Операција „Коридор `92“: Битка за пут живота

Познато је да у историји србског народа, а нарочито у оној војној има много славних тренутака и победа које су наш народ учиниле великим, иако је он по бројности популације један од мањих народа. Сигурно се у славну историју нашег народа може уписати и операција Коридор, операција која је у нашем народу позната и као – Битка за пут живота.

О Видовдану 1992. године, Војска Републике Српске (ВРС) је окончала, како су записали хроничари и стратези, најбриљантнију операцију у току последњег рата у Босни и Херцеговини (БиХ). Пробијање „коридора“ кроз Посавину била је битка над биткама, којом је после 40 дана прекида успостављен континуитет територије Републике Српске (РС) и даљња комуникација према Србији.



Операција Коридор била је кључ опстанка србског народа изван Србије и темељ Републике Српске.

Тадашњи командант Првог крајишког корпуса Војске СР БиХ генерал Момир Талић издао је средином јуна 1992. потпуковнику Новици Симићу, тадашњем начелнику Штаба Прве оклопне бригаде и команданту Тактичке групе један, наређење: "Слушај, Симићу, хоћу коридор ка Србији преко Требаве. Најкраћим путем. Хоћу коридор до Видовдана, па макар био козја стаза. Нећу да дјеца умиру!"

Политичка ситуација у БиХ почетком 1992. године

Током политичке кризе у СФРЈ и након насилног отцепљења Хрватске и Словеније од СФРЈ, србски народ у БиХ и Хрватској суочио се са опасношћу од физичког нестанка. Конфузно стање у редовима ЈНА (која је у то време била једина легална војна сила у СФРЈ), и њен пре свега политички пораз у Словенији појачавали су тај страх. Након што су почели оружани напади на касарне и јединице ЈНА у Хрватској, од стране паравојних формација Хрватске, србски народ у Хрватској је био приморан да се самоорганизује и брани. Већ 19. децембра 1991. године, донесен је устав и устројена Република Србска Крајина. А почев од фебруара 1992. године започето је распоређивање снага Уједињених нација – УНПРОФОР. Међутим, то распоређивање је текло споро и са циљаним закашњењем, нарочито у западној Славонији где су биле распоређене јединице Петог (бањалучког) корпуса ЈНА.



Политичка ситуација у Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини (СР БиХ), а нарочито њена безбедносна ситуација, јасно су одражавали стање на терену и опасност која се спремала србском народу у БиХ.

Након честих надгласавања посланика из реда србског народа, од стране посланика хрватског и муслиманског народа и након одлуке о независности СР БиХ и отцепљењу од СФРЈ, коју су изгласали муслимански и хрватски посланици у Народној скупштини СР БиХ, као реакција на ту одлуку посланици из реда србског народа на Светог Стефана 9. јануара 1992. године, доносе одлуку о формирању Српске Републике БиХ (касније Републике Српске). Србска Република БиХ проглашена је федералном јединицом у Југославији. Већ 28. фебруара 1992. године, донесен је устав Српске Републике БиХ, у којем је писало да територија ове републике обухвата српске аутономне области, општине и друге српске етничке просторе у СР БиХ. Република би се састојала не само од свих подручја где су Срби били већина, него такође и од „места где је србски народ мањина због геноцида који је извршен над њим током Другог светског рата“. Србска Република БиХ проглашена је делом југословенске федералне државе. Далековидост политичког врха србског народа у БиХ, показаће се исправним у предстојећим и веома крвавим догађајима.







