Темељни уговор – празници, имовина и преамбула

13.06.2021. год.

Пише протојереј-ставрофор др Велибор Џомић за ИН4С

Темељни уговори или уопште уговори које државе закључују са различитим црквама и вјерским заједницама јесу правни акти посебне врсте управо због тога што су и цркве и вјерске заједнице посебне и различите. Немогуће је законом као општим правним актом уважити вјерске специфичности различитих цркава и вјерских заједница које постоје и своју вјерску мисију врше у једној држави и њеном правном поретку. Управо због тога, али и не само због тога, уговори државе са појединачним црквама или вјерским заједницама представљају веома важне правне акте који својим посебним правним нормама, а правници знају шта су посебне правне норме, додатно разрађују законске норме у односу на конкретну цркву или вјерску заједницу.

Осим тога, такви уговори служе унапређивању права на слободу вјероисповијести у колективном аспетку, промовисању вјерских слобода, као и утврђивању међусобног разумијевања и сарадње државе са црквом или вјерском заједницом са којом се закључује уговор. И ту нема велике философије – држава уважава и поштује цркву или вјерску заједницу са којом закључује уговор и све њене специфичности, а црква или вјерска заједница уважава и поштује државу и њен правни поредак.

Послије јавно пласираних правно неутемељених и потпуно неоснованих теза и идеја одређених правних савјетника и конституената извршне власти о ”ратификацији” Темељног уговора између СПЦ и Црне Горе, затим о ”јавној расправи прије закључивања”, датуму и осталим ”условима” за закључивање, овлашћеног црквеног лица које треба да закључи уговор, мјеста за закључивање уговора, избора митрополита итд. успутно су медији обавјештавани о наводном ”постојању два неуставна и незаконита члана у уговору”, али без њиховог конкретног навођења. Најзад, обавјештени смо, наравно преко медија, да се ради о члановима 7 и 9 Предлога темељног уговора, као и о једном дијелу преамбуле уговора.

Потписник ових редова дуже од двије деценије јавно заговара и залаже се за уговорни модел регулисања црквено-државних односа и о томе као докази постоје објављени научни радови у стручним часописима и зборницима, али и изјаве, интервјуи, коментари и ауторски текстови у штампаним и електронским медијима у Црној Гори и шире. Осим тога, потписник ових редова је, заједно са другим еминентим правницима, од стране Цркве којој припада од 2011. године, дакле пуних 10 година, непосредно укључен у израду Нацрта темељног уговора. Предње не наводим ради било какве самохвале него искључиво због указивања на посвећеност представника Митрополије и епархија СПЦ у Црној Гори овом важном питању.

Не чини ми се доличним, ни пристојним да се детаљи и одредбе било ког двостраног, а још увијек непотписаног правног акта, па и Темељног уговора, селективно дијеле са необавијештеном јавношћу. Од тога је само горе изношење оцјена о наводној ”неуставности и незаконитости појединих одредби у уговору”. Управо због тога што јавност на такав начин једино може да дође до погрешног увјерења да Црква која се до јуче са својим народом на величанственим литијама грчевито борила против неуставног и монструозног Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница за себе данас, послије избора нове Владе, жели нешто неуставно, незаконито или што други немају. Послије дојучераших оптужби претходног режима о наводном ”монополском положају СПЦ у Црној Гори” данас никако не пријају нове и опет неосноване оптужбе за наводну ”неуставност и незаконитост”. Јавност, ипак, треба да зна да је на Предлогу темељног уговора радило 10 правника – пет из Владе и пет из Цркве!!!

