Пет најбољих филмова невероватног руског редитеља Александра Сокурова

Филмови Александра Сокурова увек се баве темама које имају непролазан значај. У совјетско доба његови провокативни филмски радови наилазили су на негативне реакције власти, а лако је схватити зашто. Препуни емоција, засићене атмосфере и музике, њихов фокус је на животу, губитку и деструктивној улози моћи, пише Russia beyond.

Озбиљан кандидат за награде на свим великим филмским фестивалима, укључујући Кан и Берлин, Сокуров је познат као редитељ који свој рад базира на „разуму и осећајности” пре него на бизнису и буџету.

Сокуровљева уметност се увек издвајала од других. Редитељ са седиштем у Санкт Петербургу, који је недавно напунио 70 година, непрекидно преиспитује границе и ограничења своје визије. Највећи изазов за њега је да открије шта се налази иза реалности људског постојања.

„Оно што ме занима је како особа пролази кроз тешка животна искушења, како подноси тешкоће, превазилази тугу, смрт и друге метафизичке претње – то ми је важно као филмском ствараоцу и грађанину моје земље”, рекао је редитељ „Усамљеног људског гласа”.

2017. године реномирани руски редитељ добио је награду за животно дело од Европске филмске академије за свој „изванредан рад на пољу режије, драматургије и кинематографије”.

„Руска барка” (2002)

 

Александр Сокуров/AST Studio, 2002

„Руска барка” је напросто очаравајуће филмско остварење. Снимљен у једном непрекинутом кадру који траје 87 минута помоћу HD-видео камере, Сокуровљев magnumopus је моћан омаж музеју „Ермитаж” у Санкт Петербургу, који је 1764. основала Катарина Велика.

То је она ретка прилика када слика заиста говори више од речи! „Руска барка”, коју је снимио немачки сниматељ Тилман Битнер, је експеримент немерљиве лепоте, распона и виртуозности.

„Фауст” (2011)

 

Александр Сокуров/Mass Media Development and Support Foundation, 2011

Ово кинематографско ремек-дело, инспирисано Гетеовом драмом, коју је овог пута за филм прерадио Јуриј Арабов, представља детаљно разрађен посмртни марш. Као и некада Николај Гогољ или Фјодор Достојевски, Александар Сокуров се опрашта од љуске душе и свега што иде уз њу, укључујући жеље, наде, лепоту, доброту, морал, истину и правду.

Сокуровљев Фауст је антијунак, који има мало заједничког са Гетеовим јунаком. Кроз деконструкцију лика Мефиста, Сокуров гледаоцима даје известан увид у то зашто свеобухватно зло често бива моћније од неисцрпне истине.

Редитељ са изузетном аутентичношћу приказује животињску природу становника града у којем се драма одвија. Сваки јунак се појављује као грешник. Што још једном потврђује да „човек види у свету оно што носи у свом срцу”.

„Мајка и син” (1997)

 

Александр Сокуров/Ленфильм, 1997

Ово је надреална медитација о смислу милосрђа, мудрости и посвећености. То је прича о дубокој наклоности и безусловној љубави између двоје сродних душа. То је последњи позив онима који никад немају времена да ојачају односе са родитељима.

Сокуров додирује трагичну жицу када приказује сина који носи мајку у наручју, као велику рањену птицу. „Како жалосно! Најзад, ти тек мораш да прођеш кроз оно што ја пролазим сада. То је тако неправедно”, каже мајка. „Срешћемо се тамо где смо се договорили. Чекај ме. Буди стрпљива, драга моја, буди стрпљива...” одговара син.

Упозорење: можда нећете моћи да задржите сузе док гледате овај филм!

„Таурус” (2001)

 

Александр Сокуров/Госкино, 2000

Вођа бољшевичке партије, оснивач Совјетске Републике, покретачки ум иза револуције 1917, одличан говорник, рођени идеолог и изванредан ученик Карла Маркса. Ко или шта је заправо био Владимир Лењин? Одговор може заиста бити проблематичан.

Сокуров приказује оснивача совјетске државе, познатог по својој моћи да опчини огромне масе људи, као бедног и безначајног човека који има очајничку потребу да привлачи пажњу на себе како би се осећао живим.

Сокуровљев натурализам је понекад шокантан и обесхрабрујући, као да је циљ редитеља био да лиши Лењина сваког достојанства како би показао своју идеју.

Једно од најмоћнијих оружја Сокуровљевог арсенала је моћ уметничке слободе и способност да разоткрије мрачну и непријатну страну људске природе. Истина је, међутим, да Сокуров Лењина приказује као физички и ментално болесног човека не како би га изложио порузи и срамоти, него како би показао да је он само један од нас.

„Молох” (1999)

 

Александр Сокуров/ARTE, 1999

Ово је прва драма у Сокуровљевој такозваној „тетралогији моћи”, за којом следе „Таурус” о Владимиру Лењину, „Сунце” о јапанском цару Хирохиту и „Фауст”.

Радња „Молоха” дешава се 1942. године и приказује један дан у животу Адолфа Хитлера, кога изванредно тумачи Леонид Мозговој. Хитлер путује на баварске Алпе како би се видео са својом верном љубавницом Евом Браун. Пару се придружују уважени гости као што су немачки министар пропаганде Јозеф Гебелс и Хитлерова десна рука Мартин Борман.

У потрази за филмском истином Сокуров је улоге поверио руским глумцима који су касније синхронизовани на немачки.

Филм је био у конкуренцији за Златну палму 1999. године, при чему је награду за најбољи сценарио освојио је Сокуровљев пријатељ и сценариста Јуриј Арабов.

Валерија Павкова, Russia beyond