Пробој муслиманских снага из Сребренице

25.07.2021. год.

Из Студије „Сребреница валика обмана“ аутора Бошка Антића, контраадмирала у пензији

Након успешно изведене операције “Криваја 95” требало је санирати сутуацију у зони одбране Дринског корпуса. На том задатку ангажоване су главне снаге Дринског корпуса: Бирчанска пешадијска бригада, Братуначка пешадијска бригада и Зворничка пешадијска бригада, делови Милићке пешадијске бригаде, Власеничке пешадијске бригаде и самостални батаљон “Скелани”.

Команда Дринског корпуса је пратила ситауцију, па је, позивајући се на наређење ГШ ВРС, “у циљу заштите србског становништва на правцу кретања муслиманских група и пресецања преласка на територију под контролом мислиамана», издато неређење да: команде бригада у својим зонама одговорности ангажују сво распложиво војно способно људство у откривању, блокирању, разоружавању и заробљавању уочених муслиманских група, као и њиховом спречавању проласка на муслиманску територију, а да дуж целе комункације Братунац – Коњевић Поље – Милићи – Власеница организују заседна дејства свих 24 сата; у срспким селима, на правцу кретања група, организовати обезбеђење становништва и материјалних добара, у ком циљу ангажовати све оне који могу да носе пушку...». У наређењу се посебно наглашава да се међу наоружаним муслиманима у колони, «налазе и окорели криминалци и зликовци, који неће презати ни од чега да би избегли заробљавање и извукли се на територују под контролом муслимана».

Међу злочинцима, припадницима муслиманских оружаних снага Средњег Подриња, налазе се и усташки злочинци из другог светског рата (Каменица Бекто из Јаглића, Салиховић Авдо из Братунца...), усташки потомци ( Мехмедовић Амир), посланици у Скупштини Босне и Хецеговине ( Бегић Садик из Сребренице, Ђозић Мустафа из Братунца, Мустафић Ибран из Поточара), руководиоци органа власти (Сиручић Муниб из Братунца...), чланови руководства Савеза комуниста Босне и Херцеговине ( Даутбашић Исмет из Братунца, Кажић Ахмед из Сребреница, Селманагић Ризо из Сребренице...), бивши припадници Југословенске народне армије (Бектић Неџад из Карачића, Омеровић Адил из Власенице, Ризвановић Нуриф, Синановић Зихнија из Бјеловца...), полиције (Орић Насер из Поточара, Махмутовић Месуд из Абдулића, Мустафић Садик из Шушњара, Салиховић Хамед из Поточара, Хоџић Сенад из Братунца, Турковић Фадил из Милића...), верски служеници (Ахметовић Муниб из Скугрића)... Међу њима су и жене (Весели Елфета, Киверић Есма – учитељица из Бјеловца, Синановић Сенада «Беба»...).

Неки од њих су обучавани у Хрватској и учествовали у саставу хрватских формација у борбама против Срба ( Бећировић Хасан из села Опарци, Каровић Аднан из Поточара, Мемишевић Нурија из Саса...).

Ове снаге су спречавале 28. пешадијску дивизију у извлачењу, односно пробоју из окружења.. До гоњења је морало доћи јер је Команда 28. пешадијске дивизије одбила да се преда, тј. да војници предају оружје и да се ставе у статус ратних заробљеника. Уместо предаје, Команда 28. пешадијске дивизије је изабрала по њу најгоре решење – наређен је пробој ка Тузли и Кладњу, и то по групама и у борбеним колонама. Правац пробоја био је: Јаглићи – Буљим – Побуђе – Церска – Снагово – Црни Врх – Крижевићи – Баљковица – Незук .

О одлуци 28. дивизије да организује пробој према Тузли, говоре подаци из Документаlистичког пресека . У том документу, стоји: “Наши борци су самоиницијативно покушали поново организовати одбрану у рејону насеља Пусмулићи, у чему нису успели и у раним вечерњим сатима 10.07.1995. године повукли су се у сам град Сребреницу. Истог дана почело је и повлачење мјештана околних села према центру града. Око 24.00 часа, 10.07.1995. године, у згради поште у Сребреници одржан је састанак Команде 28. дивизије, на коме је највјероватније донешена одлука о напуштању Сребренице и организованог пробоја према слободним територијама” .