”Историјска конотација” преамбуле уговора

Због релаксирања забринутих морам да истакнем да се нигдје у Предлогу темељног уговора на девет страна текста и у 20 чланова уговора, као ни у преамбули, не помиње израз ”традиционална Црква”, нити, пак, придјев ”традиционалан” или ”традиционална”. Неупућени треба да знају да се уговором додатно регулишу односи између СПЦ и Црне Горе на исти начин као и, на примјер, односи између Римокатоличке цркве и Црне Горе или Исламске и Јеврејске заједнице и Црне Горе. Разумљиво, уговор се у нашем случају односи само на та два субјекта – СПЦ и Црну Гору и ни на кога више под капом небеском!!! Уговором се не забрањују рад и дјеловање било какве вјерске заједнице, па ни неких невладиних организација које се у јавности приказују као вјерске заједнице.

Као споран је истакнут ”један дио преамбуле” и то због ”историјске конотације која може да забрине један дио грађана”!?! Проф. др Богољуб Шијаковић, иначе наш сатрудник у овом деценијском и до данас мукотрпном послу, веома је добро објаснио да ”стране /уговорнице/ постоје и оне су дефинисане и ниједна од двије стране не може да дефинише ону другу. Не настају те двије стране на темељу уговора него претходно већ постоје да би склопиле уговор”.

”Историјска конотација” у преамбули уговора уопште не представља новост, нити, пак, ”монопол СПЦ”. Јер, ”историјска конотација” је итекако присутна и у преамбули Темељног уговора између Црне Горе и Свете Столице од 2011. године. Као што се зна, нико од грађана није забринут због навођења неспорних историјских чињеница у преамбули тог уговора. Зашто би у овом случају било ”забринутости” и то само ”једног дијела грађана” и то још увијек неидентификованих?

Неспорне су сљедеће историјске чињенице: Хришћанска Црква је на простору данашње Црне Горе присутна од апостолских времена; неспоран је континуитет историјског православног и црквеног устројства од оснивања Зетске, Будимљанске и Хумске Епископије у саставу Жичке Архиепископије, Пећке Патријаршије, односно Српске Православне Цркве; неспорно је и да Српску Православну Цркву у Црној Гори чине, као њен органски дио, Митрополија Црногорско-Приморска и Епархије Будимљанско-Никшићка, Милешевска и Захумско-Херцеговачка. Неспорно је и то и да Србска Православна Црква има своју историјску улогу, а ту улогу посебно има Митрополија за вријеме црногорских митрополита-господара. Улога Цркве је неспорна у државности Црне Горе и њеном друштвеном, културном и образовном развоју.

Евидентно је да ту ништа није спорно, а још мање забрињавајуће. Осим тога, преамбулом се у овом случају не успостављају правни односи него искључиво кроз правне норме које се налазе у члановима уговора.

”Имовина” и члан 7

Одредба из члана 7 став 4 Предлога темељног уговора, иначе написана 2012. године и још тада достављена Влади Игора Лукшића, прописује укњижбу неуписаних непокретности на Митрополију и епархије којима припадају. Наведена одредба се тиче првог катастарског уписа и то само у неколико катастарских општина на сјеверу Црне Горе у којима још увијек није завршен геодетски премјер и први упис својинских права на основу Закона о државном премјеру и катастру непокретности.

У питању је процес који траје деценијама и који још увијек није завршен. Сасвим је јасно да се премјер врши од стране државних органа, а упис од службених лица тих органа и то у складу са законом, а не у складу са канонима или шеријатским правом. И инжењерима треба да буде јасно из грађанског живота да се укњижба непокретности једино може вршити у складу са законом!

Ни у овом случају нема никаквог ”монопола за СПЦ”. Довољно је да цитирам члан 10 став 3 Уговора између Црне Горе и Исламске заједнице од 2012. године којим је прописано да ће се ”постојећа имовина Исламске заједнице у Црној Гори која у овом тренутку није укњижена или се не води код органа /надлежног за послове укњижбе/ уписати на захтјев Исламске заједнице у Црној Гори у складу са законодавством Црне Горе”. У примјени то суштински значи исто!

Ако није споран и незаконит члан 10 став 3 Уговора са Исламском заједницом онда се поставља питање зашто је споран и наводно ”незаконит” члан 7 став 4 Предлога темељног уговора СПЦ и Црне Горе? А ако неко залаже да се оспори одредба из Уговора са Исламском заједницом онда то треба јавно да саопшти представницима Исламске заједнице, а не Српске Цркве!

