Бесмртна пловидба монитора „Драва“ - 2. део

07.04.2021. год.

Бошко Антић, контраадмирал у пензији

Тако умиру хероји

Око седам часова и петнаест минута примећен је непријатељски извиђачки авион на великој висини. Свима је било јасно да је "Драва" откривена и да предстоји окршај са немачком авијацијом. Посада се налазила на својим борбеним местима. Није то више била она посада од пре шест дана, већ су то били прекаљени борци, страха није било, а одлучност се видела на сваком лицу.

"У седам часова и тридесет минута појавила се формација од дванаест 'штука’ , које се обрушавајући устремише на брод. Наилазиле су у групи по три, а онда се један по један авион обрушавао на страну на којој је брод. Одмах су жестоко обасули 'Драву' бомбама, а у моментима хорзонталног лета митраљирали су по палуби брода. 'Драва' је пловила у цик-цак курсу, а бродски артиљерци су пакленом ватром одговорили на њихове нападе. У том првом хоризонталном лету су избацили тридесетак бомби."

Видећи да им први напад на "Драву" није успео авиони су у таласима од по три летелице кренули у други напад, уз страховито завијање чувених сирена, којима су располагали ови авиони, почело је обрушавање и прва бомба је пала с леве стране брода, али је авион који ју је избацио погођен рафалом тешког митраљеза пао у Дунав. Бољу судбину није доживела ни друга "штука" јер је и она свој последњи лет завршила у Дунаву.

"Трећа 'штука'' је погођена већ у првом покушају" , сећа се Банаух, "и сва у пламену одлетела према Бачкој, где је пала у поље, у близини села Гложањ. Тако је уништена једна ескадрила од три апарата. Наша противавионска одбрана била је без заштите, осим нишанџија на противавионским топовима који су били заштићени панцирним лимом.“

Током првог и другог напада рањено је и убијено доста артиљераца, а нови, трећи, напад, "Драва" је дочекала са проређеном посадом.

У том нападу, према сећању Карла Банауха, погођен је леви бок брода, близу стројарнице, где су се налазили помоћни стројеви, што је изазвало продор воде и престанак рада стројева.

Друга бомба пала је између тешког митраљеза и куполе прамчаног топа, близу муниционе коморе, што није изазвало њену експлозију јер бомба није пробила оклопљену палубу, али је побила послугу тешког митраљеза за време преношења муниције.

"Поред свег настојања стројарског особља да заустави продор воде" , наводи Банаух, "па да оспособи помоћне стројеве, 'Драва' је полако почела да тоне."

И поред тога што су артиљерци били проређени, свом жестином је отварана ватра на наилазеће авионе. Командант је схватио да долази крај. Позвао је Станка Перића и наредио му да спали документе за шифровање.

Рањени брод се брани

Брод је полако тонуо и нагињао се на један бок. "Штуке" су се свом силином обрушавале на "рањени" брод, као стрвинари. Следећа бомба погодила је стамбену просторију морнара која се налазила на крменом делу брода и том приликом побила више од десет морнара, међу њима и групу минераца који с укрцани у Бездану, као и оног војника кога је на брод довео Шурдиловић, када је био у патроли у Бездану.

"Потом је бомба погодила леви бок брода код просторије машинских подофицира и проузроковала продор воде" , сећа се Банаух, "следећа је пала на прамчани део брода. Противавионска одбрана је малаксавала и престала са дејствима, јер су бомбе и митраљески меци онеспособили највећи део оружја, послуга је побијена или рањена. У просторији, у којој сам се налазио за време напада, самном је било још машинских подофицира који су заједно са мном требали да преузму смену у осам часова. Ту су били и наредник кувар Обрен Мијушковић, подофицир из минерско-баражне групе, који се укрцао у Бездану, и један морнар за послугу. Мислим да нас је било седам.

