Сто година Краљевске морнарице

21.02.2021. год.

Прва југославенска држава створена је крајем 1918. године уједињем дотадашњих краљевина Србије, Црне Горе и јужнословенаких земаља бивше аустроугарске монархије, а у склопу тог процесе постепено је организована југословенска војска и морнарица. Као део оружаних снага нове државе, морнарица је формално успостављена 20. децембра 1918. када је посебним указом постављена прва југословенска влада, а у њеном саставу министарство војске и морнарице, чиме је мо-рнарица дошла у надлежност новоуспостављеног министарства. Без обзира на овај формалан чин, Краљевска морнарица је сла-вила 31. октобар 1918. као дан свог оснивања, када су на ратним бродовима у Пули подигнуте југословенске националне заставе. Међутим, бродови су тек у марту 1921. званично предати морнарици у Тивту и речној флотили Краљевине СХС у Но-вом Саду, док је пуни југословенски суверенитет на мору остварен чак две године касније.

Укупна историја југословенске Краљевске морнарице била је у Титовој Југославији тенденциозно занемарена, посебно период после Априлског рата 1941. године, о чему су само понеки словеначки аутори објавили нешто података у складу с приликама у Титовој Југославији. То је добило свој одраз и у данашњој србској општој, али и стручној јавности, па је током обележавања стогодишњица Дана победе у Првом светском рату, Дана уједињења и Дана прве владе уједињене југосло-венске државе био сасвим изостављен вишегодишњи процес формирања прве југословенске, па тиме и прве српске морнарице. Преостало је да се бар поводом стогодишњице међународног признања и званичног подизања југословенске поморске за-ставе на ратним бродовима Краљевине СХС (3. марта 1921.) помену неке чињенице о једном морнаричком историјском континуитету, непрекинутом од Великог рата до поново осамостаљене Србије у овом веку. Тај континуитет обезбедили су првенствено морнарички кадрови српске и других југословенских националности у врло специфичним условима.

Излаз на море

Пропагандни плакат из 1912. године (Палуба)

После аустроугарске анексије Босне и Херцеговине (1908.) и царинског рата (1906-1911.), Србија је тежила да осигу-ра излаз на море, па је у Првом балканском рату (1912-1913.) србска војска, између осталог, избила на обалу Јадранског мора, заузела Драч, Љеш (Лесх) и Медову (Шенђини, Схенгјини), формира-ла српске Приморске трупе и Приморски кор за помоћ црногорској опсади Скадра (Схкодер) и чак водила прави поморски бој (брод на брод) против турске крстарице „Хамидије” (Хамидиyех). Објављени су и плакати о „ос-тварењу србског сна”, на којима се види и жељена „србска флота” са имени-ма највећих ратних бродова („Србија”, „Цар Душан”, „Делиград”). Међу-тим, српске тежње су осујетиле велике силе (нарочито Аустро-Угарска и Итали-ја), одлуком да се образује аутономна држава Албанија (под јаком ау-строугарском контролом).

У Првом светском рату (1914-1918.) је Народна скупштина у Ни-шу прихватила уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца као ратни циљ Ср-бије, што је српске тежње за излазом на Јадранско море дефинитивно поме-рило са албанског на јужнословенско приморје. Међутим, тај план је (у Лондону 1915.) угрозио тајни уговор сила Антанте са Италијом да за уче-шће у рату против Централних сила после рата добије велики део аустроугар-ске обале Јадрана, односно југословенских приморских крајева у Аустро-Угарској. Саме ратне операције су поново у два наврата довеле српску војску на албанске обале, прво на захтев Есад-паше Топтанија србској влади да учврсти његов положај и власт, угрожену интересима аустроуга-рских агената и Турске, па је Албански одред српске војске (око 17 000 људи) у лето 1915. заузео Тирану, Елбасан (Елбасани) и Драч. После офа-нзиве Централних сила започете октобра 1915. године, цела србска војска је изашла на море под изузетно тешким околностима у повлачењу преко беспућа Црне Горе и Албаније уз огромне жртве. На море су одступиле и снаге Одбране Београда, која је претходно за ограничена дејства око Београда имала Бродарску чету у саставу Команде Аде Циганлије и прву српску Речну флотилу, организовану од приручних средстава у мањи пловни састав са базом на Сави код Чукарице. По доласку у Медову, наређењем Врховне команде од 15. децембра 1915. фо-рмирана је Бродарска команда од бродараца из раније Команде Аде Циганлије, који су прво помагали при евакуацији јединица и цивила савезничким бродовима на Крф. Они су последњи допловили на грчко острво спаса, где је под србском за-ставом први запловио моторни бродић „Зрак”, саграђен у радионици српске Бродарске команде на Крфу, а од марта 1916. и помоћни ратни бродић „Србија” (бивши грчки „Авго-Зора” и претходна торпиљарка „Паксос”). Тиме је србска морнаричка тра-диција замишљана 1912. на албанским обалама и започета 1914. на Сави и Дунаву, настављена 1916. на грчком мору.