После пробоја ка Кладњу и Тузли, команде јединица (њихова оделења безбедности) су узеле доста изјава од учесника пробоја. Све до половине августа оне су писане различито и могу се, донекле, узети као веродостојне и користити за анализу догађаја. Међутим, 14. августa је Оделење безбедности Команде 2. корпуса упутило акт којим одређује задатке приликом узимања изјава. У акту се каже:

«Изјаве које сте доставили садрже одређена сазнања која се у највећем дијелу тичу преласка групе бораца и цивила из Сребренице на слободну територију, а веома мало или готово никако не садрже чиненице које се тичу ратних злоћина и злочина геноцида. По нашим усмјеравајућим актима које сте добили, као и по упутсвима која су вам дата приликом предавања одржаног 03.08.1995. године у Дому бораца К-де 2.К., било је потребно наведене изјаве узети на околности ратних злочина и злочина геноцида.

У материјалима које сте добили детаљно и на прикладан начин стоји шта све треба садржавати изјава која се односи на наведене околности, почевши од података од лица од којег се изјава узима до њених других саставних и обавезних елемената. У вашим наведеним изјавама наведено није испоштовано...

... У датом смислу је потребно да наведене изјаве узмете у прописаном облику, поштујући усмјерења која смо Вам дали у свом акту...».

После овог акта све изјаве су писане по шаблону, сваки поступак припадника Војске Републике Српске окарактерисан је као акт ратног злочина и ратног геноцида, изјаве пишу скоро неписимени људи са садржајем као да су завршили највише војно школовање. Због тога треба пажљиво приступити коришћењу тих изјава.

Дакле, пре него што су српске снаге и ушле у Сребреницу, биле су у висини села Пусмулићи, Команда 28. дивизије је донела одлуку да напусти Сребреницу.

Заробљени припадници 28. дивизије поручник Нукић Мехмед и војник Бехтић Енвер су на информативном разговору изјавили да је “у Сребреници дана 11.07.1995. године у Штабу 28. дивизије, начелник Штаба Рамиз Бећиревић одржао састанак... На састанку је наређено да се одбраном штити извлачење припадника 28. дивизије... да жене, деца и старци који иначе нису припадници муслиманске војске, да се сместе код посматрача Уједињених нација у с. Поточари. Сви војно способни мушкарци и војници из састава 28. дивизије добили су конкретне задатке у вези одбране, а у вези пробијања линија Војске Републике Српске и извлачења према Тузли. Посебно је наређено да се Војсци Републике Српске не сме предати ниједан припадник муслиманске војске... Након заузимања положаја муслиманске војске, а од стране Војске Републиие Српске, започело се са извлачењем из с . Поточари, а према с. Незук – Тузла. Том приликом на челу су биле ‘елитне јединице’ и то извиђачи и добробвољци који су имали задатак пробијања одбране Војске Републике Српске... Приликом честих гранатирања, известан број припадника муслиманске војске је погинуо, исте су остављали као и рањене”.

Слаб отпор 28. дивизије изненадио је Војску Републике Српске. О том говори и Руперт Смит, бивши командант УНПРОФОР-а у Бпсни и Херцеговини, у информативном разговору са Брентоном Рандалом, истражитељем Хашког трибунала, који је обављен 8. новембра 2002. године. Он каже: “На основу података које имам, сматрам да је Војска Републикие Српске била једнако толико изненађена оним што се догодило колико и ми, другим речима, нису очекивали да ће енклава пасти, па су се успаничили... Ове босанске снаге у њиховој позадини и они нападају Србе... Војска Републике Српске нема довољно снага да покрије терен. Одједном се Војсци Републике српске јавља да имају једну неконтролисану непријатељску дивизију у својој позадини ”.

У току 11. јула 1995. године, према “Документалистичком пресјеку...” (стр. 3 – 4), у селу Шушњари, на око 15 километара од Сребренице, “окупило се око 7.000 бораца и 6.000 – 7.000 цивила. Око 22.00 часа Команда дивизије је донијела одлуку да се најкраћим путем настави кретање према асфалтном путу Нова Касаба – Коњевић Поље...”.

У овом документу, на стр. 4, тврди се да су “током читавог дана 12.07.1995. године четници су артиљеријом, те ПАМ – овима (пртиававионски митраљез) и ПАТ – овима (противавионски топ) пуцали по незаштићеном народу...”. Само три реда ниже се каже да је “чеоно обезбеђење обезбедило дио путне комуникације Нова Касаба – Коњевић Поље” . Раније је речено да су отворили пролазе кроз минска поља .

