Приказ књиге „Кошаре и Паштрик србски Термопили“

22.05.2021. год.

Медија центар „Одбрана“ објавила је у Бибиотеци „Војна књига“ књигу „Кошаре и Паштрик србски Термопили“, аутора генерал-пуковника у пензији Небојше Павковића и контраадмирала Бошка Антића. Рецензенти су генерал-мајор у пензији Мирко Старчевић, бригадни генерал ванр, проф. др Мирослав Талијан и пуковник у пензији проф. др Владимир Грујић. Консултанти су били пуковник у пензији Горан Јевтовић, пуковник у пензији Милутин Филиповић и бригадни генерал у пензији Стојан Коњиковац.

Уредник је мр Снежана Ђокић, главни графички урегник је Горан Јањић, дизајн и опрема Оливера Синадиновић, језички редактор Слађана Мирчевски и коректор Слађана Грба.

На последњој страници корица је записано:

"Кошаре и Паштрик су србски Термопили, а српске Леониде су славни команданти: генерал-пуковник Небојша Павковић, командант Треће армије; генерал-потпуковник Владимир Лазаревић, командант Приштинског корпуса; пуковник Драган Живановић, командант 125. моторизоване бригаде; пуковник Божидар Делић, командант 549. моторизоване бригаде... Уз њих су србски Спартанци: чланови команди, команданти батаљона - командири чета и водова, а највећи јунаци су војници и добровољци који су као један бранили стопу по стопу отаџбине, вођени речима јунака Тибора Церне: "За ову земљу вреди погинути" и пуковника Божидара Делића: "Нема назад, иза је Србија!

Генерал-пуковник Небојша Павковић, у садејству са контраадмиралом Бошком Антићем даје опис две најславније битке у одбрамбеном рату 1999. године... они подижу споменик херојима са Кошара и Паштрика, који су натчовечанским напорима спречили да непријатељ заузме и део наше земље, чинећи подвиге какви у историји нису забележени"

О књизи најбоље говоре рецензије, које се објављују уз сагласност рецензената, а нису објављене у књизи.

Проф. др Владимир Грујић, пуковник у пензији

Дело под називом „Кошаре и Паштрик србски Термопили“, аутора Небојше Павковића, генерал-пуковника, команданта Треће армије за време агресије НАТО–а на Савезну Републику Југославију 1999. године, и Бошка Антића, контраадмирала, представља аутентичан докуменат о одбрани отаџбине од изузетног значаја у војном, политичком, социјолошком, моралном, психолошком и историјском смислу.

У жељи да сачувају од заборава епску борбу Приштинског корпуса и Треће армије са снагама НАТО-а после двадесет две године од „Милосрдног анђела“ аутори фактографски приказују како је скршена копнена агресија такозване Ослободилачке војске Косова, подпомогнуте од сране регуларне албанске војске, плаћеника и предвођена НАТО-ом. Цело дело свијено је око два боја који су се одиграли на Кошарама и Паштрику и приказује надчовечанске напоре 125. и 549. моторизоване бригаде оправдано их доводећи у раван са спартанском војском и приказјујући Кошаре и Паштрик као српске Термопиле, аналогија је очигледна, потпуно оправдана и заснована на чињеницама да је у бици за Термопиле као и у бојевима на Кошарама и Паштрику однос снага био један према бесконачно и исто тако одлучност да се сломи непријатељ у оба случаја је била изнад живота бранилаца.

Да би била избегнута и најмања сумња у аутентичност описа борби на Кошарама и Паштрику аутори су се одлучили на коришћење оригиналних ратних докумената (ратни дневник, домаћу и страну штампу, извештаје телевизијских агенција, обавештења из најразличитијих извора и др.).