Аустроугарско наслеђе

Аустроугарски цар је 31. октобра 1918. године током распада државе крајем Првог светског рата и због претеће побуне у морнарици предао флоту на Јадрану Југословенима, а Дунавску флотилу Мађарима, што победничке силе никад нису признале, као ни Државу Словенаца, Хрвата и Срба проглашену 29. октобра на југословенском делу аустроугарске монархије.

Интернирани југословенски бродови 1919. године у Боки Которској (Палуба)

После пробоја Солунског фронта и ослобође-ња земље, србска војска је 1. новембра на Дунаву запленила аустроугарски монитор „Бо-дрог”, али пропустила да заплени ратне бродове у Боки Которској, јер су 30. октобра српске трупе ушле у Скадар и сутрадан у Подгорицу, али тек 6. новембра у Боку, односно два дана после примирја с Аустро-Угарском. Према ко-нвенцији о примирју, савезници (већином Итали-јани) окупирали су у новембру целу обалу исто-чног Јадрана и преузели ратне бродове у свим лукама, осим у Боки Которској (3 старија бо-јна брода, 3 крстарице, 7 разарача, 18 торпиља-рки, 7 подморница, више помоћних бродова, 47 хидроавиона и авиона, 2.300 људи), па је Кра-љевство Срба, Хрвата и Словенаца проглашено 1. децембра 1918. преко месец дана држало у својим рукама највећу флоту у историји заједни-чке југословенске државе, а истог месеца су савезници и део српске Бродарске команде дотеглили из Мађарске у Београд 5 речних монитора и 2 патролна брода. Југословени су почетком 1919. морали да препусте Французима флоту у Боки и истовре-мено под британском контролом да формирају у Београду речну флотилу (од људства искрцаног са бродова на Јадрану), па су дошли у парадоксалну ситуацију да по истој конвенцији, исти кадар, на истим бродовима има непријатељски статус на Јадрану, а савезнички у Подунављу. Мађари су исте године предали преостале речне ратне бродове, па су Југословени под савезни-чким заставама имали најјачу речну флотилу у историји (8 монитора, 8 патролних бродова, неколико помоћних бродова и шле-пова, 6 моторних чамаца, 1 малу бившу руску подморницу), али је крајем 1919. Мировна конференција у Паризу од флоте у Боки доделила Југословенима само 12 торпиљарки и неколико помоћних бродова, а у коначној расподели речне флотиле само 3 монитора и 1 као ратни плен српске војске. Тек после разграничења између Краљевине СХС и Краљевине Италије на основу Рапалског уговора потписаног новембра 1920. године, додељени бродови су 1921. у Тивту званично предати морнарици, а у Новом Саду речној флотили Краљевине СХС, али су Југословени пуни суверенитет остварили тек 1923. кад је Италија напустила последњу окупирану зону у околини Задра. Те године адмирал Драгутин Прица, бивши аустроугарски адмирал и Србин из Лике, постао је први командант југословенске Краљевске морнарице.

Краљевска морнарица

Формирање прве југословенске морнарице трајало је дуже од формирања прве југословенске државе, а развој изме-ђу два светска рата био је опет врло сложен и специфичан. Карактерисала га је стална сенка аустроугарског наслеђа и раскорак војно-државног врха и морнаричког руководства у концепцијама одбране такозваног приморског фронта. Скоро пуне две деценије, морнарица је стално захтевала изградњу велике флоте састављене од лаких поморских снага, а држава и војска ре-довно узвраћали минималним буџетским и другим средствима за развој морнарице, без икакве заједничке реалне анализе историјских искустава и конкретне улоге морнарице у одбрани земље. Посебно је занемарено искуство Србије из 1915-1916. године када је, уместо капитаулације, повлачењем своје војске из окупиране земље и превозом савезничким бродовима на „острво спаса” сачувала њене борбене ефективе и наставила рат до коначне победе.