Пробој снага 28. дивизије из Сребренице

Дакле, Команда 28. дивизије је пре ових састанака, сигурно у току првог, а пре другог састанка, донела одлуку да се пробије на “слободну територију”. Колона је већ око 23.00 часа, 11. јула 1995. године, кренала из Шушњара. Тада је почео други састанак у Братунцу.

На основу ових података (14.000-15.000 војника и цивила у колони иде у пробој и тврдње да се у Поточарима налази 30.000 људи (ту су се окупили, према овом документу – стр. 3, већ око 15.00 часова 11.07.1995. године), јасно је да су српске снаге ушле у празан град.

О кретању ове колоне може се видјети у”Документалистичком пресјеку података и сазнања о размјерама злочина над Бошњцима након пада Сребренице” :

“...Наши борци су самоиницијативно покушали поново организовати одбрану у рејону насеља Пусмулићи, у чему нису успјели и у раним вечерњим сатима 10.07-1995. године повукли су се у сам град Сребреницу. Истог дана почело је и повлачење мјештана околних села према центру гарда. Око 24.00 часа, 10.07.1995. године, у згради поште у Сребреници, одржан је састанак Команде 28. дивизије, на коме је највјероватније донесена одлука о напуштању Сребренице и оргаинзовању пробоја према слободним територијама.

У 01.00 час 11.07.1995. године борци 284. ббр су се окупили у рејону Кутлића ријеке, одакле су се упутили у рејон Виогора ради спајања са другим јединицама 28. дивизије и договора око пробоја до слободних територија. У рејон Виогора борци 281, 283. и 284. бригаде формирали су линију одбране, а команде ових бригада су се договориле и донијеле одлуку о пробоју. Поред бораца из ове три бригаде, у рејон Виогора је пристигло и неколико хиљада цивила који су одлучили да се заједно с војском пробију до слободних територија. У исто вријеме борци и народ су се окупљали у рејону Сућеска, 5 км југозападно од Сребренице, у рејону села Ћумавићи, 5 км сјеверозападно од Сребренице. Са ова три мјеста су се у колонама кретали ка селу Шушњари које је лоцирано 15 км од Сребренице. Поред тога, формиране су мање групе војноспособних мушкараца које су самостално по сопственом плану, покушавале пронаћи најкраће и најбезбједније путеве до слободних територија. У селу Шушњари се већ измјестила Команда дивизије, а у току дана у селу се окупило око 7.000 бораца и 6.000 – 7.000 цивила. Око 22.00 часа Команда дивизије је донијела одлуку да се најкраћим путем настави кретање према асфалтном путу Нова Касаба – Коњевић Поље, одредивши притом једну чету најискуснијих бираца за извидницу и чеоно обезбјеђење колоне, док је задатак бочног обезбјеђења припао команданту 284. бригаде и јединицама из састава те бригаде. Извидница се кретала ка сјеверу према селу Јаглићи, а затим сјеверозаадно преко Буљима ка селу Шиљковићи...