Аутори комплетно дело заснивају на фактичким чињеницама, а у жижи описа су војници, командири одељења, водова, чета, команданти батаљона, одлуке и поступци пуковника Драгана Живановића и Божидара Делића као команданата бригада. Пред очима читалаца се одиграва драма сваке појединачне борбе, појављују се ликови младих војника, доживљава се њихова одлучност да се агресор заустави, спремност да се друг заштити, невиђена храброст да се положај задржи, спремност на жртву.

У методолошком смислу аутори су се определили за хронолошки приказ ратних дешавања, уз избегавања сложене војничке терминологије како би се једноставним и разумљивим наративом широкој читалачкој публици догађаји приказали на приступачан и разумљив начин. У том смислу, олакшано је разумевање тока борбених дејстава и њихове временске, просторне и земљишне сложености кроз приказ ратних карата, копија одлука, наређења, извештаја, шема, фотрографија и др. Користећи језик чињеница и фактографије аутори су избегли замку да се поједини догађаји посматрају кроз огледало и добију форму жељеног, чиме су омогућили најширој читалачкој публици потпуна и веродостојна сазнања о стварним догађајима који су се одиграли на Кошарама и Паштрику, у зони одговорности 125. и 549. моторизоване бригаде Приштинског корпуса Треће армије.

Иако се може учинити да „сви знамо све“ или барем оно најважније о агресији НАТО-а на Савезну Републику Југославију, мало дубље сагледавање чињеница открива нам слику приличног незнања о овим догађајима јер већина људи говори о агресији као низу непрекидних бомбардовања и дејстава Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране Војске Југославије по агресоровој авијацији, крстарећим ракетама и беспилотним летелицама. Поред тога, један део људи на власти, после 5. октобра, у жељи да се додвори новим господарима, спречавао је свако помињање НАТО агресије, а изношење чињеница о постојању копнене офанзиве НАТО-а на Савезну Републику Југославију, која се одиграла на Дримско–косовском оперативном правцу грубо је негирао. При томе, један део тих људи, истина малобројних, али екстремних у ставовима, а врло утицајних, као и невладин сектор, пропагирали су тезу да смо „добили шта смо тражили“ и „кад је па Косово било наше“, те у циљу добрих односа са НАТО–ом ми треба да се осећамо кривим за оно што су нам урадили, те су по тој логици и сви који су бранили земљу требали да за то одговарају и заврше у Хагу, што се и догодило.

Управо зато, вредност овога дела је изузетна јер се пред читалачком публиком открива да током агресије на Савезну Републику Југославију, НАТО планира и у времену од 9. априла до 14. јуна 1999. године изводи напад копненим снагама са територије републике Албаније на нашу земљу у рејонима Карауле „Кошаре“, у рејону одбране 53. граничног батаљона, и на Горожупском платоу, у рејону одбране 55. граничног батаљона Приштинског корпуса.

Држећи се чврсто принципа да је истина најбољи гарант веродостојности сваког дела, па и овога, аутори су приказали ток припрема, анализу предузетих мера, радњи и поступака наше Војске који ће претходити почетку агресије копнених снага НАТО-а и такозване Ослободилачке војске Косова на територију Савезне Републике Југославије. На тај начин омогућено је сваком читаоцу да стекне увид у ком степену је командовање свих нивоа предузело све потребно и неопходно да се јединице припреме за ратна дешавања. Приказујући оригинална ратна документа, наређења, извештаје и планове на најаргументованији начин се одбацују и побијају тврдње углавном малобројних, злонамерних појединаца који заступају тезу о неспремности и изненађењу наших јединица, слабој обучености, мањку наоружања и опреме, изостанку квалитетног позадинског обезбеђења, слабој и недовољној артиљеријској подршци, неадекватној инжњеријској припреми положаја одбране и да су јединице у критичним моментима борбених дејстава биле препуштене саме себи и др. У протеклом периоду многи од учесника одбране отаџбине износили су своје виђење борби, што је и логично јер је то виђење било условљено местом и улогом на коме је дотични појединац био док су борбе трајале. Ипак, један део догађаја који је суштински одредио бојеве на Кошарама и Паштрику и довео до слома нападних дејстава снага НАТО-а и такозване Ослободилачке војске Косова под кодним називима „Стрела 1“ и „Стрела 2“ остао је ван домашаја свеобухватне анализе. Управо тај простор попуниће ово дело, посебно у домену највишег командовања од стране комаданата 125. и 549. моторизоване бригаде, Приштинског корпуса и Треће армије. У ту сврху приказана су оригиналана наређења поменутих нивоа командовања из којих се недвосмислено види да је командовање текло перманентно, готово без прекида, и да су предузете мере обезбедиле еластичност, упорност и непрекидност одбране што је на крају довело до краха агресије НАТО-а на Савезну Републику Југославију и због чега је агресор излаз потрежио у преговорима и приступио потписивању Кумановског споразума.