 

Са циљем да овладају правцем Босански Брод-Добој, регуларна Војска Хрватске (ХВ) почетком марта упада на територију СР БиХ, и на подручју села Сијековци 26. марта 1992. године врши страховит покољ над србским становништвом у том месту. Том приликом регуларне хрватске снаге, потпомогнуте новоформираним муслиманским оружаним формацијама убиле су и спалиле 21 лице српске националности. Дан након тог стравичног злочина, у Сијековац су дошли чланови Председништва СР БиХ Фикрет Абдић и Биљана Плавшић. Међутим, ништа нису могли учинити јер се ситуација на терену лагано отимала контроли. Следећих дана хрватске и муслиманске снаге су у Сијековцу убиле 51 лице српске националности. Укупно је тих дана убијено више од 70 Срба, од којих се деветоро до данас води као нестало. У истом тренутку кад је извршен масакар у Сијековцу, на касарну ЈНА у Дервенти отпочет је напад регуларних хрватских снага. Командант Петог корпуса ЈНА генерал Момир Талић, био је приморан да део снага из Окучана, упути као помоћ опкољеној јединици ЈНА у Дервенти. Том приликом дејствовала је и авијација ЈНА по хрватским снагама.

Као најозбиљнији сигнал да БиХ клизи у крвави рат, била је и одлука крње Владе СР БиХ 5. априла 1992. године, да без пристанка србског народа прогласи независност СР БиХ од СФРЈ, а након три дана донесена је и одлука о промени службеног назива СР БиХ у Република БиХ. Као одговор на ту одлуку, 7. априла исте године Србска Република БиХ проглашава независност од БиХ и останак у Југославији. 

Ипак, када су Србија и Црна Гора као једине de facto преостале југословенске републике, 27. априла 1992. године прогласиле Савезну Републику Југославију (СРЈ), Република Србска и Република Србска Крајина су саме по себи издвојене из граница федерације, иако све до 1995. године то нису признале. 

У мају 1992. године, у Босанском Броду хрватске снаге су убиле 215 Рома међу којима је било 115 деце. Гробница је пронађена у Сијековцу 2004. године (у гробници је пронађено 59 скелета од којих 23 дечија).

Народна скупштина Српске Републике БиХ (12. августа 1992, назив Србска Република БиХ се мења у Република Србска) 12. маја 1992. године усваја шест стратегијских циљева србског народа у БиХ. Истог дана усвојен је и закон о војсци и о одбрани чиме је створена ВРС.



Након што је Модрича по други пут пала у руке непријатеља, Пети корпус (тад већ познат као Бањалучки корпус ВРС) доведен је у оперативно окружење. Модрича је два пута била ослобођена, а други пут је, једноставно, пала зато што се „политичке структуре“ у граду нису могле договорити око власти. У једном противнападу преко моста у Оџаку, Хрвати су заузели Модричу и формирали 105. бригаду Хрватског вијећа обране (ХВО). Самим тим једина веза са Србијом, односно осталим србским деловима, била је прекинута. Преко Тузле се није могло ићи, јер је већ била успостављена линија међуетничког разграничења, тако да је Бањалучки (Први крајишки) корпус ВРС доведен у оперативно окружење губитком дела територије бившег 17. (тузланског) корпуса ЈНА (касније Источнобосанског корпуса ВРС), и то не својом кривицом.



Припадници муслиманске екстремне организације „Патриотска лига“ уз помоћ муслиманских локалних власти у Тузли, су 15. маја 1992. године напале колону возила 17. корпуса ЈНА, која је у складу са договором, мирно напуштала Тузлу према Бијељини и даље у правцу Србије, чиме су прекршиле одредбе међународног ратног права, Женевску конвенцију као и претходни договор СР Југославије и муслиманских власти у Сарајеву о мирном повлачењу ЈНА са подручја Босне и Херцеговине до 19. маја 1992. године. Према изјавама учесника тог догађаја, колона је нападнута на Брчанској малти са околних зграда, па чак и са зграде болнице, а дуж целог пута биле су постављене мине и друга експлозивна средства. Возила ЈНА су горела, а експлозије су одјекивале на све стране. Цео напад директно је преносила локална телевизија „ФС 3“, што су потом приказале и бројне друге телевизијске станице.

Тачан број официра, војника на редовном одслужењу војног рока и резервиста који су убијени приликом повлачења из Тузле 15. маја 1992. године није утврђен, а претпоставља се да је реч о око две стотине. Посмртни остаци свих настрадалих још нису пронађени, а у спомен-костурници у Бијељини сахрањено је двадесет девет тела.