Разарачи Краљевске морнарице 1940. године у Боки Которској (Палуба)

Тако је Краљевска морнарица дочекала улазак у рат априла 1941. као најмањи део оружаних снага, ранга једне бригаде са око 10.000 људи (авијација 30.000 у 4 бригаде, војска 600.000 у 8 армија). Имала је у флоти на Јадрану 1 бившу крстарицу (командни и школски брод), 4 разарача (1 неоперативан), 8 моторних торпиљарки (1 полуоперативна, 1 неоперативна), 2 борбена чамца, 4 торпиљарке (уз још 2 школске), Подморничку флотилу са 4 подморнице (2 застареле) и неколико помоћних бродова, а у 3 сектора обалске одбране 11 минополагача и више помоћних бродова. Речна флотила имала је командни брод,

4 монитора, 6 моторних чамаца, 6 минерско-баражних група и више помоћних пловила, а на Охридском, Преспанском и Скадарском је-зеру 2 патролна, 3 оклопна и неколико мото-рних чамаца. Морнаричка авијација имала је 10 хидроескадрила (6 ратних за садејство с фло-том и школско-трена¬жне за секторе помо¬рске одбране), сврстаних у 4 хидропланске групе са по 2 хидроескадриле и укупно 78 хидроави-она (од тога 32 школско-тренажна и 7 застаре-лих). Највреднији део флоте били су нови бро-дови (разарачи и моторне торпиљарке) и 2 ма-ње подморнице. Речна флотила имала је само на Охридском језеру 2 новија брода, а мо-рнаричка авијација само 28 хидроавиона ства-рне борбене вре¬дности (12 типа ДОХ, 16 типа СИМ-XИВ) за извиђање и борбу против подморница, док је још неколико апарата било употребљиво за ноћно бомбардовање и нападе на слабо брањене циљеве.

Према упутству за употребу флоте (из априла 1940.) као елабората ратног плана Р-40, флота је требала да осигурањем властитих минских препрека чува интегритет обале и поморског саобраћаја, да хидропланским и подморничким извиђањем от-крива намере непријатеља, да препадима угрожава непријатеља на отвореном мору и у његовим територијалним водама и да помаже операције копнене војске. Слични су били и задаци Речне флотиле на унутрашњим водама. Међутим, у ратном плану Р-41 (из марта 1941.) који је у случају јачег притиска непријатеља предвиђао повлачење југословенске во¬јске у Грчку, није било предвиђено и повлачење флоте, него њено потапање. Према плану почетних операција, морнарица је уочи рата положила мине на мору, Дунаву и Тиси, главнину флоте сконцентрисала у Боки Которској, а Речну флотилу дислоцирала на Дунаву и Тиси код Дубовца, Бездана и Старе Кањиже.

Априлски рат

У краткотрајном априлском рату, немачки напад на Југославију започео је у ноћи 6. априла запоседањем Ђердапа, а прве југословенске морнаричке жртве у другом светском рату пале су у неуспелим покушајима затварања канала Сип и Јуц потапањем са по 2 бетонирана шлепа у тегљу реморкера „Куманово” и „Витез” (мобилисани РXXВИИ), на коме је ра-њен и командант, поручник бојног брода И класе Јосип Гргић, у окршају са непријатељским бродовима и артиљери-јом. Борбу са непријатељским бродовима водио је још са-мо монитор „Драва” одбивши 11. априла напад 4 мађа-рска патролна брода на граничној линији код Бездана, док су остале морнаричке борбе на Јадрану и у Подунављу вођене против непријатељске авијације. У тим борбама ис-такао се 6. априла монитор „Морава” оборивши 1 немачки авион код Старе Кањиже, а монитор „Драва” оштећењем (до 11. априла) неколико и вероватним обарањем 1 непри-јатељског авиона код Бездана, као и артиљеријским напа-дима 6. 7. и 11. априла на аеродром у Мохачу. У Котор-ском заливу истакао се разарач „Загреб” обарањем 1 штуке, а у Шибенику минополагач „Змај” (оборио најмање 3 авиона) и моторна торпиљарка „Дурмитор” (оборио 1 штуку) током повлачењу 11. априла из Прокљанског је-зера. У нападима непријатељске авијације потопљен је 6. априла 1 лучки реморкер у Зеленики, оштећени су помоћни брод „Спасилац” у Сплиту и 3 хидроплана у Кумбору и До-броти, десетковани 8. и 9. априла апарати 5. и 26. хидроеска-дриле на подручју ИИ хидропланске команде, а на монито-ру „Драва” рањени до 11. априла командант брода и око 17 морнара.

