Човеку мора срце да се следи

16.05.2021. год.

„Кад је објављен рат Србији 1914. била је мобилизација српске војске. Као и 1912. све је скочило на ноге лагане. И сам сам, без позивања, одјурио на место мобилизације (Зајечар). Без оклевања, одмах после организације, кренули смо на ратиште. Правац је био Зајечар, Параћин, Аранђеловац, Шабац.

Непријатељ је већ био прешао Саву и Дрину. Овај напад назвао је Казнени поход поводом, кобајаги, поменутог атентата. Перо није у стању да опише нити кичица да наслика зверства која је аустријска хорда вршила над србским живљем. Тога примера нема, нити је било у прошлости за време разних варварских најезда. Човеку се кожа јежи и грози се посматрајући извршене призоре.

Код мештана је био овладао смртни страх гледајући очима призоре којима нису били равни ни они за време првог хришћанства, кад су за мучење измишљане разне муке. Тога ради, сваки који је могао гледао је да спасе свој живот. Остављали су за собом све живо, па и децу која нису била кадра да иду. Тих су били пуни путеви, њиве и лугови. Лично сам био очевидац страховитих призора. Човеку мора срце да се следи...”

Овако се патњи с почетка Великог рата у својим мемоарима сећао народни учитељ Срдан Новаковић (1862‒1945). Та ратна дешавања, уз остале догодовштине из његовог живота, описује недавно објављена књига „Сећања Срдана Новаковића”, заједничко издање ужичког и неготинског архива, пише Политика.

Суровост Аустроугара згрозила је овог учитеља ратника. Али га је силно обрадовала победа српске војске против окупатора на Церу, о којој се, пише он, глас пронесе широм Европе. „Срби повратише Шабац, Београд, Мачву и тако очистише своју отаџбину од злотвора. Штавише, Срби пређоше победоносно Саву и Дунав и стадоше својом ногом на тло Срема и Баната...”

„Сутрадан по заузећу Шапца био сам на његовом згаришту. Ту сам видео свашта. Аустријски војници покупили су били све душеке, јастуке и јоргане, па их потрпали по шанчевима и рововима где су били. По женском вешу налаженом по кафанама и другим местима видело се да су се облачили у женска одела. Ето какви су били јунаци ти мајчини синови који су пекли, бацали у кречане, касапили на разне начине невину децу, жене и старце.

Наши су доцније доводили стране новинаре и друге да се увере на лицу места о тим зверствима. За та недела платили су прво на бојном пољу, а доцније распадом државе и отцепљењем већине земаља: Чешке, Баната, Бачке, Словеније, Хрватске, Далмације, Истре, Горице, дела Тирола, Ердеља, Босне и Херцеговине.”

Сећа се Срдан да је после тих сјајних србских победа с јединицом остао у Текеришу иза Цера. „Чешће сам обилазио Цер до врха, посматрајући минуло ратно поприште. Без претеривања смео бих потврдити да на тој планини није било дрвета које није било окрзнуто или пробијено пушчаним куршумима или шрапнелима. А било их је погођених десет и више пута. Један доказ више каква је била паклена канонада. Уз то, било је небројено дрвета пресечених гранатама топовским. Изгинули аустријски војници били су посејани на све стране око Цера и у њему. А живи су хватани као зечеви, после борбе за читаву недељу дана, прикривени по густим џбуновима. Чак су их доводиле наше жене сељанке. Тешко је ишло и са закопавањем лешева погинулих, те су многима вириле цокуле из земље, док није било сељанке која није имала на ногама војничке аустријске цокуле.”

Бележи даље овај учитељ како је после прогона окупатора преко Саве и Дунава краљ Петар победоносно ушао у Београд, где га је престоничко грађанство тријумфално дочекало.

Али непријатељ не одустаје од намере да покори Србију, па још јаче надире у јесен 1915. године. „Над Београдом лете непријатељски аероплани бацајући бомбе, топови туку Београд. Око Саве и Дунава борба на живот и смрт. Непријатељ прешао реке. Борбе се воде на Дорћолу, Циганлији и дуж Саве. И последња војна и грађанска установа ишчезла преко ноћи.”

Додаје писац ових мемоара да је и том приликом некако изнео читаву кожу. Приморани су србски војници да из престонице крену у повлачење ка југу.

„Сутрадан био сам у Раљи. Моји су ме примили иако сам био предао дужност. Одмах је наређен покрет за одступање. Зашто одступање? Напали нас Бугари с леђа. Иако је руски посланик до последњег часа (у Нишу) уверавао и тврдио да нас неће напасти. Камо среће да су наши државници били увиђајнији па на време отправили оних 50.000 младића, не би оставили кости по Албанији и многи други с њима”, пише Срдан Новаковић.

Бранко Пејовић, Политика