Дванаест беба





Цела бањалучка регија па све до Книна, Бенковца и Обровца, са више од милион и по Срба, била је у окружењу. Били су то дани пуни страха и велике неизвесности. Улице крајишких градова биле су пусте. Није било струје, горива, цигарета, кафе, па чак и пасте за зубе. Залихе хране су се драстично смањивале, а у здравственим установама понестајало је лекова и санитетског материјала. Болнице су остале и без кисеоника, није било ни течности за хемодијализу бубрежних болесника. Најкритичније стање било је у бањалучком породилишту, где је преко био неопходан кисеоник за инкубаторе у којима су биле бебе.

Тадашњи градоначелник Бања Луке упутио је апел за помоћ путем радија, телевизије, организације УНИЦЕФ, као и преко осталих међународних хуманитарних организације. Авион који је био на аеродрому у Београду, неколико дана чекао је дозволу од светских моћника, како би одлетео у Бања Луку са неопходним драгоценим товаром. Међутим, светски моћници су се од тих апела оглушили.



Недуго затим због недостатка кисеоника умире 12 новорођенчади на Клиници за дечије болести у Бања Луци. Иако су доктори покушали да употребе и индустријски кисеоник, којег су добили од ВРС, то није било довољно да се бебе спасу. У таквој ситуацији постојала су само два излаза: или се препустити на милост и немилост непријатељу или кренути у борбу за пут живота.


Генерал Новица Симић са саборцима

Припреме за почетак операције

Познато је да се Пети (бањалучки) корпус почетком 1992. године налазио у западној Славонији, на извршавању редовних задатак у склопу формације ЈНА. Тад је већ почело да се спроводи потписано примирје, закључено јануара исте године и, углавном је поштовано. Команда Корпуса је већ тада реално закључила, да се спрема велика опасност за србски народ у БиХ. Политички врх Хрватске демократске заједнице (ХДЗ) и муслиманске Странке демократске акције (СДА), на чијем челу је био Алија Изетбеговић договорили су се о заједничком деловању против србског народа и јединица ЈНА у БиХ. Марта 1992. године, снаге регуралне хрватске војске упадају у БиХ код Сијековац и врше погром над србским становништвом. У тим догађајима већ долази до оружаних сукоба, тако да је у мају начелник Штаба Корпуса, генерал Бошко Келечевић, са групом старешина послат на простор Дервенте ради сагледавања укупне ситуације и стања због евентуалног ангажовања, ако то буде требало, у спречавању међуетничких сукоба.



Даље од Дервенте, све до Тузле и Дрине, била је зона одговорности 17. (тузланског) корпуса ЈНА. У међувремену ситуација се погоршала. Претила је опасност да цела регија буде захваћена ратом – од Купреса преко Влашића до Посавине и Семберије.



Уочавајући опасност која се спремала, команда Корпуса на челу с генералом Момиром Талићем, одлучује да почне са извлачењем дела јединица на простор БиХ, са основни циљем да те јединице својим присуством спрече планирани геноцид над србским народом. У међувремену долази до оружаних сукоба између јединица 17. (тузланског) корпуса ЈНА и хрватских и муслиманских паравојних формација које су организовале ХДЗ и СДА. Већ се тад увидело да муслимани и Хрвати заједнички делују са циљем прогона и уништења србског народа у БиХ. 

Већ 31. марта 1992. године, отпочиње општи муслимански напад на Бијељину, с циљем заузимања тог града од стране „Патриотске лиге“. Замисао муслиманског политичког вођства, била је да са заузимањем Бијељине одсече србски народ у БиХ од Србије. Међутим, успешним отпором србских снага план Алије Изетбеговића није успео. Самим тим србским овладавањем градом омогућена је дислокација дела 17. корпуса из Тузле у Бијељину. Касније ће Корпус бити преименован у Источнобосански корпус ВРС (ИБК ВРС). Сличан сценарио догодио се и у Приједору, кад је по наређењу муслиманског политичког руководства отпочет напад на град 30. маја 1992. године. Напад је заустављен успешном интервенцијом дела војске која се налазила у граду.



