Јелена Гускова: Улога Черномирдина у Милошевићевој капитулацији 1999. године

26.03.2021. год.

Улогу пресе која је требало да натера Југославију на капитулацију преузео је, ма како то било жалосно, руски представник

Београд су још увек бомбама кажњавали за непослушност, кад су Американци почели да воде ванблоковску дипломатију, у коју су хтели да увуку и Русију. Схватили су да не могу да натерају увређеног и тврдоглавог Слободана Милошевића да се потчини захтевима НАТО без подршке Руса. Тако се Американцима јавила идеја да привуку представника Русије у групу за решавање балканског проблема. У тиму им је обавезно био потребан Рус, пошто би преко њега разговори са Милошевићем могли да буду ефикаснији. Али не било какав Рус, већ онај који ће да повлађује колегама и буде чврст са Србима. Избор је пао на Виктора Черномирдина, који је постао лични преставник Председника Руске Федерације Бориса Јељцина.

Зашто је изабран управо он? Са једне стране, бившег премијера добро су познавали у САД по раду комисије Гор-Черномирдин, и његова кандидатура је одговарала Зпаду. Са друге, Председник Русије је ставио до знања да намерава да оконча курс конфронтације са Западом: то именовање је показало Америци да се Русија неће противити плановима НАТО. Черномирдин у својој књизи индиректно потврђује да је Клинтон телефонирао Јељцину и да је тражио да се именује управо он, пошто са Милошевићем тобоже нико више није могао да разговара.

Чини се да је Черномирдин прибегао лукавству кад је говорио да су Американци веома ризиковали приликом његовог избора због његовог чврстог карактера. Уствари, ризиковала је Русија, пошто су њеним рукама Србе натерали да капитулирају под понижавајућим условима. У Институту за психоанализу и ментална истраживања САД кандидатуру Черномирдина су проучили и дошли до следећих закључака: коефицијент интелигенције изнад просечног, властољубив, по потреби може бити добар и стрпљив преговарач, поштује наредбе, користољубив, прави дипломата, по потреби уме да буде груб. Како су показали каснији догађаји, психолози нису погрешили: Черномирдин је био потпуно солидаран са ставом Беле куће, према коме ће се Милошевић одазвати само ако се са њим говори језиком силе.

После именовања Черномирдин је за себе формулисао приоритетне циљеве. Првим је сматрао да не сме да се допусти увлачење Русије у војна дејства, други је формулисао као очување целовитости Југославије. Остали задаци су се тицали преговарачког процеса и проистекли су из директних наредби Јељцина: осудити агресију, поштовати Повељу УН, међународно право, постићи широку аутномију за Косово у границама Југославије. Све исправно. Али био је још један врло важан указ који је из неког разлога прећутао. Јељцин је инсистирао: прво треба да буде заустављено бомбардовање, а затим Србима треба да буду представљени услови мира. У пракси овај принцип је за непуних месец и по дана, корак по корак, био изневерен од представника Русије.

ПРВО ПРЕКИД ВАТРЕ Наговарајући Милошевића да прихвати план решавања кризе, представник Русије га је уверавао да ће прво бити прекинута ватра, а затим ће започети преговарачки процес. Притом, Черномирдин је знао да нема шансе да се код НАТО постигне прекид бомбардовања. Зато је чинио све како би Срби без поговора прихватили ултиматум противника који се сводио на следеће: прво повући све српске снаге са Косова, а затим дозволити НАТО трупама да уђу у покрајину. И тек тада ће бити обустављена војна дејства НАТО.

Слично се десило и са другим важним питањем – саставом међународних снага на Косову и лоцирањем руских трупа. Због попустљивости Черномирдина Американци нису за Русију издвојили њен сектор мада су руски војници усагласили са америчким колегама своје присуство у покрајини у посебном сектору. Како је цинично писао амерички дипломата и учесник преговарачког процеса Строб Талбот, ултиматум је постао снажнија верзија оног који су покушали да Милошевићу наметну у Рамбујеу. Косово је у очима међународног законодавства остало у саставу Југославије, али сву своју догледну будућност остаје протекторат УН, учвршћен НАТО снагама. То значи повлачење србских трупа из покрајине, постављање мировних снага под команду НАТО и повратак избеглица и расељених лица кућама.

Вашингтон је стално инсистирао на тим условима, управо они су били основ захтева Г8, резолуције СБ и, на крају, коначних захтева постављених Милошевићу почетком јуна уз директно посредовање Черномирдина. Притом, стално се понављало да Југославија на преговорима нема право да захтева равноправан однос.

Стварајући план за Косово и Југославију, постављајући политичке фигуре и чак планирајући НАТО акције, Вашингтон се ни са ким није саветовао. Какви савети, зашто?Како кажемо, тако ће и бити – објаснио је ситуацију Талбот.

Марти Ахтисари и Строб Талбот, чланови преговарачке тројке (на слици), видели су свој задатак у томе да максимално приближе став Москве свом, односно НАТО ставу. Само у том случају Черномирдин је могао да одигра улогу коју су од њега очекивали – улогу иструмента пристика на председника Југославије.

Милошевићев положај није био лак. Поставили су му ултиматум, нису реаговали на његове уступке и узвратне гестове, који су показивали добру вољу и флексибилност. Поље његове делатности било је ограничено. Није било никога ко би га бранио, међународне организације су ћутале, одустајући од учешћа у решавању кризе. Осим тога, Међународни трибунал за бившу Југославију издао је налог за хапшење Милошевића на основу оптужби за злочине управо на Косову: тачније, са правне тачке гледишта, од тада су се преговори водили са међународним злочинцем. И, како би притисак добио коначни облик, САД су појачале нападе, бомбардјујући и дању. Уништавале су војну технику, железничке пруге, путеве, мостове, бацале бомбе на насељене квартове, болнице, колоне избеглица. Број цивилних жртава је растао.

