Шта су Совјети планирали да ураде ако би нацисти 1941. заузели Москву?

Средином октобра 1941. године нацистичке трупе су се брзо приближавале Москви. Совјетски градови око руске престонице један за другим су падали Немцима у руке. Непријатељ је у сваком тренутку могао ући у Москву, пише Russia beyond. 

Стаљин је био познат по томе што ујутру устаје касно, а ноћу дуго остаје у радном кабинету. Он се 15. октобра 1941. године у 9 сати ујутру обратио својим саборцима из Политбироа. Наређено им је да организују евакуацију града и да истога дана до вечери напусте престоницу.

Нова престоница 

Велики отаџбински рат 1941-1945. Одбрана Москве. Припадници противваздухопловне одбране у Парку културе и одмора „М. Горки“.

Наум Грановски/Sputnik

Било је планирано да отпутују у Кујбишев (данас је то Самара), 1.100 км источно од Москве. Кујбишев је из више разлога изабран за „резервну“ престоницу СССР-а.

Према руским мерилима овај град је био релативно близу Москве тако да евакуација није представљала велики проблем. Државним органима, фабрикама и административним установама од виталног значаја за функционисање СССР-а није требало превише времена да се организују и поново почну да функционишу на новом месту.

Трг револуције, 1931. Самара.

Уметнички музеј у Самари

Поред тога, Кујбишев је био релативно добро заштићен захваљујући трупама које су тамо биле размештене. У граду је већ био базиран Совјетски волшки војни округ, а Кујбишев је био познат и као индустријски центар Совјетског Савеза који је имао своје фабрике, аеродроме и железнички чвор од виталног значаја.

Тог судбоносног јутра 15. октобра 1941. године Државни комитет за одбрану СССР-а на челу са Стаљином издао је наредбу бр. 801 која је представљала најстрожу државну тајну. У њој је Генералштабу, Народном комесаријату за одбрану, Народном комесаријату Ратне морнарице, Дипломастском кору, Председништву Врховног Совјета и Савету народних комесара СССР-а наређено да се хитно преселе у Кујбишев.

Стаљин је сматрао да ће и он убрзо морати да напусти Москву, али је одлучио да остане у главном граду још један дан. Са њим су у Москви остали најближи сарадници: Берија, Микојан и Косигин.

Шефу НКВД-а Лаврентију Берији наложено је да руководи минирањем и уништавањем фабрика, складишта, важних институција и инфраструктуре од критичне важности, између осталог, и Московског метроа, тј. свега што није било могуће евакуисати у „резервну престоницу“.

 

Archive photo

Узнемирени житељи Москве доживели су минирање стратешке инфраструктуре као сигуран знак да се совјетско руководство спрема да напусти главни град и остави милионе становника на милост и немилост нацистима.

Паника у Москви

И поред тога што је операција држана у строгој таности гласине о евакуацији престонице брзо су се рашириле. Ујутру 16. октобра 1941. године Московски метро није отворен, и то се десило први пут откако је направљен. А није отворен зато што су вршене припреме за његово потпуно уништење. То је додатно подстакло ширење гласина да главни град СССР-а ускоро може пасти у руке нацистима. Убрзо затим је становништво захватила паника.

Многи су остављали своје обавезе и имовину и журили на железничке станице у нади да ће напустити град пре него што у њега уђе непријатељска војска. У целом граду је настао хаос.

Барикаде на улицама Москве.

Аркадиј Шајхет (CC BY-SA 3.0)

Очевидац ових догађаја Лав Ларски касније је овако описао једну епизоду ужурбане евакуације: „У три сата је на мосту дошло до саобраћајног застоја. Тамо су стајали камиони. Уместо да гурну камионе са моста и ослободе пролаз, људи су улазили у њих и заузимали места. Они који су већ седели унутра очајнички су тукли коферима по глави ове споља, који су хтели да уђу. А ови су једни преко других ускакали у приколице и збацивали одозго ’браниоце’ као џакове кромпира. Али чим би ’нова постава’ запосела места и камиони покушали да крену, нова гомила ’освајача’ би нагрнула на приколице“.

Главни град је био обузет страхом и паником. Многи су дошли на своје радно место у нади да ће добити плату али су уместо плате су сазнали да је руководство фабрике већ „отперјало“. Озлојеђени и препуштени сами себи, поједини житељи су се упустили у пљачку и насиље.

„У редовима избијају туче, људи гуше старице, млађи пљачкају, а полицајци по два до четири сата стоје на тротоару и пуше: ‘Нисмо добили никакве инструкције’, кажу“ – тако је панику у Москви тога дана описао совјетски новинар Николај Вержбицки.

Биле су потребне радикалне мере да се Москва доведе у ред. После тродневног хаоса и панике у совјетској престоници Стаљин је 19. октобра 1941. године издао указ којим је у Москви уведено опсадно стање. У ноћним часовима је забрањено кретање возила и људи без специјалних дозвола, а полиција је добила дозволу да „провокаторе“ стреља на лицу места.

Стаљин држи говор на војној паради, Црвени трг, 7. новембар 1941.

Јуровски/Sputnik

Можда је Стаљинова одлука да он лично остане у Москви такође допринела да се становници умире, јер су многи доживели то као сигуран знак да ће Црвена армија бранити град по сваку цену.

И заиста, захваљујући напореима Црвене армије и оних становника Москве који нису отишли, нису паничили и нису прибегавали насиљу, нацистима није пошло за руком да заузму Москву нити да униште совјетске оружане снаге пре зиме 1941. године. А у зиму се већ нацистичка Немачка морала суочити са чињеницом да ће рат против СССР-а бити дуг и тежак.

Николај Шевченко, Russia beyond