Монитор „Драва” у априлском рату 1941. године (Илустрacija. Политика)

Морнарица је најтеже губитке претрпела у но-ћи 12. априла када је војска минирала железнички мост у Београду, чија је конструкција потопила реморкер „Тана-ско Рајић”, са 95 људи, а тог јутра у огорченој борби код Чиба (Челарева) и после обарања вероватно 6 непријатељских ави-она (најмање 3, а непотврђено чак 8), потопљен је монитор „Драва” са око 60 чланова посаде. Спасило се 7 подофицира и 6 морнара, а командант, поручник бојног брода И класе Александар Берић, херојски је жртвовао живот уз војнички поздрав застави. Од ратних бродова на Јадрану само су подморнице „Небојша” и „Смели” испловиле увече 9. априла да нападну не-пријатељске комуникације Бари-Бриндизи-Драч и вратиле се 14. априла у Боку Которску без контакта с непријатељем. Авиони ИИИ хидропланске команде свакодневно су извиђали обалу од Корчуле до реке Бојане и непријатељске луке Бари, Бриндизи и Драч, кога су у ноћи 10. априла бомбардовали хидроавиони 20. хидроескадриле и оштетили неколико бродова, а тих дана бомба-рдовани су и бродови у Бриндизију и на рути Бриндизи-Драч. После вести о капитулацији полетело је 16. и 17. априла из Боке Кото-рске 14 хидроавиона, од којих се 1 срушио код рта Платамон, 1 принудно слетео на пучину код острва Паксос, 2 се вратила у Боку због невремена, 1 остао на Криту због кратког долета, а 8 типа ДОХ и 1 СИМ-XИВ преко Крфа, Патраса, Саламине и Крита стигли 22. априла у Александрију. Из Боке су од ратних бродова допловили 26. априла у Александрију 2 моторне торпиља-рке – „Кајмакчалан” преко Парге, Превезе, Наварина и Крита (где је тај брод оборио један Ју-88) и „Дурмитор” преко Кефа-лоније и Крита, а тим путем је 27. априла стигла још само подморница „Небојша”. У Боку су 17. априла ушли Италијани и преузели преосталу морнарицу Краљевине Југославије, осим разарача „Загреб”, који су дигли у ваздух поручници бојног брода ИИ кла-се Милан Спасић и Сергеј Машера, херојски жртвујући своје животе.

Доласком на Блиски исток свега око 400 војних лица (највише ваздухопловаца, са 6 бомбардера и 3 транспортера), а нарочито после спонтаног отпора више герилских група у земљи, а од јула 1941. организованог устанака Титових партизана и четника пуковника Драже Михаиловића, избили су на видело сви пропусти и кратковидост југословенског, али и савезничког во-јног и политичког врха у вођењу априлског рата. Долазак малобројних морнаричких и јединица морнаричке авијације са проце-нтуално највећим оружаним ефективима из земље показао је да је и цела југословенска флота могла да се повуче и да из зе-мље и из Грчке превезе неупоредиво веће снаге копнене војске, као што је и авијација бољим распоредом и употребом (пре свега енглеских типова авиона) могло да сачува знатно веће ефективе за даље вођење рата. Енглески генерали су били све-сни велике стратегијске грешке учињене у одбрани Крита (за разлику од грчевите одбране Малте), што значи да је бољом упо-требом и извлачењем бар најмобилнијих југословенских и грчких снага на Крит и грчка острва, уз правовремено организова-ње гериле у обе земље могла да се стекне битно повољнија ситуација у односу на априлски слом обе државе. Ту чињеницу су југословенски генерали и државници у емиграцији сасвим игнорисали, а касније није одговарала ни главним тезама послератне југословенске историографије (о „трулој” Краљевини и њеној војсци), јер априлски слом није био последица односа снага, ни оп-штег стања у Југославији и Грчкој, него катастрофалних грешака свих тадашњих савезничких врховних команди.

