Како „панцири” чувају небо Србије

15.08.2021. год.

Екипа познатог новинског листа Политика је обишла јединице легендарног Трећег ракетног дивизиона 250-те ракетне бригаде за противваздухопловна дејства (ПВД), који са својим ефективима брани ваздушни простор изнад српске престонице. Том приликом су официри Војске Србије који раде на хибридним ракетно-топовским ПВО системима 96К6 „Панцир-С1Е“ оценили његове највеће квалитете, и са читаоцима поделили утиске приликом његове експлоатације.

Јаково – Три члана послуге „панцира С-1” су у кабини, уз куполу на којој се налазе лансери ракета, топови и радари. Моћно наоружање и електроника налазе се на масивном возилу „камаз”, осмоточкашу, које један од најбољих артиљеријско-ракетних система противваздухопловне одбране (ПВО) у свету чини изузетно покретљивим. Купола се, уз зујање, брзо окреће у свим правцима, док се истовремено чује брујање агрегата уграђеног у возило који овај систем напаја струјом, пише Политика.

Екипа „Политике” имала је ексклузивну прилику да обиђе припаднике Војске Србије који рукују овим новим наоружањем, произведеним у Русији и најмодернијим у арсеналу наше армије. Обишли смо их на мирнодопском ватреном положају у касарни „Народни херој Милан Тепић” у Јакову код Београда, где је смештен легендарни Трећи ракетни дивизион 250. ракетне бригаде за противваздухопловна дејства (ПВД).

Испред улаза у команду дивизиона изложена је „нева”, ракета којом је током агресије НАТО-а 1999. године ова јединица стекла светску славу, оборивши америчке авионе Ф-117А („невидљиви”) и Ф-16. Тај проверени ракетни систем и данас се користи у овој јединици, а одлука државног и војног врха да се „панцири С-1” доделе Трећем ракетном дивизиону није била случајан избор.

– Ова касарна је дом ракеташа још од 1982. године, када је овде био смештен тадашњи Седми ракетни дивизион ПВО, који је 1990. преименован у Пети, а 1992. у Трећи ракетни дивизион, који је ратну славу стекао 1999. године. Осам година касније формира се Други ракетни дивизион, у који улазе дотадашњи Трећи, Први и Осми дивизион. За нас је 27. март историјски датум, тада је 1999. оборен „невидљиви” Ф-117А, а на тај дан 2020. поново је формиран Трећи ракетни дивизион и у наоружање уведен најмодернији артиљеријско-ракетни систем „панцир С-1” – објашњава потпуковник Момчило Милинков, командант Трећег ракетног дивизиона, наглашавајући да ратна слава не припада само јединици коју он сада води већ свим ракетним дивизионима и јединицама ПВО који су тада бранили небо своје земље.

„Панцир С-1” је, према његовим речима, последња реч технике када је реч о системима ПВО.

– Слободно могу да кажем да је реч о најбољем средству у својој класи - каже потпуковник Милинков, истичући да је увођењем „панцира С-1” ПВО добила много – како повећањем броја ватрених јединица тако и већом „покривеном” зоном заштите ваздушног простора.

Задатак 250. ракетне бригаде за ПВД је даноноћна заштита ваздушног простора Републике Србије, 24 часа дневно, седам дана у недељи... Јединице 250. ракетне бригаде за ПВД плански се ангажују на борбеним дежурствима, па тако и Трећи ракетни дивизион са своје три батерије, укључујући и ову, опремљену „панцирима С-1”. Ракеташи су свакодневно ангажовани на обуци професионалног састава – официра, подофицира и војника, а међу њима још има ветерана из 1999, чије искуство је од непроцењивог значаја. Потпуковник Милинков изражава посебно задовољство што у јединици има и војника на добровољном служењу војног рока, који се обучавају на „невама”, и то не само због ширења братства ракеташа већ и због патриотизма тих младих људи. Тај проверени ракетни систем је и одлична основа на прелазак на било који други, модернији.

Наш новинар испред панцира С-1 на мирдоподском ватреном положају у Јакову

Обука и одржавање ратне технике су свакодневица ових војника, с тим што овладавање употребом средстава ПВО има своје специфичности. Не само због тога што је реч о сложеној техници већ и зато што је у питању тимски рад, а време извршења борбеног задатка мери се секундама.

– Круна свега је гађање, после тога ниједан ракеташ није исти – каже потпуковник Милинков.

Мајор Предраг Мишић је имао ту част да буде први командир артиљеријско-ракетне батерије опремљене „панциром С-1”. Био је на обуци у Русији, због чега је као и остали ракеташи научио руски језик, обучаван је на тренажерима и био је на бојевим гађањима. Ови официри су по сложеној процедури пријема „панцира С-1” у ВС приредили стручну литературу о „панциру С-1” на србском језику, а пажљиво прате све доступне информације о употреби овог система у сукобима широм света, анализирајући те ситуације и укрштајући их са искуствима наших ракеташа.

Мајор Мишић истиче мобилност „панцира С-1”, који може да дејствује и у покрету, као и његову изузетну аутоматизацију и поузданост. Ипак, поред савремене технике у овој јединици истичу обученост људства као кључ успеха.

– Компјутер ради по алгоритмима, а човек осећа моменат, има представу о ситуацији и прави процену. Када су борбена дејства у питању, поред планирања употребе, човек у тренутку боље процењује и одређује приоритете – наглашава мајор Мишић, истичући да су колеге и он у сваком тренутку спремни да изврше задатак, свесни одвраћајуће улоге коју „панцир С-1” има према потенцијалним непријатељским намерама.

Најмлађи припадник на обуци у Русији био је поручник Саша Пековић, командир одељења, односно старешина који непосредно руководи једним „панциром С-1”, а који је тада имао 25 година. Иначе, послугу овог средства чине командир, оператор и возач. Прва двојица рукују наоружањем, али не треба потценити улогу возача. Он управља различитим системима размештеним на возилу тешком 37 тона, што је посебан изазов, а поред тога има и своје дужности у операторској кабини (осим ако се не дејствује из покрета), где води рачуна о раду неких помоћних система и тиме олакшава рад командира и оператора.

Поручник Пековић истиче значај теренских вежби, посебно оних са гађањем, какве су биле „Садејство 2020” и „Муњевити удар 2021”, изведене на Пештери јер тада јединица прође кроз цео процес – од припреме, преко марша до боравка на терену и извођења вежбе. „Панцири С-1” су на Пештери дејствовали топовима, док је ракетама гађано у Русији.

– Осећај приликом гађања је сјајан. Кабина је херметички затворена, приликом лансирања ракета чује се снажан звук ракетних мотора и осећа се благи потрес. Када се дејствује топовима, бука и потреси су јачи, а по изласку из кабине осећа се мирис барута – сликовито описује поручник Пековић.

„ПАНЦИР С-1”

Домет ракета – 20 километара по даљини, 15 километара по висини

Домет топова – четири километра по даљини, три километра по висини

Домет осматрачког радара до 80 километара

Домет нишанског радара до 36 километара

Систем може да прати и гађа до четири циља истовремено

Дејствовање по различитим врстама циљева у ваздушном простору у одласку који се крећу брзинама до 1.000 метара у секунди.

Милан Галовић, Политика