Какве су сличности и разлике између руског и других словенских језика?

Руски језик припада словенској групи индоевропске језичке породице. Словенске језике, према различитим изворима, говори између 400 и 500 милиона људи. Руски је најраспрострањенији словенски језик. Сматра се да данас руски језик у свету говори око 250 милиона људи. Руски је један од пет званичних језика УН и у протеклим годинама је на другом месту по распрострањености на интернету. пише Russia beyond.

Природни говорници руског језика, исто као и странци који у одређеној мери знају руски, често се питају да ли он личи на сродне словенске језике и може ли им знање руског језика помоћи у разумевању и учењу неког од тих језика. Покушаћемо да одговоримо на то питање.

Како су настали словенски језици и ко их говори?

Савремени словенски језици имају заједничког претка. То је прасловенски језик који је постојао отприлике до 6-7. века нове ере као конгломерат дијалеката словенских племена настањених на великом простору Источне Европе.

Од 7. века у прасловенском се већ издвајају западна, јужна и источна група дијалеката, од којих су касније настале подгрупе словенских језика са карактеристичним лексичким, морфолошким, фонетским и граматичким разликама међу њима.

Западна подгрупа су савремени пољски (око 40 милиона говорника), чешки (око 10,5 милиона), словачки (5,2 милиона), кашупски (војводство Поморје у Пољској, око 100 хиљада), лужичкосрбски језици (земље Саксонија и Бранденбург у Немачкој, око 50-60 хиљада), јужнорусински језик (Војводина у Србији, Славонија у Хрватској, око 15.000), а такође језици полапских и поморских Словена који су изумрли пре неколико векова на територији савремене Немачке и Пољске. Сви западнословенски језици користе латиницу изузев јужнорусинског језика који користи ћирилицу.

Јужна подгрупа су савремени бугарски (око 9 милиона) и македонски (око 2 милиона), словеначки (око 2 милиона) и језици који су донедавно третирани као један државни језик под називом србскохрватски: србски (преко 9 милиона говорника у Србији, Републици Србској, Босни и Херцеговини и Црној Гори, с тим што у Црној Гори део становништва и представници власти третирају локалну варијанту србског језика као посебан црногорски језик, и још око 3 милиона говорника србског у дијаспори), хрватски (око 6 милиона људи) и бошњачки, језик босанских Словена муслиманске вероисповести (око 1,3 милиона). Наведени државни језици са некадашњег србскохрватског говорног подручја имају практично идентичну граматичку основу и заједнички вокабулар. И поред толике сличности, после распада Југославије сам назив „србскохрватски“ је изгубио актуелност јер је свака новонастала држава наставила да води сопствену језичку политику која подразумева и развој националног језика. 

Јужнословенској групи припадају и језици православног богослужења: изумрли старословенски језик и његов наследник црквенословенски. Бугари и Македонци користе ћирилицу, Срби и Црногорци ћирилицу и латиницу, а Хрвати и Словенци само латиницу.

Источна подгрупа су савремени руски језик, украјински језик (према различитим изворима 30-40 милиона), белоруски језик (око 7 милиона), а такође карпатско-русински језик (према различитим изворима 100.000-600.000, Закарпатска област Украјине, Источна Словачка, северни делови Мађарске и Румуније, делови такозване Лемкившчине у Пољској), који је у земљама Европске уније и у Русији признат као засебан језик, али се у Украјини третира као дијалекат. Источни Словени користе ћирилицу (а поједине варијанте карпатско-русинског језика у Словачкој – латиницу).

Сви словенски језици су сачували неколико хиљада заједничких речи које у сваком од њих чине значајан део фреквентне лексике. Унутар језика сваке подгрупе има још више заједничког у лексици, фонетици, творби речи и граматици. Поред тога, између појединих словенских језика из различитих подгрупа могу такође постојати међусобне билатералне историјске везе и паралеле. Уједно су на многе словенске језике током њиховог развоја утицали и други, несловенски језици, пре свега немачки, турски и мађарски. Хиљаду година је трајао период у коме су представници различитих делова словенског ареала могли међусобно да комуницирају без преводиоца. Али данас су често принуђени да једни са другима разговарају на енглеском јер без специјалне обуке није могуће да Пољак разуме Руса, Чех Србина или Бугарин Словенца, било да је реч о писаном тексту или усменом говору. Као што је већ речено, изузетак у том смислу, наравно, представља комуникација између Срба, Црногораца, Хрвата и Бошњака (тј. босанских муслимана). Исто тако једни друге могу да разумеју Чеси и Словаци, Бугари и Македонци. Словенци и Македонци по правилу добро разумеју житеље осталих земаља бивше Југославије, али у обрнутом смеру није тако – житељи тих земаља, са своје стране, много теже разумеју словеначки и македонски.