Комплет Пети корпус ЈНА није мога бити извучен из западне Славоније и пребачен у БиХ, због кашњења распоређивања снага УНПРОФОР-а. Непалски и аргентински батаљон УНПРОФОР-а су каснили са распоређивањем у западној Славонији. Као што ће се касније видети, то је урађено смишљено, како би се муслиманским и хрватским снагама створили бољи услови на терену.

Хрватске регуларне снаге су без проблема убациване у рејон Посавине, и имале су задатак да спајањем Добоја, Зенице, Ливна и даље за Сплит испресецају територију под контролом Срба. Сада већ Први крајишки корпус ВРС, контролу над територијом западне Славоније снагама УНПРОФОРА-а предаје тек 4. и 5. јуна 1992. године.

Претходне припреме за покретање операције Коридор, отпочеле су још 2. маја 1992. године, кад долази до првих борби између дела јединица Првог крајишког корпуса и муслиманско-хрватских снага (МХ снаге). Те борбе мањег интезитета на простору коридора имале су за циљ сагледавање снаге непријатеља, и да се уочи правац на којем ће се ангажовати главнина и ударна снага српске војске. Овако сложена операција није се могла припремити за три дана, њена припрема трајала је месец дана, а отпочела је са реализацијом по повратку комплет Првог крајишког корпуса ВРС на простор бањалучке регије.

Хрватске и муслиманске снаге

Прве јединице хрватске војске пребациване су у рејон Посавине током марта 1992. године, с циљем пресецања српске територије и прекида комуникација ка Србији. Повратнике из Вуковара убацили су прво у село Колибе код Брода, док је Први крајишки корпус ВРС био још код Окучана. На територију БиХ, прва је прешла 108. бригада Збора народне гарде (ЗНГ) из Нове Градишке. Потом је прате Прва професионална загребачка бригада, па Друга бригада ЗНГ из Дугог Села, па из Бјеловара (105. бригада), Велике Горице, а после чак из Ријеке (111. бригада). На простору Посавине биле су стациониране четири бригаде ХВ-а у комплетном саставу 108, 139, 157. бригада ХВ и 3. гардијска бригада ХВ. Оне су само мењале ознаке – скину оне ХВ и ставе ХВО, иако је у суштини то било исто, јер су њихови припадници носили ознаке и једне и друге „хрватске“ војске. Према званичним подацима лета 1992. године на простору Посавине налазило се осам бригада ХВО и петнаест бригада ХВ, које су се мењале или цело време биле ту. Те бригаде су биле ојачане артиљеријским и оклопним јединицама, а по потреби имале су и подршку авиона ваздухопловства Хрватске. У односу на хрватске снаге, муслиманске снаге нису биле толико јаке на том простору.

Умирење позадине 
                                                                                                                                                          

Већ у марту 1992. године, било је јасно да ће доћи до рата у БиХ. Нова команда тада још Петог, односно Бањалучког корпуса ЈНА практично је стартовала 18. марта 1992. године. На дужност команданта долази генерал Момир Талић, а генерал Бошко Келечевић за његовог заменика. Догађаји у Сијековцу приморали су команду Корпуса да прати догађаје на терену. Будући да је највећи део Петог корпуса још увек био у западној Славонији, команда Корпуса морала је да процењује свакодневно политичку и војну ситуацију, и да се не обазире на зону одговорности између Петог и 17. корпуса ЈНА. Ситуација је била доста конфузна. Не само шири део простора око Брода и Дервенте, већ и западни део око Приједора, Новог Града, Јајца, Влашића, Санског Моста, били су критични. У окружењу је већ био шири простор Приједора, Бања Луке, Прњавора, Добоја итд. Те је донесена одлука да се једна група снага одвоји на посебан правац, према Дервенти. Потом је одлучено да се формирају лаке бригаде. Прва од неколико лаких бригада у ВРС формирана је у априлу 1992. године у Српцу. Задатак тих бригада је био контрола и умирење територије, и омогућавање ударне оштрице главнине снага Првог крајишког корпуса да изврши постављени задатак. Након што су те бригаде умириле територију и ставиле је под потпуну контролу српске војске, касније су прерасле у друге јединице. Формирање лаких бригада био је благовремени и смео потез. 

