Главни Срби руске књижевности: Карађорђе, војвода Милош и „зли“ Пушкинови Црногорци

18.04.2021. год.

Можете ли се лако сетити свих србских ликова у руској књижевности од Пушкина до данас? Србска филолошкиња Данка Радовановић и руски слависта Вјачеслав Чарски нису дозволили да им у делима руских класика промакне макар један Србин. У првом из ове серије чланака аутори посвећују пажњу Пушкиновим јунацима. Да, тих јунака је толико да заслужују посебан текст!

„Сунце руске књижевности“ је и у томе био новатор. Он се први међу чувеним руским писцима, како бисмо сада рекли, заинтересовао србском тематиком. Током прогонства и путовања по Новорусији и Бесарабији Пушкин је имао прилике да се непосредно упозна са србским јунацима који су се борили против Турака, а затим емигрирали на југ Русије. Екзотични и противречни мушки и женски ликови из прича његових саговорника са Балкана, њихов јужњачки импулсивни карактер који долази до изражаја у страшним епохалним догађајима фасцинирали су младог песника. 1820. године написао је стихове „Карађорђевој кћери” („Дочери Карагеоргия”). Концентрација романтизма у овој песми је просто превелика: „ужасни, чудесни, страшни и велики, ратник слободе, покривен светом крвљу, злочинац и јунак“ Карађорђе сушта је супротност прекрасној кћери која је од играчака имала нож, и то „наоштрен братоубиством“, али је после смрти бурно доба свога оца искупила „својим смиреним животом пред небесима“.

Пушкин се ликом вожда србског устанка поново бави 1830-их година у циклусу „Песме западних Словена“ (1833-1835). У „Песми о Георгију Црном“ („Песнь о Георгии Черном”) у стилу народних епских песама, са словенском антитезом на почетку, Пушкин описује покушај Карађорђевог оца да пријави неразумног сина Турцима – причу коју је песник чуо од самих Срба у Кишињову.

Отац који због неких разлога има јужноруско име Петро, стрепећи од турске освете и тога да ће Србија бити погубљена, одлучује да изда сина и његове „устанике“ Турцима. Карађорђе у Пушкиновим стиховима најпре покушава да измоли од оца опроштај, трчи испред њега и клања му се до ногу. „Поврати се рад’ Господа Бога, не уведи ме ти у искушење” – преклиње син оца. На крају, када види да ништа не помаже, хладнокрвно вади кубуру и убија га. Карађорђа проклиње мајка и отад га зову Црни Ђорђе.

Историчари се и данас не слажу око детаља овог догађаја. Догодило се то заправо пре Првог србског устанка и убиство је било још драматичније. Ђорђе је 1785. отео своју вереницу Јелену Јовановић да не би дозволио турском аги да оствари право прве брачне ноћи и са још неколико породица побегао у Аустрију. Бежао је и његов отац, али је затим или одлучио да се врати и да наговори друге да пођу с њим, или је претио да ће рећи Турцима где се крију. У сваком случају, није успео да се договори са сином и Ђорђе га је убио. 1796. године, по повратку у Србију, Ђорђе се покајао за оцеубиство и затражио опроштај од народа и свештеника, што га није спречило да убије и брата Маринка 1806. године. Али о томе Пушкин није писао.

Трећи пут велики руски песник спомиње србског вожда у краткој песми „Менко Вујић ситну књигу пише” („Менко Вуич грамоту пишет”), у којој саборац упозорава Карађорђа да му Милош Обреновић ради о глави. „Расрди се Петровићу Ђорђе, расрди се и очима севну, веђе му се црне намрштише…”

Самом Милошу Пушкин је посветио посебну, истоимену песму „Војевода Милош“ („Воевода Милош“), у којој је овај „стари Србин“ приказан као јунак који скупља дружину против Турака, а сама песма почиње стихом који не оставља равнодушним србско срце: „Над Србијом смилуј се ти, Боже, растржу нас вуци јаничари.“

У „Песмама западних Словена“ појављују се и други србски ликови упоредо са хрватским и бошњачким. У „Бици код Зенице Велике“ говори се о неуспелом савезу србског хајдука Радивоја са „Далматима“, који су приказани врло живописно: са дугим увијеним брцима и криво наденутим капама. Срби и Далмати који су се сами понудили за савезнике прешли су реку и почели да пале турска села, али дошао је Беглербеј са својим Бошњацима из Бања Луке. А кад их је видео, засијале су криве сабље на сунцу, заржали коњи и „бежали су издајници Далмати“, док је храбра војска Радивоја потучена до ногу у крвавој бици.

Ако су се Пушкинови становници Далмације уплашили Бошњака, његови се Црногорци, „зло племе“ из песме „Бонапарта и Црногорци“, нису плашили ни самог Наполеона и помоћу трика са капама изрешетали и натерали у бекство предводницу армије француског императора и убили у њему сваку жељу да продре у Црну Гору.

И напокон, у преводу потресне и трагичне песме „Сестра и браћа“, коју је записао Вук Караџић, Пушкин говори о браћи Павлу и Радулу и њиховој сестри Јелици, на коју је Павлова жена била толико љубоморна да је убила рођено дете Јеличиним позлаћеним ножем. Павле се свети и убија вољену сестру, а затим заслужена казна стиже и његову жену.

Ако желите да сазнате више о томе шта се догодило са јунацима песме „Сестра и браћа“, обавезно прочитајте ову и друге „српске“ песме Пушкина. Обећавамо вам право задовољство, јер то нису најпознатија дела руског генија, па их ни многи Руси нису читали у школи.

Пушкин је заиста увео моду на романтичне ликове србских јунака у руској култури и та је мода дуго трајала. После Пушкина српску тему је преузео Михаил Љермонтов, али о томе ћемо вам испричати у следећем чланку нашег циклуса.

Извор: Балканист / Russia beyond