Како други словенски народи разумеју руски? По чему је руски сличан другим словенским језицима, а по чему се од њих разликује?

Руски, украјински и белоруски

 

Ирина Баранова

Руски, украјински и белоруски су међусобно веома блиски. До 13-14. века источни Словени су говорили и писали на језику који је директан предак руског, украјинског и белоруског. Житељи целе Старе Русије звали су га „рус(ь)скый язык“, а савремени руски слависти зову га староруски језик (древнерусский язык). Временом се кроз векове у језику различитих региона Старе Русије појављивало све више локалних разлика у лексици и граматици и развијали су се специфични језички процеси, што је у 19. веку резултирало формирањем и кодификацијом украјинског и белоруског језика који се разликују од руског. До 1917. године украјински и белоруски су званично третирани као малоруски и белоруски дијалекат јединственог руског језика, а званичан статус државних језика у Украјинској и Белоруској ССР добили су 1922. године заједно са формирањем СССР-а.

У последња три века руски језик је у већем делу Украјине и Белорусије, које су биле део Руске империје, а затим СССР-а (пре 1939, 1939. и после 1945. Украјинској и Белоруској ССР придружене су западне територије данашње Украјине и Белорусије), био јединствени државни језик (у Руској империји) или један од два државна језика (у СССР-у), и зато у 21. веку већина становника Украјине и огромна већина становника Белорусије говори руски језик као матерњи или као други језик. У средњем веку је територије ових земаља дуго контролисала Пољска (западне области Украјине и Белорусије биле су под пољским утицајем или пољском управом све до 1939. године), што је неизбежно извршило снажан утицај на украјински и белоруски вокабулар. Услед тога, данашњи Украјинци и Белоруси су или говорници руског језика или у великој мери разумеју руски, док Руси без специјалне обуке (или познавања пољског језика) тешко могу да разумеју украјински и белоруски.

Ако сте Рус или странац који зна руски биће вам далеко лакше да научите украјински и белоруски него онима који не знају руски. А ако уз то знате још и пољски, онда ћете украјински и белоруски савладати без нарочитих проблема.

Руски језик и западнословенска подгрупа

Западнословенски језици, гледано из руског угла, имају тешку фонетику која обилује шуштавим и меким сугласницима, има дуге вокале (чешки и словачки), назалне вокале (пољски)... Русима је још тежа њихова граматика. На пример, руски језик има само три деклинације, док словачки и чешки имају преко десет типова промене именица! Наравно, структура руског и других словенских језика је у целини слична, тако да и између руског и западнословенских језика постоје сличности у лексици, али тешко да ће вам познавање руског језика много помоћи да научите пољски или чешки. Мораћете да уложите скоро исти напор као и у учењу било ког новог европског језика. Ако од словенских језика познајете, рецимо, само пољски, онда ће вам учење руског језика такође бити озбиљан изазов, између осталог и због ћирилице.

Руски језик и јужнословенски језици

 

Варвара Гранкова

Захваљујући посебној улози коју је у развоју руског језика одиграо старословенски, а затим и црквенословенски језик, руски је са јужнословенским језицима повезан великим бројем такозваних црквенословенизама, тј. руске лексике јужнословенског порекла. Није у питању само књишка лексика него и мноштво тако једноставних и фреквентних речи као што су среда, праздник, здание, одежда, страна, помощь, единица, нравиться, и др. Занимљиво је да је у другој половини 19. века настала обрнута ситуација. Наиме, Русија је узела непосредно учешће у ослобађању балканских Словена од турског јарма, а руска књижевност је доспела у врх светске књижевности, тако да су сада јужнословенски језици, тј. обновљени србскохрватски и поготово бугарски, почели интензивно да позајмљују речи из руског језика.

И поред тих историјски условљених сличности у лексици, оне наравно нису довољне да би неко ко зна руски лако могао научити било који јужнословенски језик. Ту има доста потешкоћа. У србском/хрватском и словеначком је проблематична деклинација. Она је слична, али наставци „нису као у руском“ (словеначки, на пример, има двојину...). Слично је и са конјугацијом, да и не говоримо о акценту и реду речи у реченици. Бугарски и македонски још имају и постпозитивне чланове и велики број глаголских облика, а немају деклинацију. И наравно, као и у случају са западнословенским језицима, има много словенске лексике која се не користи у савременом руском, много позајмљеница из немачког и мађарског, и поготово турског, што је и иначе карактеристично за овај регион (нарочито много турцизама има у бугарском и македонском, и у бошњачком језику, а мање код Срба, и још мање код Хрвата). Све у свему, знање руског језика ће вам можда у већој мери олакшати учење јужнословенских него западнословенских језика, али свакако не треба очекивати да ће то бити „лаганица“.

