури окупила комитска устаничка јединица.

Сиротиња је опстајала по правилу – дан и комад, година и опанци – а које имао седланика могао је, бар привремено, рачунати да је на коњу.

Тако је у једној домаћинској кући Губереваца, као важан спис сачувана објава којом се доказује да је њихов коњ Зекан претекао два рата и дочекао да буде демобилисан. Ту, ево, овако стоји:

„Објава на једнога коња по имену Зекан који је на служби турског и бугарског рата, при 4. батаљону 5. прекобројног пука, од 20. септембра 1912. до 16. августа 1913. године и сад се отпушта и упућује по териоцу Раденку да преда даваоцу Миљку Ракићевићу из села Губереваца, срез Драгачевски, округ Чачански. С тим да по предаји извести актом чету у Крагујевцу.”

Објаву је 16. августа 1913. у Чачку издао и потписао командир, потпоручник Новак Тимотијевић.

Не зна се како је пегави драгачевски ат служио у новом рату који је убрзо стигао у Србију, али ако је делио судбину својих господара, сигурно се намучио к’о нико његов.

Гвозден Оташевић, Политика