Аутори непрекидно кроз садржај овога рада у први план истичу оспособљеност, храброст, патриотизам и спремност сваког војника, командира и команданта да се супроставе и боре са агресором имајући на уму речи Светог Кнеза Лазара изговорене пред бој на Косову пољу „Ја не одлучујем да ли ћу у бој на основу тога колика ми сила прети, већ колику светињу браним“. На страницама овога дела описани су епски примери храбрости командира и комаданата који су водили своје јединице из борбе у борбу, из битке у битку, несвакидашњи примери војничке одлучности да се положај брани без обзира на цену. Бранећи Београд 1915. године мајор Гавриловић обратио се легендарним говором србским војницима и заједно са својим пуком отишао у легенду. У том духу, бранећи Паштрик и спречавајући продор агресора у срце Србије 1999. године пуковник Делић, командант 549. моторизоване бригаде, упутиће чувену поруку бранилаца отаџбине „Нема назад, иза је Србија“! У делу су описани изузетни подвизи и жртвовања где се даје живот за спас рањеног друга, описане су борбе прса у прса, као и ликови голобрадих младића који постају прекаљени ратници.Тако ће командир оделења Тибор Церна из пакла Кошара отићи у легенду остављајући поруку за поколења „За ову земљу вреди погинути“. Такође су дати описи ситуација где на линију ватре у критичним моментима стижу команданти бригада, командант Корпуса или Армије и личним примером дају подстрек борцима да истрају. Често, у току бомбардовања и ракетирања наших положаја од стране стратегијске авијације, уместо војничких извештаја и рапорта, следило је крајње обично људско питање „Јесте ли живи“ и још јаснији и краћи одговор „Живи смо, боримо се, неће проћи“. Подстакнути очинском бригом и заједничким задатком, припадници 125. и 549. моторизоване бригаде, раме уз раме, са 72. специјалном, 63. падобранском бригадом и јединицама војне полиције испољили су невероватну креативност у супростављању агресору умешним командовањем, применом мера и поступака маскирања, израдом лажних положаја, циљева и објеката, честом променом положаја јединица и команди, растреситим поретком артиљерије и др. Све ово је знатно умањило ефекте дејства НАТО авијације до те мере да ни увођење у борбу стратегијеске авијације није довело до жељених резултата. Аутори истичу примере невероватне кохезије војничких колектива, од групе и оделења до бригаде. Примери појединачне и колективно испољене храбрости смењују се један за другим у борбама за Кошаре, Паштрик и Горожуп.

Истина о титанској борби бранилаца отаџбине овековечена на страницама ове књиге остаће као непресушни извор да се из њега напајају патриотизмом, храброшћу и јунаштвом генерације које долазе.

Ово изузетно дело аутора Небојше Павковића и Бошка Антића треба да буде доступно најширој читалачкој публици, јер у себи садржи скривене поруке:

- Србском народу, браниоци отаџбине са Кошара, Паштрика и Горожупа оставили су тајне формуле, кодове и предачке лозинке за разумевање прохујалих времена, времена кога живимо али и оног које ће тек доћи, да се вертикала колективног сећања, нашег народа, има на шта ослонити и да будуће генерације могу имати одговоре на питања: Ко смо, Какви смо и Чему тежимо.