Вода је све више продирала у ту просторију и претила је опасност да се подавимо, а због митраљеске ватре излазак на палубу би био погибељан. Ипак, одлучио сам се да изађем и покушам да се склоним на десном боку код пловака и противминских мрежа удаљених три до четири метра од излаза из машинске просторије. Чучнуо сам иза пловака, надајући се да ће митраљеска ватра и меци док пробију лим пловака изгубити на својој убитачној снази. Остали, који су још били у просторији, колебали су се да ли да изађу или не. У том часу, поново се чуло завијање 'штука' и бачена бомба пала је на шест метара од мене. Сви они који су били у том моменту на улазу погинули су, ја сам, тога се сећам, видео пламен експлозије и себе у ваздуху заједно са пловцима, након чега сам изгубио свест."

У последњим тренуцима борбе Мирослав Шурдиловић се налазио са митраљезом на прамчаној топовској кули, своје виђење последњих тренутака монитора "Драва" видео је овако:

"Чули смо брујање мотора. Знали смо да наилази последњи обрачун, одлучујући окршај који нас је очекивао. Свако је био на свом месту. Прво се појавило десет-дванаест ''штука'' , почеле су да круже око нас, а онда да се стрмоглављују на брод, уз завијање сирена.

Командант Берић је стајао на командном мосту и неуморно, преко бродског телефона, издавао заповести час кормилару, час артиљерцима. Бруно Шегвић и Сулејман Шеховић били су на палуби крај противавионских топова, уз морнаре."

Бродска артиљерија, којом је командовао Сулејман Шеховић, узвраћала је пакленом паљбом, а по тврђењу Шурдиловића немачки пилоти су летели тако ниско да се разазнавало њихово лице. Од грмљавине, звиждука и експлозија бомби и урлања авионских сирена није се ништа чуло.

"Док је монитор полако тонуо" , сећа се Шурдиловић, "ми смо и даље дејствовали. Сви моји помоћници су се смењивали, тако су гинули. Неким чудом остајао сам жив. На тренутак сам помишљао да ће ме нека 'штука'' закачити 'њушком'' , толико су летеле близу, још ближе него у почетку.

Немци нису успевали да погоде брод тако да га потопе, а парчад бомби летела су на све стране. Једно је убило Шурдиловићевог помоћника, друго је погодило њега. У жару борбе није одмах видео да је рањен.

"Било је ужасно и величанствено" , наставља Шурдиловић, "ако смо запамтили тај окршај, памте га и Немци који су у њему учествовали."

Громовник из Требиња

Бомба која је пала поред топа, којим је лично нишанио Сулејман Шеховић, побила је целокупну посаду прамчаног топа и главног артиљерца Сулејмана Шеховића, чија је проређена артиљерија наставила да грми по "штукама" које су као осице нападале већ упола потонули брод. Чуо се узвик међу преживелим морнарима: "Погину и наш Свети Илија", јер тако су звали свог командира артиљерци са "Драве" после дејстава код Бездана. Посаду су заменили други. Не зна се тачно колико су артиљерци оборили "штука". Помиње се цифра од три до дванаест, али је сасвим свеједно, битно је да се посада "Драве" борила, да се није предала и да није дозволила да немачки авиони слободно парају небо изнад нашег Дунава. А ко је Сулејман Шеховић који је погинуо са својим артиљерцима - муслиман кога су његови морнари звали Свети Илија?

О Сулејману Шеховићу, храбром артиљерцу са "Драве" , дуго није било довољно података. Празнину су попунили његови рођаци и пријатељи Милорад Корач, др. инж. Мухамед Риђановић и др. инж. Емир Хумо из Сарајева.

Сулејман је рођен 21. марта 1916. године у Требињу, од оца Јусуфа и мајке Ђулсе, рођене Рибица. Породица Шеховић је била једна од најнапреднијих требињских породица. Сулејман се школовао у Требињу и Мостару, где је матурирао 1934. године. Све је разреде завршавао са одличним успехом, а матурирао је као најбољи ђак мостарске гимназије у својој генерацији. Имао је још три сестре: најстарију Мурту, удату Риђановић; млађу Алмасу, удату Хумо; најстарију Бисеру, удату Ефендић. Отац Јусуф умро је у Сарајеву 1943. године, а мајка Ђулса 1951. године, такође у Сарајеву.