Ситуација на фронту уочи почетка операције Коридор

Као што је наведено, први окршаји између србских снага и МХ снага почели су још 2. маја 1992. године. Међутим, прва борбена дејства Први крајишки корпус не изводи на својој територији, већ прелази на подручје Оперативне групе Добој (ОГ Добој) која се, изгубивши везу са 17. корпусом (ИБК), самоинцијативно ставила на располагање односно претпочинила Првом крајишком корпусу. О претпочињавању ОГ Добоја, Првом крајишком корпусу уопште није постојала никаква наредба. Једноставно, на реферисању командант ОГ Добој пуковник Миливоје Симић, на питање чији је, одговорио је: „Талићев сам“, а генерал Талић је одговорио : „Прихватам“! 

У том периоду муслиманска војска још није била добро организована, међутим ХВО је био изузетно добро организован и масовно је био попуњаван јединицама, и старешинама и војницима из Хрватске, а нарочито повратницима из Вуковара, прекаљеним борцима, затим са окучанског дела ратишта, па чак и Хрватима из Книнске крајине. У том моменту фронт у РСК је био умирен доласком УНПРОФОР-а. Хрвати су Дервенту фактички били узели, и граница раздвајања је била на реци Усора. Били су у Которском, Јоховцу, Церу, стигли су скоро до Подновља и до Руданке. Руданка је још била србска. То је био клин. С друге стране, хрватске снаге стигле су до ушћа реке Усоре у Босну и до ушћа Спрече у Босну, тако да је град Добој остао у једном полуокружењу и недостајао је само један помак да се хрватске снаге споје долином реке Босне и да све буде изгубљено.



Због тога је прво требало отклонити опасност од Добоја, у чему је одмах по свом доласку учествовала специјална бригада МУП РСК, јер РСК у то време није смела да има војску. Специјална бригада МУП РСК много је помогла ОГ Добој у одбрани, међутим, неку операцију без јаче технике сами нису могли да обаве. Покушај ове бригаде 12. маја 1992. године да пробије положаје непријатеља код Цера није успео. Касније је формирана Тактичка група (ТГ) под командом генерала Миле Новаковића и начелником штаба пуковником (касније генералом) Новицом Симићем. Нешто касније специјална бригада, потпомогнута Осињском бригадом ВРС и јуришним батаљом ВРС „Вукови с Вучјака“, пробиће положаје непријатеља код Цера. 

Проблем код српске војске су биле јединице које су се управо формирале на подручју дела Посавине које су Срби контролисали, као што су биле Крњинска, Осињска, Вучијачка бригада. Оне су биле доста неопремљене, слабог кадровског састава, без старешинског састава. Тако да се све на том подручју свело на 327. механизовану (касније 27. Дервентску моторизовану) бригаду бивше ЈНА, а сада ВРС. Она је веома добро организовала Прњавор и део Дервенте, коју је непријатељ реком Укрином одсекао. Пола града је било у србским рукама, а пола у рукама Хрвата и муслимана. То је раније била и граница између Петог и 17. корпуса ЈНА, али то није представљао проблем да Команда Првог крајишког корпуса уочи значај тог простора.