Састав југословенских поморских снага

На предлог и под командом капетана бојног брода Ивана Керна (команданта Шибенског одреда у априлском рату и иницијатора испловљења моторних торпиљарки), формиран је 1. маја 1941. Састав југословенских поморских снага у Алекса-ндрији, први југословенски оружани одред у иностранству, оперативно укључен у савезничке морнаричке јединице. Имао је укупно 126 људи (од тога 29 хидроавијатичара), застарелу подморницу „Небојша” под командом поручника бојног брода И класе Ђорђа Митровића, моторне торпиља-рке „Дурмитор” и „Кајмакчалан” под ко-мандом поручника бојних бродова И кла-се Франца Валентинчича и Божидара Вра-нчича и хидроескадрилу под командом поручника бојног брода И класе Владете Петровића.

Апарати југословенске хидроескадриле 1941. у Абукиру (Музеј ЈРВ)

Тезом да је Краљевска мо-рнарица уништена у априлском рату, после-ратни аутори су СЈПС порицали континуитет, иако су исти људи, под истом заставом, на истим бродовима и хидропланима без пре-кида наставили борбу против истог неприја-теља. Прва база пловних јединица био је енглески матични брод за подморнице „Мидвеј” (ХМС Медwаy), а хидроескади-ла је прво базирала у луци Александрије, ушла 3. маја оперативно у састав британске 201 групе (201 Навал Цооператион РАФ Гроуп) као 2. југословенска ескадрила (Но2 Yugoслав Сqуадрон) и већ 7. маја имала први борбени задатак пред Александријом са 2 хидроплана, а 19. маја прешла у енглеску хидробазу у Абукиру. „Небојша” је оперативно била под Цаптаин (С) британске 1. подморничке флотиле (Фирст Су-бмарине Флотилла) и од 18. маја ишла на вежбе роњења, а прва вежба напада на подморницу са енглеским разарачима преки-нута је 11. јуна због продора воде у подморницу. Моторне торпиљарке нису укључене у британску 10. флотилу торпедних ча-маца (која је крајем маја била десеткована на Криту), већ такође базирале уз „Мидвеј”, а прво је „Дурмитор” испловио 29. маја пред Александрију ради спасавања посаде обореног британског авиона. Одласком капетана Керна на службу у Каиро и касније у Лондон, командант СЈПС је од 28. маја 1941. до краја рата био капетан корвете Јосип Саксида. Тек после мо-рнарице, формирана је 1. јуна југословенска Ваздушна ескадра са само 3 ескадриле, у коју је укључена Абукирска хидро-авијација као извиђачка, 2. ескадрила, чиме је СЈПС био смањен на 96 људи, а хидроавијатичари као најактивнија јединица ју-гословенске авијације наставили су исту морнаричку службу, односно извиђања и противподморничке патроле у радијусу од 200 километара из Александрије (Абукира). Југословенске копнене снаге су тек 31. августа формирале Гардијски батаљон са око 200 људи, од придошлица из земље и добровољаца са Блиског истока и из британских заробљеничких логора (150 Словенаца и Истрана, бивших италијанских војника).

Проблем техничког одржавања јединица

„Небојша” је имала 4 вежбе напада на подморницу са енглеским бродовима и већ 21. јула 1941. више није била спо-собна да рони. У октобру је пловила на тронедељне вежбе британских командоса у Суеском каналу и Црвеном мору, а за-тим је уследио невероватно дуг ремонт подморнице све до маја 1943. године. „Дурмитор” је 13. јуна 1941. имао једно конвоирање до Порт Саида, затим дежурства за спашавање енглеских авијатичара, а обе моторне торпиљарке су од 1. до 23. јула учествовале у британској интервенцији против вишијевских снага у Либану и Сирији. Из базе у Хаифи, у два наврата су 7-8. јула па-тролирале са британским разарачима против фра-нцуских јединица у Бејруту.

