Како се Лењинград камуфлирао под опсадом у Другом светском рату

Опсада Лењинграда (данас Санкт Петербург) трајала је 872 дана, од 8. септембра 1941. до 27. јануара 1944. године. Немачке трупе су интензивно бомбардовале град и зато су становници морали брзо да га камуфлирају јер је непријатељска авијација све упадљиве тачке на терену користила као оријентире, а требало је учинити све и ради спасења историјских споменика и објеката од виталног значаја, пише Russia beyond.

Скривање шпицева и купола 

Камуфлажа торња на згради Адмиралитета.

Archive photo; Alex 'Florstein' Fedorov (CC BY-SA 4.0)

На згради Адмиралитета и на храмовима били су златни шпицеви и крстови који су бацали одсјај и по најтмурнијем времену и зато су морали бити камуфлирани. Николај Баранов, који је тада био главни архитекта у Лењинграду, написао је у својој књизи „Силуете блокаде“ следеће: „Поједине усијане главе су предложиле да се демонтирају куле, куполе и шпицеви“. Та идеја је одмах одбачена.

Алпиниста Олга Фирсова покрива торањ на згради Адмиралитета.

Archive photo

Позлата је често рађена по старој технологији тако што су веома танки слојеви злата лепљени специјалним лепком. Они су покривени камуфлажном тканином. Радови су почели од шпица на Згради Адмиралитета. Покривач је сашивен током ноћи, био је тежак око пола тоне. Пилот ваздушног балона причврстио је конопац за врх шпица, а затим је шесторо алпиниста покрило тканином површину шпица. Једна од тих алпинисткиња, Олга Фирсова (заправо професионални музичар) касније је написала: „Камуфлажна тканина за шпиц личила је на женску сукњу звонастог кроја, али са једним шавом. Морали смо тако да зашијемо и вежемо ивице да их ветар не би растргао. Исто је урађено и са Никољским и Морнаричким храмом.

Поглед на Исакијевски храм са Сенатског трга.

Руслан Шамуков/TASS

Исакијевски и Петропавловски храм су позлаћени касније, тако да је коришћена технологија електроплатирања. Хемичари су схватили да се та површина може једноставно префарбати и да би то била одговарајућа камуфлажа, а боја се касније могла скинути без оштећења. Међутим, постојала је и једна потешкоћа: Баранов је скренуо пажњу да је врх шпица на Сабору светог Петра и Павла расклиман и да се љуља у распону од метар и по. Први алпиниста, потпоручник Михаил Бобров, требало је да се попне (морао је да закачи конопац) и то по старом степеништу за које нико није знао да ли ће издржати његову тежину. Алпинисти су ипак успели да изврше овај важан задатак тако да злато више није привлачило пажњу непријатеља.

Маскирне мреже
 

Камуфлажа Института „Смољни“.

Архив Меморијалног музеја одбране и блокаде Лењинграда

Многи градски објекти су покривени специјалним маскирним мрежама са комадићима тканине разних боја. У прављењу тих мрежа су учествовали дизајнери позоришних декорација. Користили су специјалне боје тако да су непријатељски пилоти уместо стратешких објеката видели паркове и поља. Уметници су у одређено доба године морали да уносе сезонске измене. Током јесени су додавали више жутих и црвених нијнаси, а зими су прилагођавали боје количини и структури снега.

Камуфлажа Института „Смољни“.

Архив Меморијалног музеја одбране и блокаде Лењинграда

Поред тога што су бојене, мреже су украшаване и природним декором. Балерина Кировског позоришта (данас Маријински театар) Олга Јордан, касније је написала: „У сали за декорације у Писаревљевој улици гулили смо лику са стабала, везали у снопове и пришивали за мрежу. Знали смо да је то неопходно за одбрану града“. За мреже су често везиване биљке и одсечене гране.

Пропилеји „Смољног“ маскирани у стамбену зграду.

Архив Меморијалног музеја одбране и блокаде Лењинграда

Као пример камуфлаже може послужити здање Смољног института где је била смештена градска управа. Он је из птичје перспективе визуелно изгледао као зеленило које га окружује. Архитекта Александар Гегело је касније написао: „Растегнута је маскирна мрежа са додацима који имитирају крошње дрвећа. Мреже су на крову причвршћене под углом тако да се сакрију контуре објекта које подсећају на слово П“. Скривена је и препознатљива кривина реке Неве. Ток реке је приказан као наставак Совјетског проспекта (од 1944. Суворовски проспект).

Покривени споменици
 

„Бронзани коњаник“ у блокадном руху.

Archive photo

Михаил Бобров је у својим мемоарима написао: „Огромне футроле од врећа за песак прекриле су споменике“. Вреће са песком биле су спојене даскама. Тако су сакривени крупнији споменици попут „Бронзаног коњаника“ (Петра Првог на коњу) и споменика Лењину испред Финске станице.

Споменик Петру Првом „Бронзани коњаник“ за време блокаде.

Поједине мање скулптуре су уклоњене са својих места и похрањене на сигурном. На пример, група скулптура „Укротитељи коња“ на Аничковом мосту аутора Петра Клота смештена је недалеко одатле у врту Пионирског дворца. Те скулптуре су после рата пронађене на малим узвишењима из којих су вириле. Скулптуре из јединствене колекције у Летњем врту закопане су близу својих постоља.

Скидање Клодтових коња са Аничковог моста.

Archive photo; Legion media

Па ипак, поједини споменици нису сакривени. Михаил Бобров пише: „Остали су откривени само споменици великим руским војсковођама: Суворову, Кутузову и Барклају де Толију. Оне су уливале борбеност браниоцима града“.

Макете зграда
 

 

Archive photo

Камуфлирана је и инфраструктура, а такође индустријски објекти у Лењинграду. Николај Баранов је истакао да је хиподром, на пример, био идеалан нишански оријентир јер се његова огромна елипса добро видела из ваздуха. Бомба је заправо пала на овај објекат пре него што је камуфлиран. Радници су уклонили трибине и попунили отворени простор макетама зграда. Те макете су имале дужину и ширину правих зграда али су биле неколико пута ниже. Архитекта је касније написао: „То просторно решење је имало карактеристичне ефекте светлости и сенки који су имитирали дворишта и улице“. Такве макете су постављене и на кровове великих фабричких хала.

Мостови су били камуфлирани као да су рушевине. Тако су маскиране и Московска и Витебска железничка станица. Направљене су и макете тих станица и постављене на одређеном растојању од њих. Вештачки нафтни терминал који је добио назив „Ручьи“ („Потоци“) био је чак опремљен са неколико цистерни за гориво. Те макете су интензивно бомбардоване али су после сваког напада поправљане.

Камуфлажа Кировске фабрике и луке.

Archive photo

Торањ главне станице водовода имао је стратешки значај и зато је био покривен хоризонталним надстрешницама. Сенка од њих више није подсећала на водоводни торањ тако да га непријатељска авијација није могла открити. То се није могло урадити са термоелектраном близу реке Фонтанке, па су њени високи димњаци морали бити демонтирани да би се фабрика могла сакрити.

Непријатељске бомбе су знатно оштетиле Лењинград у тешком периоду опсаде али је добра камуфлажа допринела да се избегну катастрофална разарања.

Јулија Афанасено, Russia beyond