По завршеној гимназији и матури 1934. године отишао је у Поморску академију заједно са својим другом Милом Пажином. За време школовања у Академији Сулејман је био најбољи и завршио је школовање као први по рангу, ради чега је добио златну сабљу. Његова породица располаже фоторафијом са пријема те сабље на школском броду Поморске академије.

По завршеном школовању 1937. године Сулејман је укрцан на разарач "Дубровник" , као потпоручник, одакле је у лето 1940. године премештен на Охридско језеро у чину поручника корвете. Нема података зашто је тако врстан официр, најбољи у својој класи, отишао на службу на језеро, али сигурно је да му је место било у најелитнијим јединицама Морнарице. Уочи самог рата, с обзиром на показане квалитете у служби на Охридском језеру, и очекивање рата, премештен је на монитор "Драва". Тако је имао ретку прилику да за веома кратко време упозна море, језеро и реку, где је завршио своју кратку војничку каријеру погинувши поред својих топова, који су седам дана "грмили" под командом младог Требињца.

Командант не напушта свој брод већ тоне са њим заједно

"Командант Берић није ни напуштао командно место", каже Мирослав Шурдиловић, "позвао ме је да сиђем са митраљеза. Кад сам стигао до официрске кабине, одјекнуо је пуцањ. Врата су била отворена. Први официр Бруно Шегвић убио се, скоро, на моје очи из пиштоља."

"Кад сам пришао команданту, снажно ме загрлио, пољубио, прикачио свој орден са блузе на моја прса, рекао ми да ме унапређује, а затим неочекивано наредио:

- Брзо скини одело, скачи у воду, иначе нећеш испливати.

- А ви, господине? - упитао сам збуњен.

- Наређујем ти да слушаш! Пожури, вода се пење..."

Изнад "Драве" су и даље кружиле "штуке" , Шурдиловић је скочио у воду, која је била узбуркана, јер је монитор тонуо и стварао вирове око себе.

"Кад сам мало даље отпливао, окренуо сам се и видео команданта на мосту са руком на ободу шапке, док се застава непрекидно вијорила. Долазило ми је да се вратим. Но, тек тада сам осетио да сам малаксао и приметио сам да је вода ужасно хладна. Пошао сам се грчевито одупирати и пливати ка обали, која ми се, због разливеног Дунава, чинила далеко, веома далеко."

Заставу је Аександар Берић поздрављао потврђујући речи совјетског народног хероја Зоје Космодемскаје "да је сваки брод снажан онолико колико је посада верна застави која се вије на његовом јарболу". "Драва" је, зиста, био јак брод - њена посада била је верна застави која се вијори на њеном јарболу.

Отац на попришту битке

Александров отац Иван одмах након избијања рата одлучио да крене у Нови Сад, а када је проглашена Независна Држава Хрватска више није могао чекати. Дванестог априла ујутро нашао се на салашу Дунђерских у Чибу, а игром случаја, среће или несреће, недалеко од њега његов син Саша је водио животну битку са немачким "штукама" , које су уз хуку јуришале преко салаша ка Дунаву, али се брод са тог места није видео.

Његов Саша, јунак априлског рата, командант каквог би свака посада и морнарица пожелела да има, частан официр, већ седам дана ратује с овим ваздушним пиратима, бранећи наше небо и земљу, тог момента завршавао је свој живот на својој "Драви". Отац тада није знао каквог хероја сина има, каквог морнара је одгојила мајка Драга. Да је знао било би му тешко, али сигурно би био поносан, јер његов Саша другачије и није могао. Па, тако га је васпитао.