„Небојша” на вежби октобра 1941. у Великом горком језеру (Мишковић)

Ни после вежбе 9. августа са 10 енглеских борбених чамаца нису ушле у ту јединицу, већ су 17. августа оперативно подређене команданту флотиле разарача (Реар Адмирал /Д/ Медитерранеан), са штабом на матичном броду „Вулвич” (ХМС Wоолwицх). „Дурмитор” и „Кајмакча-лан” су од 16. до 26. августа базирали у Ма-рса Матруху и одатле ишли у 3 ноћне патроле испред Бардије и једном у залив Солум. Вра-тили су се са тежим хаваријама мотора и, као у случају „Небојше”, ремонт је предуго тра-јао, а пошто су додатно преуређени у против-подморничке јединице (уградњом АСДИЦ апарата и друге опреме), у прву следећу операцију испловили су тек 10. јуна 1942. У међувремену су 21. августа 1941. пловне јединице промениле вез са „Мидвеја” на обалу, људство СЈПС се преселило у хотел „Сиракуза” (Сyрацусе), док је у логору Агами (код Александрије) стациониран од 26. августа мали Морнарички одред. Уз прикупљање добровољаца, СЈПС је организовао школовање за разне морнаричке специјалности и практичну обуку на ен-глеским ратним бродовима. Абукирска хидроескадрила је, у сличним мукама с одржавањем технике, изгубила 26. августа 1941. ДоХ-311, а 11. октобра ДоХ-312 (оба због отказа мотора), тешко је 22. децембра рањен 1 члан посаде ДоХ-307 у инциденту са „пријатељском ватром” норвешког пароброда Харбое Јенсен, а у удесу је 2. фебруара 1942. због невремена (хамсин – пустињска олуја) уништен СИМ-157 (2 члана посаде погинула, 1 тешко рањен), али је до краја била најоперативнија, најбоља и највећа (110 људи) јединица југословенске авијације у емиграцији – више пута похваљивана од стране савезника. И пловне јединице су радом и дисциплином стекле поштовање савезника, али су сви југословенски захтеви за замену бродова и хидроавиона новијим или бар опративнијим јединицама остали предуго само на обећањима. Британци су доделу нових јединица, између осталог, условили повећањем бројног стања, па је команданту СЈПС у септембру 1941. одобрено, али не и додеље-но 50 људи из Гардиског батаљона за прекоманду у морнарицу. Тако је у СЈПС дошло до фебруара 1942. само 25 чланова посаде трговачког пароброда „Дурмитор” предатог британском Министарству ратног транспорта и још 25 (од 36 пристиглих) југословенских лађара из СССР-а (где су се повукли током Априлског рата).

Ипак, Југословени у иностранству (као и у домовини) постали су сами себи највећи проблем. После пада владе гене-рала Симовића у Лондону, уследила је почетком 1942. смена у војном врху на Блиском истоку и изазвала такозвану „Ка-ирску аферу”. Побуну смењеног генерала Боривоја Мирковића против владе у Лондону подржали су његови авијатичари, с њи-ма и сви хидроавијатичари, скоро цела посада „Небојше”, део Морнаричког одреда СЈПС и Гардијског батаљона, па су Брита-нци даље компликације спречили интернирањем побуњеника. Због тога, али и дотрајалости 6 преосталих апарата, расформирана је крајем априла 1942. Абукирска хидроескадрила, чиме је престала да постоји морнаричка авијација Краљевине Југославије. Хи-дроавијатичари су постепено ушли у разне ваздухопловне јединице, али и даље као припадници морнарице (с морнаричким чино-вима и обележјима). Од тадашњих укупно 200 морнаричких припадника, у интернацију је отишло 100, а у СЈПС на Блиском ис-току остало 88 људи. На „Небојши” је остао поручник корвете Иван Мишковић и неколико подофицира, а подморница је 1. се-птембра 1942. привремено уступљена Енглезима који су наставили њен ремонт, али и хтели да је доделе 4. подморничкој фло-тили у Источној Африци (Килиндини, код Момбасе), што је упорном интервенцијом у два наврата спречио командант СЈПС.