- Држави Србији, да никад не сметне с ума колико је српске крви проливено за Косово и Метохију, територију која чини темељ наше културе, духовности и државности, те да не пристане на никакве флоскуле и преваре наших непријатеља типа „Сагледајмо реалност“ и призна лажну државу Косово.

- Грађанима Србије, да спознају истину о догађајима на самом крају двадесетог века у којима је први пут после Другог светског рата нападнута једна европска држава од стране НАТО алијансе без одобрења Савета безбедности Уједињених нација. У том оквиру, посебно да се упознају са одбраном територије Косова и Метохије од стране Треће армије Војске Југославије.

- Породицама погинулих, да се увере да су имена њихових најмилијих овековечена у садржају овог дела те да поколењима буду узор како се воли и брани отаџбина.

- Војсци Србије, да користећи искуства обухваћена изнетим садржајем максимално примењује у обуци и моралном васпитању официра, подофицира и војника. Те развија, код свих припадника Војске уверење у потребу и могућност одбране отаџбине и слободе.

Аутори овог дела, генерал Небојша Павковић и адмирал Бошко Антић, уложили су огроман напор у прикупљању аутентичних докумената непроцењиве вредности, те јавности учинили доступном истину о копненој агресији НАТО-а и шиптарских терориста на територију Савезне Републике Југославије из Републике Албаније на простору Кошара, Паштрика и Горожупа у зони одговорности 125. и 549. моторизоване бригаде Приштинског корпуса Треће армије Војске Југославије. Богатство садржаја чини ово дело историјски вредним у војном, политичком, социолошком, психолошком и моралном смислу.

Генерал-мајор у пензији Мирко Старчевић

Књига под називом “Кошаре и Паштрик србски Термопили“, аутора генерала Небојше Павковића, команданта Треће армије за време агресије НАТО-а на Савезну Републику Југославију, и контраадмирала Бошка Антића, представља изворно документовање најтежих бојева вођених на територији Косова и Метохије 1999. године. Садржај књиге значајан је у војничком, историјском, психолошком и моралном смислу.

Посебну захвалност заслужује генерал Небојша Павковић што је, неправедно осуђен и боравећи у казамату, у неповољним условима, смогао снаге да јавности учини доступном књигу о најтежим борбама вођеним за време агресије НАТО-а на СР Југославију 1999. године и тиме да свој допринос опирању забораву, често својственом на нашим просторима.

У методолошком смислу, аутори су, с правом, издвојили два најтежа боја, вођених на Кошарама и Паштрику, у граничном појасу између СР Југославије и Републике Албаније. Поред коришћења војничке терминологије, садржај књиге је обогаћен ратним документима, са честим емотивним обележјима сведочења војника и старешина.

Одбрана граничног појаса на Кошарама и Паштрику превазилази уобичајен ниво јединица бригада и граничних батаљона и оправдано има стратегијски значај.

Борбе на Кошарама и Паштрику, поред несумњиво војног значаја, садрже наглашену моралну димензију. Наиме, спречавање продора на територију СР Југославије шиптарских терориста, уз свесрдну помоћ авијације НАТО-а, у моралном смислу представљало је појединачну и колективну обавезу бранилаца, већином младића, припадника Војске Југославије, да по цену значајних губитака не дозволе улазак непријатеља на територију СР Југославије.

Поред правилне процене ситуације Команде Треће армије и Приштинског корпуса, успешној реализацији одбране допринели су састави 125. моторизоване и 549. моторизоване бригаде и 53. и 55. граничног батаљона.