Иван Берић је убрзо сазнао шта су тог дана "штуке" учиниле и ко је био тај храбри командант који им је запржио чорбу." Гледао је својим очима јурише "штука" и како запаљене нестају да би се "закуцале" у плодну бачку земљу. Бол за његовим Александром ублажавао је понос због његовог јуначког подвига, беспримерног у априлском рату. О херојској борби монитора "Драва" причала је цела Војводина.

Фашистички пир почиње

Ова група преживелих није знала за друге преживеле, али су касније сазнали да су мртве морнаре фолксдојчери опљачкали, а неке рањене и изнемогле на обали и побили. Међу њима је био и један морнар из Шапца. Захваљујући баш томе касније се сазнало ко су мучке убице храброг морнара. Један од лимара из Челарева нашао је у штедњаку, који је требао поправити, писмо које је убијени морнар из Шапца почео да пише својој мајци.

Издајице нису могле да верују да постоје тако храбри људи, а Берић је само остао доследан својим речима изговореним раније пред посадом. Преживели Иван Доротић касније изјављује:

"Човек његовог кова, ватрени патриота, свестан величине своје жртве за даљи продужетак отпора, другачије није ни могао поступити. Он се држао традиције најхрабријих поморских команданата...

Дакле, командант Берић и његов први официр Шегвић умрли су заједно са својим бродом, а поручник фрегате Шеховић пао је пре тога."

Преживели Карло Банаух пише:

"... брод је потопљен на 1.287 километру... По потонућу из воде је остао да вири јарбол иза командног моста, а на њему се још вила застава југословенске ратне морнарице... Преживеле са брода вода је однела ка бачкој страни и већина их је испливала на обали близу Чиба, места четири километра од обале. Ја сам се на површини одржавао више несвесно него пливајући.”

Истина о јуначкој смрти

После рата неки бивши припадници Краљевске морнарице, они који нису извршили своју обавезу у одбрани отаџбине, лансирали су тезу да су Александра Берића "убили петоколонаши". Та верзија је недвојбено јасна, јер се желело доказати да он није остао на свом броду, да га је напустио. На примедбу да је Бруно Шегвић отишао добровољно у смрт злобно су коментарисали у тим круговима да је он био "нервчик" , па да није чудо што се убио. Жеља је то да се ником не ода признање, да се растерети нечија савест, јер су у тадашњој Морнарици многе савести затајиле. Међутим, да командант "Драве" Александар Берић и његови официри Шегвић и Шеховић нису напустили брод и своје мртве морнаре сведоче њихови преживели другови, Јоца Маринковић из Белегиша, који је са својим зетом кришом ноћи сахранио Александра Берића на гробљу у Белегишу, чињеница да су фолксдојчери од преживелих тражили да кажу где им је командант, сељаци са десне обале Дунава који су посматрали неравноправну борбу "Драве" с немачким штукама говоре другачије.

Последњи преживели сведок Тодор Скерлетовић је новинару "Илустроване политике" рекао: "Недуго по мом повратку дође ми тадашњи лекар доктор Сулејман Љутовић. Зову га, каже, да иде у Белегиш. Тамо је Дунав избацио бродског официра. Па траже да он утврди ко је тај несрећник. Пошто си ти Тодоре био у Речној флотили на оном броду који је недавно потопљен код Чиба пођи са мном, можда ћеш ми помоћи." Кренуо сам одмах, а срце ми се стисло, ноге клецају. Све ми нешто говори: то је твој командант Берић. Кад тамо заиста он. После га је Јоца Маринковић сахранио на белегишком гробљу.“

ЈУНАЦИ ЗА СВА ВРЕМЕНА

Није лако, сусревши се лице у лице са смрћу, погинути као херој. Али, још је теже погинути као безимени херој, када знаш да твој подвиг неће запамтити људи, да твоје име нико никада неће знати, и да слава твог јуначког подвига неће озарити чак ни твоје пријатеље. Тако записа аутор фељтона "Хероји тврђаве Брест", тако мисле и сви који су преживели и надживели своје другове са "Драве".

