Генерал Ратко Младић

„Рођен сам у негдашњој старој Херцеговини, старој србској кнежевини...“ - прича Ратко.

Рођен за време Другог светског рата, на шта и његово име асоцира, 12. марта 1943. године у селу Божановићи, општина Калиновик. Oтац Неђо по занимању је био земљорадник, а мајка Стана, рођена Лаловић, је била домаћица која је издржавала троје деце Милицу, Ратка и Миливоја. Ратко је имао и брата Аћима и сестру Бојану али су они убрзо по рођењу умрли.

Раткова мајка Стана бринула се још за два сирочета, за Раткове братиће Марка и Богдана, чије родитеље су усташе поубијале. Било је то време глади и беде, неизвесности, вечитог страха за живот.

Са непуне две године Ратко је изгубио оца, убили су га усташе крајем 1944. године. Један италијански војник је о њему тада бринуо. O томе Ратко сведочи, а Љиљана Булатовић верно записује: „ Иако су у почетку били наши непријатељи у Другом светском рату, мени су живот спасли италијански војници, који су једно време били смештени у нашој кући, на Калиновику, где сам рођен.
 

Били су то војници из италијанске дивизије „Мурђе“, која је пре тога била десеткована од усташа у кањону Неретве. Мајка ми је била оболела од тифуса и усахло јој је млеко. Један војник, иначе отац петоро деце, хранио ме је и одржао у животу. Жао ми је што нисам успео да га пронађем све ове године. Мислио сам – биће времена...“

Кад је Ратко напунио три године у свом селу избегао је, он и његова породица, сигурну смрт. Љиљана Булатовић каже: „Негде 1945 - 1946. године , у његовом селу је било доста четника, али у Босни и Херцеговини нису четници били тако строго одељени од партизана као овде (мисли у Србији-нап.аутора) , имали смо, каже Ратко, једну краву која нас је подизала.

Све време рата хранила и онда су их тог дана, колико не знам њих али четника, увели су мајку у стају, децу ставили около и завезали јој једну плетеницу за рог од те краве а другу плетеницу за стуб за коју је била крава везана у стаји. Изашли су и запалили ту стају. Спасили су их комшије који су притрчали и угасили ватру.“

Основну школу завршава у Калиновику. Имао је жељу да постане учитељ, али је након једног грубог поступка учитеља према њему променио мишљење и хтео је да постане хирург. Одлази у Сарајево где неко време ради као металостругар у предузећу „ТИТО“. Након краћег времена брзо се одлучује да настави школовање и одлази у Београд. Уписује и завршава Војно-индустријску школу у Земуну.

Октобра 1961. године уписује Војну академију копнене војске (ВА КоВ) у XVIII класи, смер пешадија, коју је 1965. године завршио одличним успехом. По завршетку Војне академије, 27. септембра 1965. године, примљен је у активну војну службу ЈНА. Распоређен је у Трећу армијску област, а своју официрску каријеру започео је у Скопљу (4. новембра 1965. године) у чину потпоручника и командир аутоматичарског вода 89. пешадијског пука.
 

Након годину дана у активној војној служби бива унапређен у чин поручника. О том првом периоду своје каријере Ратко је у интервјуу за НИН рекао следеће: „Официрску каријеру започео сам у Скопљу, где сам 4.новембра 1965. дошао на дужност командира у то време аутоматичарског вода у пуку. Већ 7.новембра имали смо маневар “Јесен 65“.

О тим мојим првим официрским данима могле би се књиге написати, јер сам био најмлађи у јединици којом сам командовао. Некако сам се уклопио у тај колектив. Прва моја полусусретања са тешкоћама војничког живота почела су управо на тој вежби, којој је присуствовао тадашњи државни секретар за народну одбрану Иван Гошњак. Било је тешко на тој вежби, а вежбе се, ма колико биле тешке, не могу упоредити ни са најлакшим ратним даном. Ето, тако, почео сам као потпоручник и прошао све командне дужности, закључно са дужношћу команданта бригаде до 1989.године.“ 
У Југословенској народној армији службовао је у гарнизонима: Скопље, Куманово, Охрид, Штип, Приштина и Книн до 1992. године када је прекомандован за начелника штаба Друге Војне области у Сарајево.

У Скопљу је упознао Босиљку Јегдић са којом се и оженио 1966. године. Боса је била његов верни животни пратилац са којом је добио 1969. године сина Дарка и 1971. године кћерку Ану.

Ратко Младић је упоредо са војном службом уписао ванредно Економски факултет и полаже испите из прве две године факултета али га не завршава.

У Скопљу завршава тромесечни обавештајно-извиђачки курс и курс грчког језика 1967. године, а већ следеће године, 1968. прима дужност командира извиђачког вода.

Године 1970-те унапређен је у чин капетана, а 1973. године постављен је на дужност командира чете када бива и службено оцењен оценом – нарочито се истиче. 27. новембра 1974. године унапређен је у чин капетана прве класе и постављен је за помоћника команданта за позадину 87. самосталне пешадијске бригаде. У септембру месецу 1976. године уписује двогодишњу Командно-штабну школу тактике –КШШТ КоВ (29.класа) и завршава је одличним успехом (9,57) 1978. године. Крајем 1978. године унапређен је у чин мајора и постављен на дужност команданта Првог пешадијског батаљона 89. Пешадијске бригаде у Куманову. Након извесног периода добија прекоманду у Команду Треће армијске области и постављен је на дужност референта за обуку у наставном одељењу. Затим је прекомандован у Охрид за команданта пешадијског пука и 1983. године је унапређен у чин потпуковника.

Почетком 1986. године прекомандован је у Штип за команданта 39. пешадијске бригаде 26. пешадијске дивизије Треће војне области. У септембру месецу 1986. године одлази у Београд на једногодишње школовање и 1987. године завршава Командно-штабну школу оператике (КШШО) одличним успехом. Након завршене КШШО враћа се у Штип на дужност команданта бригаде. 31. јануара 1989. године добија прекоманду у Команду Треће војне области на положај начелника Одељења за наставу (оперативно-наставни орган) у Скопљу. Те године бива унапређен у чин пуковника. Од 14. јануара до 26. јуна 1991. године обављао је дужност помоћника команданта за позадину Приштинског корпуса (52. Корпус ЈНА). У јуну месецу 1991. године добија прекоманду за Книн на дужност начелника Одељења за оперативно-наставне послове у Книнском корпусу (9.корпус).

О томе је у интервјуу за НИН Ратко Младић изјавио: „Док сам се 26. јуна (1991. година) налазио у караули Морина, приликом обиласка југословенско-албанске границе телефоном ме позвао командант Треће војне области. Саопштио ми је одлуку Врховне команде да треба да идем на дужност у Книн и питао шта ја о томе мислим. Рекао сам да нема шта да мислим, већ само одлуку да реализујем. Он је на то захвалио, али и упозорио да идем на нижи положај од оног на коме сам тада био. Међутим, ја то нисам схватио као деградацију, већ као поверење да у тим сложеним тренуцима допринесем да се рат спречи. У то време у Словенији све је горело око касарни и караула. Вођен је бруталан рат против ЈНА, искључивана је вода и струја, недужни војници убијани су у пролазу. Било је то максимално понижење војске и државе. Тако сам 29. јуна сео у хеликоптер и отишао у Книн“. 

Никиола Савић, Фронтал