Да се Први крајишки корпус (бивши Пети корпус ЈНА) није толико задржао у западној Славонији, могао је благовремено изаћи на Саву код Брода, овако је морао да води борбе око Бијелог и Бабиног брда и око Брода. Али пошто је Корпус био ангажован, није се могло и то „одрадити“. Крај априла – почетак маја био је период припреме за операцију Коридор, проширење и ослобађање тог дела територије. Након што је Модрича по други пут пала у руке непријатеља, Вучијачка бригада је држала веома мали мостобран на Босни, и њој се мора одати посебно признање, на томе што је тај мостобран и задржала, јер је он касније послужио за постизање других циљева током операције Коридор. Ипак, 327. механизована бригада је била окосница, добро опремљена, са добрим старешинским кадром. Али је проблем настао у бригади 19. маја 1992. године, кад се део старешина извукао и отишао за СРЈ, а много формацијских места у бригади је остало упражњено. Последњи транспортни авион са Маховљана за СРЈ полетео је тог дана.



Већ 10. маја преко Требаве почиње да се гради пут. Потпуковник Бошко Мичић са инжињеријском групом из Првог крајишког корпуса и грађевинском оперативом из Добоја прави пут за обилазак Модриче и излазак на Скугрић. У пар наврата 2. и 12. маја 1992. године, покушано је ослобађање Дервенте. Ти покушаји нису успели, због знатно јачих хрватских снага на том подручју, у односу на знатно скромније српске снаге. Међутим, може се слободно рећи да циљ и није био да се Дервента ослободи у првој фази битке за пут живота. Циљ је пре свега био да се у том подручју вежу што јаче хрватске снаге и да се спречи њихово међусобно спајање. Да су се хрватске снаге спојиле, а било је свега осам километара (од Јоховца, Которског и Фоче, да се споје са Крњином), настала би катастрофа. Спојени би били, практично, Брод, Добој, Маглај, Зеница и даље.

Посебно се добро показао јуришни батаљон под командом Вељка Миланковића, „Вукови с Вучјака“, који је био добро организован, добро наоружан, имао је добру дисциплину и добро је познавао терен. Већ 12. и 15 маја 1992. године, припреме за операцију Коридор су биле одрађене и опет је главни носилац био Први крајишки корпус, тачније групе које су „деташоване“ на тај правац. Неколико састанака је било у Руданци, односно на Расаднику где је донесен први план за операцију Коридор. 

Српске снаге из РСК које је чинила специјална бригада МУП Крајине, биле су распоређене у ширем рејону Руданке и Станова, те су одмах по распоређивању биле гађане из минобацача. Примењујући одређена лукавства, српске снаге из РСК, су успеле да на територију РС тачније у рејон планине Мањача, а после и у Добој пребаце одређен број тешке технике, као и неколико хеликоптера. Нарочито је значајно било то што је успешно пребачен део артиљерије, која ће добро доћи током самог извођења операције. Чињеница да је бригада из РСК употребљавана заједно са јуришним батаљоном „Вукови с Вучјака“, говори о борбеној вредност те јединице. Бригада је заједно са јуришним батаљоном 12. маја покушала да овлада објектом Цер и бочним дејством да пресече села Которско, Фочу и остала, и самим тим да пресече и непријатељске снаге, међутим, због расквашеног терена, јаког отпора непријатеља и претрпљених сопствених губитака није успела. Већ сутрадан након што је Прва оклопна бригада ВРС, уз снажну артиљеријску припрему, пружила подршку бригади из РСК и јуришном батаљону „Вукови с Вучјака“, задатак је извршен. Самим тим проширена је операцијска основица и снаге непријатеља су одбачене од Добоја, чиме је заустављен покушај непријатеља да се споји код Добоја. Да непријатељ није одбачен од Добоја успешном акцијом србских снага, вероватно би србска војска била у знатно неповољнијем тактичком, а може се рећи засигурно и стратегијско-оперативном положају. 

Места као што су Добој, Шамац и Милошевац до Гаревца никада нису били у рукама непријатеља. Простор од Шамца и Милошеваца до Гаревца одиграо је важну улогу. Шамац и одбрана Шамца и јединице из тог краја, посебно Милошевца, много су допринеле лакшем пробијању положаја непријатеља, након форсирања Босне и ослобађања Модриче и Оџака нешто касније.

Кликните овде за наставак

Данко Боројевић и Драги Ивић,
vidovdan.org