О херојском подвигу команданта монитора "Драва" поручника бојног брода прве класе Александра Берића и његове храбре посаде још ће писати историја, јер се не сме заборавити да је овај једини брод бивше југословенске Монарице који се, од првог дана, борио с непријатељем, пркосио му и наносио ударце све док није потонуо у ледене дубине Дунава.

Међутим, да командант монитора "Драва" Алексанадар Берић и његови официри Шегвић и Шеховић нису напустили свој брод и своје мртве морнаре и да Берића нису убили фолксдојчери на обали код Чиба, сведочи Јоца Маринковић из Белегиша, који је са својим зетом сахранио команданта Берића.

"Дунав је код спруда, уз леву обалу, избацио тело морнара. Међу њима и командантово тело. Нисмо могли од усташа да их прикупимо, зато смо команданта пренели ноћу на наше гробље и сахранили га. Код њега смо, у новчанику, нашли хиљаду динара и часовник..."

Тај часовник предат је родбини, имао је угравирану посвету којом му његов отац Иван поклања часовник приликом завршетка Поморске академије.

Дуго је Берићев гроб био запуштен и на њему се налазила само плоча коју је поставио син Иван. Дуго је требало да се тај гроб уреди и до 1973. године на Дан Ратне морнарице, поморства и речног бродарства, на гроб се полаже венац. Тиме се одаје пошта храброј посади "Драве". Присутни су увек били и преживели са брода у чијем оку су сузе за својим храбрим командантом.

Судбина потопљеног брода "Драва" није у потпуности расветљена. Зна се да су брод извадили Мађари и отеглили у Будимпешту. Нису га уврстили у своју Дунавску флотилу, нити расходовали. Монитор се после рата налазио распремљен и без наоружања, конзервисан на навозу бродоградилишту у Будимпешти. Понуду Мађара 1947. године да преузмемо “Драву” нисмо прихватили, јер се сматрало да монитори немају више перспективу

Сличан је случај и са посадом овог брода. Никада није утврђен списак чланова посаде. Документа брода су нестала са бродом, а преживели су касно почели да пишу своја сећања, па се многих чланова посаде нису могли ни сетити.

ЗАДАТАК ЈЕ ИЗВРШЕН

И поред тога што је командант Речне флотиле капетан бојног брода Едгар Ангели издао своју јединицу и прешао издајничкој Независној Држави Хрватској и у њој чак постао командант ратне морнарице, Речна флотила је извршила свој задатак. Учинила би и далеко више да је њена команда функционисала, да је командовано дејствима њених бродова, који нису имали довољно информација о догађајима у њиховом окружењу.

У складу са овом тврдњом говоре и чињенице, као што су: извршено је полагање минских препрека и оне су знатно успориле напредовање Немаца Дунавом, учешће монитора "Драва” у превожењу копнених јединица код Бездана, пружање отпора монитора "Морава" немачкој авијацији, покушај запречавања Сипског канала и поступак посаде брода "Витез”, рушење свих мостова истовремено (истина, учинила је то инижињерија), снажан отпор монитора "Драва" агресору и целокупан поступак посаде и њеног команданта од почетка борбе до потонућа, истовремено повлачење ка Београду, ни један објекат Речне флотиле није доспео у руке непријатељу (или су потопљени у борби или су их потопиле посаде) и покушај повлачења посада ка Београду и Обреновцу, а потом прикључење јединицама Морнарице на мору.

Тако је са дунавске сцене нестала још једна речна ратна флотила, да би као птица феникс из пепела никла друга од бродараца, рибара и сељака са обала Дунава и његових притока. Убрзо су засијала светла која је најавила посада "Драве” храбро се борећи до последњег даха против надмоћнијег непријатеља, скоро сама.