... Чеоно обезбјеђење колоне (претходница) је у рејону Буљима, сјеверозападно од села Шушњари, прошло кроз четничко минско поље површине 500 – 600 м2 и кроз тај рејон обезбједила пролазак колони према селу Шиљковићи. Иако је чело колоне око 23.00 часа 11.07.1995. године пошло из Шушнара у 01.00 час у Шушњарима је било још неколико хиљада људи који још нису били ни кренули, а колона се није нигдје прекидала. Према изјавама већег броја лица, у колони је било између 13 и 15 хиљада лица, а била је дуга око 10 км, с тим да је временска разлика од чела колоне до зачеља била око 2,5 км. Чело колоне је у раним јутарњим сатима 12.07.1995. године дошло у рејон између села Шиљковићи и Каменица да би се потом распоредило дуж Каменичког брда као бочно обезбјеђење колоне од србских села Мратиње и Долови. Међутим, по наређењу начелника Штаба 28. дивизије Рамиза Бећировића, јединица која је вршила чеоно обезбјеђење је продужила даље са задатком да извиди и пронађе, а потом и обезбједи најповољније мјесто за прелаз колоне преко асфалтног пута између Нове Касабе и Коњевић Поља. Остатак колоне који се налазио у рејону Потоци испод Буљима и даље према Шиљковићима, четници су открили у раним јутарњим сатима 12.07.1995. године и отворили артиљеријску ватру по колони. Као посљедица тог гранатирања, према изјавама свједока, било је много погинулих и рањених . Неки од свједока су наводећи прецизна мјеста гдје су изгинули Бошњаци идентификовали 44 Бошњака који су погинули и 6 рањених, истичучи да је и погинулих и рањенх било знатно више. Чеоно обезебјеђење у јутарњим сатима је наставило пут према селу Бурница, које се налази на брду Побуђе, чије се падине спуштају на комуникације које од Коњевић Поља воде на исток према Братунцу, а на југ према Новој Касаби и Милићима. Током читавог дана 12.07.1995. године четници су артилљеријом, те ПАМ-овима и ПАТ-овима пуцали по незаштићеном народу у колони која се протезала на дужини од 10 км од подножја Буљима преко села Шиљковићи и Каменица до Бурнице на Побуђу. У раним вечерњим сатима тога дана чеоно обезбјеђење је у рејону Љешина обезбједило дио путне комуникације Нова Касаба – Коњевић Поље, гдје је у групама од по 100 људи почело пребацивање преко путне комуникације, затим преко ријеке Јадар у Церанску ријеку и даље према планини Удрч. Међутим, управо тада долази до веома јаког артиљеријског и пјешадијског напада на колону која се у том моменту протезала од асфалтног пута Коњевић Поље – Нова Касаба до шума изнад села Шиљковићи. Четници су уз почињене стравичне масакре, негдје око 18.30 часова успјели пресјећи колону на прелазу преко асфалтног пута Н. Касаба – Коњевић Поље.

Према свједочењу Крџић Бехадије, четници су у рејону сјеверно од села Каменица у предвечерје опколили групу бораца и цивила и из свих врста ватреног оружја отворили ватру по њима. Након стравичног метежа и гужве, неки из ове групе су се разбјежали по оближњим шумама и тако сс привремено успјели спасити. Овај свједок је сутрадан дошао на исто мјесто и затекао масу убијених и закланих, међу којима је препознао 7 лица. По његовој процјени у овом масакру је укупно поубијано око 2.000 Бошњака. Истом догађају присуствовао је и Делић Реџо, који је међутим прије него је успио побјећи видио око 170 мртвих и рањених. И Мујић Кемал у свом свједочењу процјењује да је на једној коси код Каменице видио око 2.000 поубјаних Бошњака, а нешто даље је видео и 20 рањеника које су четници хладнокрвно поубијали. Мујић је бјежећи из рејона села Каменице наишао на Џевада Топића с којим је покушао пронаћи заобилазни пут до прелаза преко асфалта на путу Касаба – Коњевић Поље и код насеља Џугум су, са још 15 људи, видјели око 1.000 поубијаних Бошњака крај самог асфалта. Касније, након 20 дана, Мујић је на том мјесту видио свјеже ископану масовну гробницу која није била добро загрнута па се осјећао непријатан мирис. У свједочењу Мехмедовић Мује, који се у моменту напада четника у поподневним часовима (18.30) 12.07.1995. године налазио са једном групом из састава колоне, у шуми испод села Шиљковићи, наводи се да су на том мјесту четници гранатама и другим ватреним оружјем поубијали око 1.000 Бошњака, међу којима је препознао 5 лица. Хасановић Џемал је у свом свједочењу навео да је у непосредној близини Коњевић Поља био очевидац када су четници са веома мале удаљености из тенка испаљивали гранате по колони и, по његовој процјени, том приликом су на тај начин поубијали преко 500 Бошњака, чије су лешеве камионима читаву ноћ возили у њему непознатом правцу.

Након овако жестоког напада четника и стравичних злочина, колона се разбила у више мањих и већих група које су се током ноћи 12.07.1995. године покушавале консолидовати и пронаћи пут и начин да пређу асфалтни пут Касаба – Коњевић Поље...

... Чеоно обезбјеђење првог дијела колоне је у првим јутарњим сатима 13.07.1995. године дошло на планину Удрч, а након 1 час и 30 минута на Удрч је стигло и чело првог дијела колоне. На Удрчу се први дио колоне одмарао читаво пријеподне, а неки борци су покренули иницијативу да се група од 500 војника врати и покуша обезбједити прелаз преко асфалта групама које су остале у рејону Каменице, а које четници нису поубијали или похапсили јер се располагало инфорамцијама да таквих група има и да исти не смију да пређу асфалт. Међутим, начелник Рамиз Бећировић је у први мах то био одобрио и издао наређење да се одабере 500 бораца за извршење тог задатка, а затим је одустао од те идеје и наредио да се крене даље. Колона је са Удрча током 13.07.1995. године прешла пут ка сјеверу преко Глођанских брда до Горње Каменице, тачније до села Реџићи, гдје је колона преноћила...