Требало је да прође вишегодишње ћутање медија, да би се јавно проговорило о херојској одбрани јединица Војске Југославије, посебно на Кошарама и Паштрику. Реч је о низу околности које представљају морално посрнуће најзначајнијих државних и друштвених институција, које су настојале да херојску одбрану покрију велом заборава и тиме се додворавају земљама које су учествовале у агресији на СР Југославију и НАТО-у као егзекутору највећег злочина према малој земљи након Другог светског рата. Свакако да не постоје разлози за упоређивање значаја борби на Кошарама и Паштрику, јер су обе по појединим обележјима посебне, мада им је заједнички именитељ висок борбени морал. Поред осталог, то потврђује чињеница да није било дезертерства упркос околностима које су захтевале напоре који превазилазе људску издржљивост. Увереност бранилаца да се морају и могу супротставити надмоћнијем непријатељу, поверење у старешине и међусобна солидарност, допринели су успешној одбрани и очувању морала упркос значајним сопственим губицима.

У смислу процене односа снага између агресора, 19 најјачих земаља с једне и бранилаца СР Југославије, предност би, свакако, била на страни агресора. Међутим, морални чинилац припадника Војске Југославије је, на изненађење и самог агресора, испољио доминантну улогу, захваљујући правовременом оперативном развоју јединица Треће армије, Приштинског корпуса, уз војничку оспособљеност, креативност, сналажљивост, маскирање, израду лажних положаја итд. Обилазак јединица од стране старешина Приштинског корпуса и Треће армије, као и команданата непосредно ангажованих јединица (125.моторизоване бригаде, пуковника Драгана Живановића и 549. моторизоване бригаде, пуковника Божидара Делића), значиле су подстицај у савлађивању изузетно тешких борбених ситуација и одржавању морала појединаца и јединица.

Аутори ове изузетно значајне књиге су, на уверљив начин, користећи изворна документа-одлуке, наређења и сл, хронолошки, уз сведочење непосредних учесника у борбама, допринели да истина буде доступна јавности, чиме се умањује и/или онемогућава произвољност у тумачењу тока, значаја и исхода борби које су, суштински, имале стратегијски значај за одбрану СР Југославије.

Упркос бројчаној и техничкој предности агресора, борбе на Кошарама и Паштрику, вођене у изузетно неповољним временским условима, упућују на трагање за изворном моралношћу бранилаца, који су често уз велике губитке, успели да спрече продор агресора на територију СР Југославије и створе услове за копнену инвазију. Наиме, највећи број бранилаца су били млади људи, знатан број је и након истека служења војног рока остао до краја агресије на бранику отаџбине. Поред индивидуалних моралних својстава - храбрости, патриотизма, традиција итд, високом борбеном моралу допринело је поверење бораца у своје претпостављене на свим нивоима командовања. Сазнање бораца да неће бити напуштени и у најтежим ситуацијама, допринело је међусобној солидарности војника и старешина, о чему постоји знатан број примера, наведених у садржају ове књиге. Индивидуалној и колективној храбрости и хероизму поклоњена је изузетна пажња аутора ове књиге, која представља извор надахнућа и за будуће браниоце отаџбине.

Податак да је битка на Кошарама трајала 65 дана, а на Паштрику 19 дана, не може се мерити само временским трајањем, већ пакленим околностима, које су у овој књизи документоване колико је то било могуће, и остају трајно сведочанство о храбрости и жртвовању за одбрану отаџбине. Анализа искустава стечених у поменутим борбама вишеструко је корисна и у обуци војника и старешина на свим нивоима командовања...

Ни Србија није показала поштовање према учесницима не само борби на Кошарама и Паштрику и у одбрани од агресије 1999.године, већ је до„буђења“ дошло пре неколико година, када су јавности постали доступни догађаји који су дуго покривани заборавом.

