"Одлазак Толстоја је наша Одисеја“

У Москви је проглашено (23. новембра) име добитника националне књижевне награде „Велика књига“. Симболично је што је ове године, кад се обележава стогодишњица смрти великог руског писца Лава Толстоја, награду добила књига „Толстој. Бекство из раја“. Њен аутор је писац и књижевни критичар Павел Басински.
 

Књига је посвећена главној загонетки судбине класика – његовом одласку у старости из породичног имања Јасна Пољана, бекству од породице, од живота у изобиљу, и смрти на малој железничкој станици Астапово. „Одлазак Толстоја је наша Одисеја“, сматра аутор књиге Павел Басински. Свој књижевни рад он заснива на документованим материјалима, али је „Бекство из раја“ уједно врло лични исказ, признао је писац у интервјуу за „Глас Русије“.

Јасна Пољана ми је врло блиска, - каже Павел Басински. – Одлазим тамо неколико пута годишње. За мене је то друга кућа. Тамо доспевам у другу раван, другачије осећам свет и себе. И зато је за мене увек била загонетка зашто је Толстој побегао оданде. Знао сам уопштене узроке одласка, али сам желео да уђем у ову ситуацију. И тада сам почео да проучавам документа и да пратим све од почетка до краја. Толстој се жени, срећан је, а ја знам да ће се ова срећа завршити породичном катастрофом. Он купује ново имање, жели да буде богат човек, а ја већ знам шта ће се с њим догодити након духовног преврата. Толстој се цењка с издавачем како би добио максималан хонорар за роман „Ана Карењина“, а ја знам да ће проћи неколико година и он ће патити што не може да се одрекне права на своја дела. Чудна биографија...
 

У центру пажње Павла Басинског је породица Толстој, писац као да реконструише породичне догађаје – деликатно и опрезно. Ево, на пример, како објашњава одрицање Толстоја од својине.
 

То се догодило 1881. године, он је преписао своју имовину на жену и на децу и практично је постао сиромах, - каже Басински и наставља, - кад сам почео да пишем ову главу, одједном сам открио да се у свим сећањима и дневницима, везаним за овај тренутак сумњиво често употребљава име сина Илије. Најстарији Толстојев син се оженио. Он постаје самосталан, жели да се одвоји од родитеља, да живи с младом женом на посебном имању, као што се и данас често дешава. Ова околност, која наводно нема никакве везе с Толстојевим погледима на свет, одиграла је кључну улогу у његовом одрицању од својине, - уверава аутор истраживања и додаје, - кад бих сад писао ову књигу, нисам сигуран да бих дошао до истих закључака. Цела прича је толико жива! С једне стране општељудска, а с друге – недокучива, као живот сваке породице. Не може се доћи до коначног закључка, ко је прав, ко је крив.
 

Али породични конфликт није једини разлог Толстојевог одласка. „У Јасној Пољани је створена неиздржива атмосфера, писац се уморио од публицитета,“ наставља Павел Басински.
 

Све је било јавно и то је била несрећа породице Толстој. Они су живели као под стаклом. Биле су постављене камере! Александар Дранков, први руски оператер првог руског филма, стајао је и вртео свој апарат, и Толстој није имао где да се сакрије. Замислите, иде човек у шетњу и одмах чује тандркање апарата – не једног, већ два-три. То је тешко, то је немогуће! А за Толстоја, који је посебно пред крај живота жудео за самоћом то је било просто неиздрживо. Зато је увек намргођен на овим фотографијама, у овој филмској хроници. Мрачан је зато што се снима на камеру. Није Толстој случајно написао приповетку „Посмртни записи стараца Фјодора Кузмича“. То је једно од његових кључних и најинтимнијих дела. У њему се говори о легенди о цару Александру I, који наводно није умро, већ је имитирао своју смрт, а у ствари је отишао у Сибир и тихо, скривено тамо живео. Толстоја је толико одушевљавала ова идеја! За њега самог би било идеално кад би сви мислили да је умро, а он би у ствари отишао из Јасне Пољане и живео негде у дрвеној кући.
 

Толстојев одлазак је величанствен, - тврди Павел Басински. – Без обзира на то што старац бежи, не знајући где да се сакрије, он је свеједно величанствен. Недавно сам био на станици Астапово и замислио сам: најпознатији писац на свету, који би могао да буде веома богат, отишао је и умирао је управо овде. У томе постоји нешто апсолутно потресно. То је таква порука људима, људима који напредују, који су познати, који су апсолутно сигурни у себе и заборављају на то да постоји Бог, да постоје сиромашни, убоги, да постоје патње. А Толстој их својим одласком подсећа на то.
 

Из епилога књиге Павла Басинског „Толстој. Бекство из раја“: „Толстој је сахрањен, као што је завештао, „без црквеног појања, без тамјана“, без свечаних говора. ...Кад је сандук спуштан у гроб, сви су клекли на колена. Ту се нашао и полицајац. „На колена!“ неко му је повикао. Пао је на колена. Сахрана је одржана у 5 сати 9. новембра“.