Моторне торпиљарке пред обалом Западне пустиње (Саксида)

Због дубоког продора трупа немачког фелдмаршала Ромела у Египат, СЈПС је јуна 1942. евакуисан из Алексан-дрије у Порт Саид, заједно са савезничком морнарицом, а Морнарички одред СЈПС је евакуисан у Хаифу. Приликом те еваку-ације, немачка подморница У-372 потопила је 30. јуна британски матични брод „Мидвеј”, а са њим и свих 12 небојшиних то-рпеда искрцаних због њеног ремонта у ар-сеналу. Моторне торпиљарке биле су поново оперативне управо у том најкритичнијем пе-риоду за одбрану Египта и од 15. до 25. јуна из Марса Матруха пловиле на прихват и ескорт бродова који су извлачили британске трупе из Тобрука, а од 8. до 23. августа смењивале се у ноћним патролама испред Александрије. С немачких положаја код Ел Аламеина је 16. августа отворена ватра на „Дурмитор” док је трагао за посадом обореног енгле-ског авиона, а осим пар команди „брод на борбу” и „пази ваздух” извештаји из тог и ка-снијих периода били су углавном „без дога-ђаја”. Торпиљарке су од 21. септембра до 5. новембра ескортирале бродове између Алек-сандрије и Порт Саида, а после британског пробоја фронта код Ел Аламеина, конвоирање је вршено у правцу продора британске 8. армије (најдаље до Бардије). „Дурмитор” је у тим вожњама само једном имао подводни контакт и бацио 19. новембра 3 дубинске бомбе на претпостављену подморницу. До краја године моторне торпиљарке су скоро свакодневно ескортирале на рути Александрија-Порт Саид и повремено за Марса Матрух, а онда је, због британских приоритета у Арсеналу, опет уследио невероватно дуг ремонт све до 21. јула 1943. када су моторне торпиљарке наставиле ескортирање на истој рути.

Од Каирске афере до корвете „Нада”

СЈПС се 19. новембра 1942. поново вратио у Александрију, а у то време решена је коначно и Каирска афера, па је 29. новембра морнаричко људство (осим хидроавијатичара, јер у Абукиру више није било оперативних југословенских хидро-плана) враћено у СЈПС, који је у децембру (од укупно 248 припадника морнарице) имао 157 људи и у јануару 1943. обра-зовао мали Морнарички одред у Јужној Африци. Командант СЈПС обавештен је крајем 1942. да ће тек у августу 1943. бити доступна давно обећана нова јединица (корвета), а још давније одобрених 55 војника из Гардијског батаљона придошло је тек 1. марта 1943. у СЈПС. Морнарички одред се 10. марта вратио из Хаифе у Александрију (у предграђе Декхеила), а 87 људи привременог Морнаричког одреда „Е” (Енгланд) под командом поручника бојног брода И класе Милана Зупанчича отпу-товало је 22. марта за Енглеску као будућа посада корвете. Следећег дана требало је да подморница „Небојша” исплови на своју прву патролу на Блиском истоку, али је то одгођено и после једномесечних свакодневних АСДИЦ вежби са британским разарачима испред Александрије, кренула је тек 30. маја 1943. у Бејрут на попуну залиха за краћу двонедељну патролу у Егејском мору за артиљеријске нападе на непријатељски поморски саобраћај. Међутим, у Бејруту је дошло до експлозије ба-терија и подморница је враћена у арсенал Порт Фуада, а Британци коначно одустали од „Небојше” и вратлили 11. јуна брод Југо-словенима. Иначе, на основу америчког Закона о зајму и најму из 1941. године, југословенска влада у Лондону се тек у мају 1943. споразумела са савезницима о додели ратних бродова за јачање СЈПС. Тог месеца завршен је рат на тлу Северне Африке, а у Портсмаут је 22. маја стигао ПМО „Е” после пута до Дарбена (Дурбан) неудобним паробродом Цитy оф Парис, где се прикључио мали одред СЈПС из Јужне Африке (25 људи), а затим удобнијим паробродом Арунделл Цастле до Ливерпула. Брод је 16. маја гађала непријатељска подморница, а следећег дана авион типа Цондор, али без погодака (2 торпеда прошла су испред прамца), док су артиљерци СЈПС учествовали у одбрани брода као послуга крменог п.а. топа и 3 бродска митраље-за. Уследила је опет врло дуга основна обука и тек од августа на корвети ХМС Маллоw. Она је у претходној служби (заје-дно са ХМС Роцхестер) потопила 19. октобра 1941. немачку подморницу У-204, а први југословенски командант на доде-љеној корвети био је поручник бојног брода И класе Михајло Лепетић.