Један од аутора је и контраадмирал у пензији, господин Бошко Антић.Са генералом Небојшом Павковићем везује га дугогодишње искрено пријатељство. Упознали су се у Школи националне одбране и то познанство прерасло је у чврсто пријатељство. У својству начелника, са слушаоцима 42.класе те Школе, фебруара 1999. године боравио је пет дана на Косову и Метохији. И тој петој узастопној посети слушалаца и наставног особља те Школе Косову и Метохији домаћин је био командант Треће армије, генерал-потпуковник Небојша Павковић.

Складност у мишљењу, ставовима и етици темељ су њиховог пријатељства. И један и други придржавају се Волтерове максиме:,,Пријатељство великог човека јесте доброчинство богова.“

Књига „Кошаре и Паштрик србски Темопили“ на докуметован начин представља очување истине о најтежим борбама за време агресије НАТО-а на СР Југославију, о војностручној оспособљености бранилаца, њиховом изузетно високом борбеном моралу.

Ова књига је сведочење о најмрачнијој идеологији и пракси НАТО-а, који су користили недозвољена средства, попут касетних бомби и радиоактивне муниције, а употреба стратегијске авијације првенствено је израз немоћи, а не свемоћи светских силника. Такође, бројни примери показују потпуно одсуство моралности шиптарских терориста, које би требало да постоји и у рату. Уместо стида, терористи су се „исказали“ тиме што су одрали на живо заробљеног старешину Војске СР Југославије. Истина о свим злоделима, укључујући узимање органа од заробљених наших бораца, и путем садржаја ове књиге треба да буде доступна светској јавности.

На крају, као помоћник команданта Треће армије за време агресије НАТО-а на СР Југославију и непосредан учесник у многим догађајима, сматрам се почаствованим да могу да дам свој допринос у обликовању коначне верзије ове књиге. Уверен сам да ће књига заинтересовати шири круг читалаца:преживеле учеснике ових епопеја, а и других бранилаца земље од агресије НАТО-а, породице, родбине и пријатеље погинулих, умрлих од рана или болести или несталих бранилаца наше земље. Књига, такође, представља важан основ образовања и васпитања у свакој образовно-научној институцији,а посебно у институцијама државног система које се баве безбедношћу и одбраном земље.

Ванр. проф. др Мирослав Талијан, бригадни генерал

Генерал.пуковник Небојша Павковић, командант славне и херојске Треће армије током агресије НАТО-а на нашу отаџбину, и контраадмирал Бошко Антић, некадашњи начелник Школе националне одбране, приредили су рукопис за штампу под називом: Кошаре и Паштрик – србски Термопили. Ради се о оригиналном делу аутора које је настало као плод њиховог дводеценијског аналитичког рада и марљивог сакупљања обимне грађе и сведочанства о борбама које су се водиле на Кошарама и Паштрику.

Аутори кроз књигу указују на изузетан хероизам наших војника – бранилаца отаџбине Србије у суровим условима на врлетима Кошара и Паштрика за време покушаја копнене инвазије НАТО-а. У књизи су презентоване ратне приче непосредних учесника ових борби, од којих су неке изнесене по први пут у јавност, као што су сведочења припадника 72. специјалне бригаде Војске Југославије.

Аутори тежишно обрађују ова два најтежа одбрамбена боја, симболе отпора наше Војске, подсећајући на време када се, на самом крају 20. века, припадници Војске, Полиције и читав народ (по ко зна који пут) супротстављају албанском радикалном екстремизму, сепаратизму и тероризму. Они симболично представљају борбу за очување наше душе и срца – за свету српску земљу Косово и Метохију током НАТО агресије против надмоћнијих и од Уједињених нација отуђених снага Северноатлантске алијансе.

С једне стране, садржај књиге даје синтетизован и уопштен војнички поглед на бојеве и борбе вођене против агресорових снага, шиптарско-терористичких банди и страних плаћеника. С друге стране, она указује и на значај оствареног јединства свих компоненти војне моћи наше Треће армије (физичке, концептуалне и моралне) током ратне 99-те године. Стога је ова књига, поред своје неоспорне документарне и историјске вредности, значајна и као својеврсно сведочанство о изузетном морално-психолошком стању једне војске када је, уједињена са својим народом, у потпуности опредељена и одлучна да брани и одбрани земљу, без обзира на јачину непријатеља.