Какав закључак се може извести о руском и другим словенским језицима? Руски језик је близак сродник осталих словенских језика. Њихова међусобна сличност је условљена како заједничким коренима тако и каснијим контактима између тих језика.

Да ли знање руског помаже у учењу других словенских језика?

 

Ирина Баранова

И помаже (када видите сличност са руским), и не помаже (када не видите сличност), па чак може и да смета (када вас сличност само збуњује). Нема сумње да је друге словенске језике лакше и брже научити да се читају него да се разумеју на слух, и утолико пре да се говоре. У процесу говора или писања долази до изражаја појава која се зове језичка интерференција сродних језика, када се човеку у глави помешају елементи сличних ситема и он говори „мешовитим“ језиком. Понекад је тај процес веома распрострањен и захвата велике популације. На пример, у Украјини или Белорусији, које су фактички двојезичне средине, људи често комуницирају на несистемски помешаном руско-украјинском (такозвани суржик) или руско-белоруском говору (такозвана трасјанка).

 

Варвара Гранкова

Да видимо на крају шта о интерференцији кажу словенски билингви и странци који говоре руски и друге словенске језике. 

Дејан, филолог, русиста, говорник србског и македонског језика:

Не мислим да ми је познавање двају словенских језика на било који начин помогло у учењу руског. Пре ће бити да ми је отежало посао. Највеће препреке за мене су ред речи у реченици, рекција и изговор појединих гласова.

Али то је само мој случај. Знам Српкињу која говори најчистији руски, мада није у стању да објасни ниједно граматичко правило руског језика. Исто тако знам доста Срба који деценијама живе у Русији и говоре некакав „руски пиџин“.

Лексика је слична, али има и много речи истог корена са различитим значењем које вас вуку да кажете оно што уопште нисте хтели. Моја познаница, лекторка руског језика (Македонка по једном родитељу), буквално је преводила македонски израз „пукнав од смеа“ руским „я пукнула со смеху“, што на руском, благо речено, није баш исто („пукнуть“ значи „пустити голуба“).

Словенски језици су, наравно, слични. Али ако Словен жели да постигне одличан резултат, он ће морати да уложи исти напор, било да учи руски или папуански.

Светослава, филолог-србокроатиста, говорник руског и бугарског језика:

Одрасла сам у двојезичној руско-бугарској породици. Моји родитељи су одлично савладали „језик брачног друга“. Будући да је остао у Русији, тата је временом савршено научио руски и потпуно се асимиловао у Русији, а када је својевремено дошао у Москву као 20-годишњи студент знао је језик на нивоу који се учи у школи (у време социјализма руски је у Бугарској био обавезан страни језик). У почетку је правио смешне грешке. На пример, једном када је мојој (будућој) мами описивао свој родни град рекао је: „А крыши у нас покрыты...“, па је онда направио паузу, тражећи праву реч, и на крају рекао: „черепашками“. Испало је: „Кровови су код нас покривени корњачицама“, а хтео је да каже „цреповима“ (на руском „черепицами“).

Канаме, филолог слависта, предавач руског и србског, природни говорник јапанског језика (говори руски, србски, бугарски, русински, словачки и пољски):

Нема сумње да познавање руског језика помаже у учењу других словенских језика, али се не може рећи да оно увек доприноси њиховом бољем савладавању. У почетној фази учења [других словенских језика] руски језик помаже да се брзо оријентишемо у граматичком систему новог језика, и чини се да је све то једноставно и јасно управо захваљујући руском. Али у каснијој фази морамо да га „заборавимо“ јер нам он смета да се удубимо у специфику језика који учимо и да га савладамо на природнији начин. Боље је ако почнемо да размишљамо на језику који учимо избегавајући помисао: „А како се то каже на руском?“. И ја сам у више наврата имао тај проблем када сам учио на пример, србски, бугарски и русински. Али мени је, са једне стране, драго кад се сетим да сам за време своје прве посете Србији приметио да говорим србски „са руским нагласком“, а са друге стране, тада сам сагледао да се некако треба ослободити својих „рђавих“ навика и савладати србски како треба. После тога су у мојој глави руски и србски постали сасвим различити језици и престао сам да мешам речи или граматичке облике.

Вјачеслав Чарски, Russia beyond