Дакле, у акту највишег органа одбране се децидирано наводи да је напуштање Сребренице било планирано, да га је наредила Команда 28. дивизије која се прва извукла из града, да је у колони било 7.000 бораца (међу њима и припадници 281, 283, и 285, бригаде), да су ове снаге Сребреницу напустиле пре одлучујућих борби 11.05.1995. године, да је пробој вршен под јединственом командом на челу са заступником команданта 28. дивизије Рамизом Бећировићем, да је колона за пробој организивана по свим начелима за извођење оваквог борбеног дејства.

Овде је неопходно навести да се за исељавање становништва из Сребренице заложио и специјални изасланик генералног секретара Уједињених нација Јасуши Акаши и 11.07.1995. године, дан пре него што је евакуација отпочела. То практично значи да је исељавање план Уједињених нација, а не Војске Републике Српске или можда политичког руководства Републике Српске. Акаши је 11.07.1995. упутио телеграм у Уједињене нације и у њему изложио сопствене предлоге за исељавање: (1) постићи договор са Војском Републике Српске да одобри становништву да оде у Тузлу; (2) да конвоје за Тузлу прати особље УН .

Ако се има у виду то Акашијево настојање и обраћање Уједињеним нацијама, тада се тешко може тврдити да је Војска Републике Српске планирано и организовано извела исељавање становништва из Сребренице у оквиру наводног свеобухватног етничког чишћења.

Према акту “Пад Сребренице”, кога је 28.08.1995. године упутило Одељење службе војне безбедности 2. корпуса Управи безбедности Генералштаба А Р БИХ, “на челу колоне је била 284. бригада, јер је најбоље познавала терен, а иза ње је ишла 280. бригада, у чијем саставу је ишао и вршилац дужности команданта, док је на зачељу био брдски батаљон... У току одмора, дошло је до сукоба између вршиоца дужности команданта 28. дивизије Копнене војске и команданта 282.бригаде Дудић Ибре, који га је оптужио, у присуству команданта 281. бригаде Турсуновић Зулфе, да припрема његово убиство, те му је запријетио, ако се њему нешто деси да је задужио десет људи, од којих ће барем један доћи на слободну територију, да га убије”.

Команда 28. дивизије је намерно, заједно са наоружним војницима повела у пробој, као борбено дејство, и цивиле. Тиме је повредила одредбе чл. 28 “Женевске конвенције о заштити грађанских лица за време рата” од 12. августа 1949. године и чл. 51, тачка 7. “Допунског протокола уз женевске конвенције од 12.августа 1949. године о заштити жртава међународних оружаних сукоба” (Протокол И).

«Снаге 28. пешадијске дивизије армије Босне и Херцеговине, уместо да предају оружје и да пређу на статус ратних заробљеника, они су се груписали на једно 10 км северозападно од Сребренице у рејону Шушњари, у намери да се пробијају ка Тузли. Одлучили су да иду у пробој из окружења. Ни њихова Врховна команда из Сарајева, нити команда Другог муслиманског корпуса са седиштем у Тузли, ништа нису учинили да подрже ту њихову операцију, иако знамо, а ја немам право да то не знам, шта значи пробој из окружења као борбена радња, у стању у каквом је била 28. пешадијска дивизија, са војно способним мушкарцима у цивилу. Ја закључујем да је та дивизија у ствари жртвована. То је класично жртвовање снага. Замислите да једна слабо наоружана војска, уз једну, можда, половину цивила, иде кроз територију, кроз борбени распоред својих непријатеља на дужини од око 100 км. Па то је практично жртвовање. Право је чудо како се догодило, да се, кроз тај поредак пробије преко 5.000 припадника те колоне. То су подаци муслиманске стране, да се 17. јула на територији Тузле нашло око пет и по хиљада припадника те колоне. За мене је то право чудо. Да је мене неко тог дана питао како ће се провести та колона, ја бих рекао да ће она сва бити уништена. Верујем да је њихова Врховна команда то очекивала, да ће се то догодити и колона је била, практично, жртвована.”

НАСТАВАК >>>>