Садржај из ове књиге има и посебан војни значај, не само за војну науку, него и за будућност војног позива, зато што инспирише на херојске подвиге у тешким тренуцима и стањима „бити или не бити“. Тиме се нуде одговори на нека и дан-данас актуелна питања која се тичу важности одбране суверенитета, интегритета, територијалне целовитости и међународно признатог субјективитета наше земље.

Војно-стручној и широј јавности познато је да су текст књиге приредили аутори с блиставим војним и у рату запаженим и потврђеним каријерама, тако да је и било за очекивати да књига садржи (поред обрађених ратних тема и борбених дејстава на Кошарама и Паштрику из херојске 99-те) и обиље других података и опсервација аутора. Посебно су занимљиви делови текста о сећањима непосредних учесника рата – див-јунака борби на тлу Косова и Метохије.

Ова књига, дакле, јесте својеврсно војноисторијско сведочанство о борбама и отпору НАТО пакту и слободарској традицији нашег народа. У претходна два века смо војевали у више од десет ратова, буна и устанака, у стотину операција, борби, бојева и битака против отоманских поробљивача, аустроугарских, бугарских и немачких завојевача, НАТО пакта и његових сателита. Иако увек, као по правилу, бројно слабији, лошије наоружан и опремљен, некад сам и против воље својих савезника, наш народ је увек излазио непоражен и као победник. Ниједан НАТО војник није успео да уђе на територију наше земље, а Савет безбедности Уједињених нација је усвојио Резолуцију 1.244 која гарантује суверенитет Републике Србије на подручју Косова и Метохије.

Мир је одувек наша тежња, живимо за мир и слободу – ширимо братску љубав међу народима, надамо се и радећи тежимо бољој и сигурнијој будућности. У нашем народу се каже: „мира нема без снажног ума“, те да човек није моћан ако поседује моћ награђивања и кажњавања, већ ако има врлине – ослобођен је немира, ако је мудар – ослобођен проблема и храбар – ослобођен страха.

Главни чинилац у борби за нашу слободу била је и остала људска душа – психа, јер је то бит човека, то је човек у свом истинском облику. Човекова глава је најмудрија када је хладна, а срце је најјаче када куца за племените циљеве. Наш народ добро зна да слобода и независност немају алтернативу и цену, те да је основ успеха у знању, способностима, војним вештинама и спретностима војника. Међутим, кроз историју смо научили да ни најсавременије оружје нити највеће знање не гарантују успех уколико изостане оно најважније, оно што се не може ни научити ни купити, а то су јединство и љубав. То јединство и љубав између народа и његове Војске у потпуној одлучности да заједно одбране своју земљу створило је непробојни штит и дало им надљудску снагу да стоички издрже ударе најмоћнијих светских сила.

Надамо се да ће ова књига о херојима с Кошара и Паштрика и о свим другим ратницима из 99-те, који су у то време бранили отаџбину, угледати што пре светлост дана и да ће свима са душом и слободарским духом, предочити поуке како и колико се треба борити за слободу своје земље, своје и међународно право; зашто и како та борба траје и кад се рат заврши, све до данашњих дана.

Одајем признање ауторима за објективан приказ бојева и борби на Кошарама и Паштрику, који су заиста били србски Термопили, и за то што ће издањем ова књига осветљавати пут победника и инспирисати нас да будемо у колони поклоника наших славних ратних команданата, старешина, војника, добровољаца и цивила – свих оних који су својој земљи пружили све што су имали онда када је било најтеже. На томе им вечно хвала.

ПРИРЕДИО
генерал-потпуковник

Миломир Миладиновић