Вјерски празници и члан 10

Вјерски празници, како се и зову, нису и не могу бити државни празници. Наиме, државни и други празници су регулисани Законом о државним и другим празницима (”Службени лист Републике Црне Горе”, бр. 27/2007 и ”Службени лист Црне Горе”, бр. 36/2012). Осим њега, постоји и Закон о светковању вјерских празника (”Службени лист Републике Црне Горе”, бр. 56/1993).

Никоме из Цркве није пало на памет да вјерске празнике уговором прогласи за државне. Циљ је да се, управо уважавајући православне вјернике, за три велика и важна православна вјерска празника – Светога Саву, Светога Василија Острошког и Светог Петра Цетињског – православним вјерницима омогуће, онолико колико је то могуће као и у случају других, законом прописаних, празника, нерадни дани ради задовољења њихових вјерских потреба. И лаику је јасно колики је духовни значај вјерских празника Светога Саве, Светога Василија Острошког и Светог Петра Цетињског у Црној Гори.

Ни ту нема никаквог ”монопола за СПЦ”. Јер, нашим пријатељима и комшијама мухамеданске вјере је одредбом из члана 9 став 3 Уговора између Црне Горе и Исламске заједнице признато право да се ”запосленима код послодавца омогући у складу са актима послодавца могућност коришћења одмора у току радног времена ради испољавања вјерске молитве која се врши петком ”Џума намаз”. Дакле, 52 петка у години! Никоме није пало на памет да каже да је наведена одредба уговора неуставна и у супротности са Законом о раду и Законом о светковању вјерских празника као што је некаквим новим правним савјетницима пало на памет да из уговора и живота изгоне Светога Саву, Светога Василија Острошког и Светог Петра Цетињског.

Ако не могу да се уговором уваже вјерске специфичности, као што је наведено на почетку текста, онда уговори државе са црквама и вјерским заједницама немају никаквог смисла. Закон о светковању верских празника је донијет прије 30 година када се из једнопартијског прелазило у вишепартијски систем. Уосталом, њиме није забрањено увођење нових вјерских празника као што то ни потписаним уговорима није забрањено него је, напротив, прописано да уговорне стране могу споразумно да мијењају нерадне дане за вјерске празнике, па чак и оне који су прописани Законом о светковању вјерских празника. Ко не вјерује може да прочита наведени закон!

Очевидно је да неки правни савјетници нису читали до сада закључене уговоре, а ни остале важеће прописе у Црној Гори. Уосталом, границе слобода су нормиране одредбом из члана 10 став 1 Устава Црне Горе којом је прописано да је ”у Црној Гори слободно све што Уставом и законом није забрањено”. Не постоји ниједан пропис који би забрањивао празновање и одобравање нерадних дана православним вјерницима за празнике Светога Саве, Светога Василија и Светога Петра Цетињскога тако да је њихово прописивање у уговору у складу са Уставом и законима Црне Горе!

На крају

Није на потписнику ових редова да нагађа да ли у овом тренутку надлежни представник државе Црне Горе хоће или неће да приступи закључењу Темељног уговора са Србском Православном Црквом. Међутим, морам да укажем да су бесмислене тлапње о наводној обавези да се Темељни уговор усвоји на Влади прије закључивања. Таква обавеза није прописана Пословником Владе, а правним савјетницима савјетујем да прочитају Бечку конвенцију о уговорном праву по којој шеф државе, премијер и министар спољних послова имају право да ступају чак и у међународне односе и да закључују чак и међународне уговоре без претходног пуномоћја или одлуке Владе. Темељни уговор између Црне Горе и Српске Православне Цркве није међународни уговор, а однос Црне Горе и Српске Православне Цркве није међународни однос у смислу важежих правних аката. Паметноме доста!