Јељцин није се превише удубљивао у садржај споразума, њему су одговарали реферати Черномирдина, али није престао да понавља о важној улози Русије у миротворству. Хтео је такође да пред САД и НАТО постигне посебан статус за руске миротворце, што је требало да буде успех у признавању наше улоге. Председник је уверавао да ће лично контролисати то питање. Притом, пожуривао је Черномирдина и инсистирао на што бржем завршетку преговарачког процеса, на краћим роковима рада на усаглашавању предлога.

ЗАШТО СЕ ЈЕЉЦИНУ ЖУРИЛО Према Черномирдиновом мишљењу, узрок журбе био је економски притисак Запада, преговори о кредитима ММФ, разматрање реструктуирања дуга Москве према Лондонском клубу. Према верзији Строба Таболта, журба руског председника објашњава се сасвим другим разлозима: пошто ваздушни напади нису слабили, а Милошевић није планирао да попусти, пред Јељцином су стајали рђаво изгледи. Најмање за шест недеља, 18. јуна, требало је да се састане лицем у лице са Клинтоном, Шираком, Шредером и Блером у Келну, на наредном самиту „велике осморке“. Ако се до тада рат настави, Јељцин неће имати избора: или да бојкотује састанак или да припреди тамо сканал попут будимпештанског. Ниједна варијанта му није одговарала. „Велика“ осморка је дуго очекивани и тешко достигнут трофеј његовог председничког мандата. Претпостављало се да ће годишњи самит бити апотеоза новог руског угледа и личног Јељциновог престижа. Није хтео да у Келну изгледа као сувишни човек или бунтовник – хтео је да допутује тамо као миротворац, равноправан. А то је значило да мир треба направити што пре.

Преговарачки процес завршен је 2. јуна драматичним сусретом преговарачке тројке са Милошевићем. На сто југословенског председника пали су предлози које су раније у Бону формулисале западне земље. Разговор је био тежак јер је требало објаснити Милошевићу зашто је садржај договора измењен, зашто предложена варијанта више личи на капитулацију. Или му не објашњавати, већ га једноставно уплашити, не оставити избор и натерати на потписивање? Како пише Талбот, Черномирдин је добио од свог председника карт-бланш и управо зато је био тако сигуран у своју улогу, нагао и жесток. Главну улогу пресе која је требало да натера Југославију на капитулацију преузео је на себе, ма како то било жалосно, руски представник. То је био вешт потез Американаца: Србима је увек тешко да одбију Русе јер им верују и надају се у подршку.

Черномирдин је одабрао следећу тактику: да хвали коначни документ, да покаже да он нема алтернативу, да се жали на тешкоће у свом послу, затим да притисне и да Милошевићу не остави никакав излаз. Осим тога, Черномирдин је рачунао на претходно дејство пресинга на Милошевића из више праваца. Швеђанин Петер Кастенфелд је, по задатку специјалних служби, предао Милошевићу поруку у којој су му саветовали да прихвати Черномирдинов и Ахтисаријев предлог и објаснили да Русија не може да помогне Југославији, па зато бољу понуду неће добити.

Милошевић је неколико пута питао шта ће бити ако Југославија одбије да потпише овај капитулантски споразум. Тражио је савет како да поступи у таквом случају. Черномирдин га је само плашио: вас ће докрајчити, бомбардовати, заувек ћете изгубити Косово и неће бити никакве целовитости. Србска војска је питала Русе: да ли ћете нам помоћи ако не потпишемо ултиматум и почнемо да ратујемо са НАТО? Наши генерали су спуштали главе и ћутећи одмахивали главама: „Не!“

ШТА ЈЕ РУСИЈА ПОСТИГЛА Милошевић је 3. јуна 1999. године саопштио да се консултовао са свим политичким странкама и објавио да, пошто су Срби остали сами, без подршке, донели су одлуку да прихвате документ.„Прихватамо предлог као понуду за мир. Ми не смемо да одбацимо мировни предлог иза којег стоји председник Русије“, говорио је Милошевић. Народна скупштина Републике Србије 3. јуна је одобрила документ за постизање мира, који између осталог нико није видео.

НАТО је прослављао победу и настављао да бомбардује Југославију. Черномирдин није могао да постигне главни услов који је одредио председник Русије: прекидање бомбардовања као услов за почетак преговора. Европа се опраштала од система међународног права. Русија се правила да је успела да донесе мир у Југославију и покушала да за УН врати претходну улогу у процесу регулисања међународних конфликата.

Последице споразума који је Југославија потписала под притиском Черномирдина су следеће.

Агресија је стекла закониту снагу пошто није била осуђена. Југославија је проглашена за кривца за кризу на Косову. НАТО и његова политика су ојачали своје позиције, доказавши ефикасност ултиматума и казни.

У Москви Черномирдина није очекивао топао пријем. Да ли је имао састанак са председником у Кремљу, не зна се јер Јељцин није био задовољан радом Черномирдина и састанке са својим сад већ бившим специјалним представником је избегавао. А Ал Гор је звао да захвали Черномирдину за све што је урадио. Черномирдин је обећао да посао неће пропасти.

Био је задовољан тиме што Милошевић није поставио никакве захтеве, потписао је ултиматум за који је гласала Скупштина Југославије. Али да ли је могла да буде задовољна Русија, која није успела да у коначном документу реализује ниједан унапред постављени захтев?

Под притиском представника Русије Србија је била приморана да оде са Косова, и то је био почетак процеса губитка атономне покрајине.

Аутор је доктор историје, шеф Центра за проучавање савремене балканске кризе Института за славистику РАН

Глас Русије