ЈУНАЦИ СУ ИПАК ОДЛИКОВАНИ

Годинама се објављују фељтони и чланци о монитору "Драва” и сваки пут поставља се питање одавања признања овим херојима. Тако то код нас буде - најхрабријим, најчешће, не одајемо никакво признање.

Када је у "Политици експрес" објављен мој фељтон под насловом "Прамцем у бесмртност" , који је у потпуности обухватио догађаје на Дунаву у то време, многи су после тога питали како то да Александар Берић није проглашен народним херојем, и како то да нису одата никаква признања свим осталим јунацима. Одмах после тога, Иван - син Александра Берића, ми је дао копију документа који указује да су официри овог монитора ипак одликовани Орденом Карађорђеве звезде четврог степена.

"Сваки је народ славан који имаде велика дела" , написао је Јован Мишковић, начелник Ђенеарлштаба српске војске у свом чланку "Наши споменици" , "али поред великих дела народ може бити без славе, ако му дела остану незнана. Стога је увек нужно да се та славна дела скупе и забележе, да се метну у историју као чуварку народног живота, па да их потомство зна, знајући уважава и поштује, уважавајући и поштујући одржава. Велики су утисци на потомство ти спомени, и народ се увек с достојанством понаша у свету, с карактером влада у животу, с јунаштвом улази у посао. И кад не буде више народа на земљи, који је велика и славна дела чинио, опет остају описана а његова дела, и свет им се клања после толико векова - она користе осталом човечанству."

Има ли већег дела од овог кога је учинила посада монитора "Драва" са својим командантом? Одговор ће сви дати: Нема!. Учинимо да постане и славно, да нам буде путоказ у одбрани отаџбине, која је непрекидно на удару светских силника, који стално "уводе нови светски поредак” , а после таквог увођења нас Срба је све мање.

ЕПИЛОГ

Уместо заслуга због храбрости сина, мужа и оца Александра Берића, његов отац Иван, супруга Вера и син Иван доживели су само непријатности, о којима се мало зна, јер је ова скромна породица, разочарана, ћутала.

Александрова супруга Вера је са сином Иваном, преко Загреба, стигла у окупирани Београд. На Сави је тада већ била успостављена граница. Из колоне, у којој је стајала у црнини на граничном прелазу са сином, извео ју је немачки војник. Опазила је немачког официра коме се обратила желећи да зна због чега је изведена из колоне. Он ју је питао због чега је у црнини, а када му је рекла да јој је погинуо муж као војник и изговорила његово име рекао јој је да је чуо за Александра Берића и да је био велики јунак.

Иако је знала пет страних језика, Вера није никада добила посао, а син Иван се у школи често морао потучи јер је означен као син краљевског официра.

И коначно, након 61 годину, председник Савезне Републике Југославије др Војислав Коштуница је 10. априла 2002. године поводом 61. годишњице Априлског рата "за испољену храброст и одлучност у Априлском рату 1941. године Великим одликовањем - МЕДАЉОМ ЧАСТИ одликовао посмртно поручника бојног брода Александра Берића, команданта монитора 'Драва".

Борба, вођена преко средстава информисања, готово 30 година уродила је плодом - храбри командант монитора "Драва" поручник бојног брода 1. класе Александар Берић, највећи јунак Априлског рата, одликован је и тиме је, бар делимично, одато признање целокупној посади.

Нажалост, син Иван је у међувремену умро, а унуке Александра Берића Александра и Биљана нису ни обавештене о томе, па ипак пристале су да приме медаљу иако су се колебале.

И на крају, Речна флотила је поставила бисту Александра Берића на гробљу у Белегишу и у Касарни у Новом Саду, која носи његово име. Биста је постављена и на Тиском кеју у Новом Бечеју, а улице у Новом Саду и Новом Бечеју носе име јунака Априлског рата.

СЛАВА ПАЛИМ ЈУНАЦИМА СА МОНИТОРА "ДРАВА"!

Бошко Антић, контраадмирал у пензији

Назад на ПРВИ део