Крај рата у Северњ Африци омогућио је да СЈПС из нове масе заробљеника у савезничким логорима добије 300 добровољаца и то већином ранијих припадника италијанске морнарице, па је команданту СЈПС дозвољено у августу 1943. да лично ургира у Лондону за доделу давно обећаних ратних бродова. Опет је добио само обећања, али у Енглеској га је затекла капитулација Италије и предаја италијанске флоте на Малти, па су Британци предложили да се СЈПС-у прво врате југослове-нске јединице заплењене априла 1941. године. Међутим, партизани су 18. октобра формирали Морнарицу НОВЈ, па је та чиње-ница, због грађанског рата у домовини, битно утицала на даљу судбину Краљевске морнарице у иностранству. Командант СЈПС је почетком новембра организовао у Италији прикупљање добровољаца за СЈПС и прегледао југословенске бродове на Малти, које је затражио и Штаб МНОВЈ после британске дозволе да партизани реквирирају југословенске трговачке бродове у Италији. Тако је поручник бојног брода И класе Сергије Бајков једва 23. новембра успео да преузме пароброд „Кумано-во” у Таранту за смештај и превоз нових припадника СПЈС. Око 300 добровољаца довео је на Малту поручник бојног бро-да ИИ класе Благоје Ушчумлић и преузео 8. децембра 1943. Краљевске торпиљарке „Т 1” и „Т 5”, Краљевске бродове „Орао”, „Мељине”, „Мљет”, „Бели орао” и „Вила”, пароброд „Анте Старчевић” и 6 моторних чамаца бивше финансијске ко-нтроле (касније још 3). Бродови су преузети у врло лошем стању због британског упозорења да ће их у противном предати па-ртизанима, па су 1. јануара 1944. развили заставе Краљевске морнарице, а и корвета у Енглеској је после крштења 11. јану-ара ушла у састав СЈПС као Краљевски брод „Нада”.

Између краља и Тита

У међувремену, на Блиском истоку је избила побуна дела краљевске војске у којој је најактивнија била група хи-дроавијатичара, предвођена поручником бојног брода ИИ класе Ратком Јовановићем, па је у партизанску НОВЈ прешао ја-нуара 1944. део авијатичара (14 хидроавијатичара), део Гардијског батаљона и око 100 људи из СЈПС (највише из морнаричког одреда у Дикеили). Појединачних и прелаза у мањим групама било је и касније, али прилив новог људства у Краљевску морна-рицу из Италије, домовине и са разних страна, па и из партизанских редова, био је константан, тако да се СЈПС од 638 припадни-ка почетком марта, повећао до краја 1944. на преко 1.000 људи.

На Малти је до априла 1944. постепено формирана главна база СЈПС, смештена на брод-касарну „Охајо” (Охио) – херојски танкер из поморских битака за Малту, који је од јуна 1942. лежао у ували Ринелла Баy, на улазу у Гранд Харбоур. Бродови су месецима довођени у исправно стање, а Британци нису послали на Малту затра-жене моторне торпиљарке из преформиране Ба-зе „А” (Александрија). Међутим, нису успеле ни британске намере да се ти бродови распреме (као неоперативна подморница) и да вишак љу-дства СЈПС буде распоређен по Средоземљу на разне британске јединице за лучку службу. Тако је у јулу и августу 1943. „Кајмакча-лан” имао 11 ескортирања (Александрија-Порт Саид) заједно са „Дурмитором” и 16 самоста-лних школских вожњи у октобру и новембру за ново људство СЈПС, а 1944. једно групно ес-кортирање у априлу, 3 самосталне вежбе напа-да на италијанску подморницу у марту и 17 ес-кортирања од априла до августа, док је „Дурмитор” на истој рути имао 2 самостална ескортирања у априлу и 7 у јуну. Корвета „Нада” (највећи југословенски ратни брод после Априлског рата) је патролном, ескортном, противавионском и противподмо-рничком службом у западном Средоземљу била 1944. најоперативнија и борбено најактивнија јединица СЈПС. Прво је у фе-бруару пратила 2 велика савезничка конвоја у Атлантику (ОС-68 са 56 бродова из Ливерпула, од чега се 45 одвојило за Ги-бралтар у КМС-42), затим је ескортирала између Малте и Гибралтара 17 конвоја (21-95 бродова) на рути Гибралтар-Порт Саид (КМС-51, 53, 55, 56, 58, 59, 61, 63, 64, 66 и МКС-48, 51, 53, 59, 61, 64, 66), а од новембра патролирала у саставу Гибра-лтарског ескортног одреда. Сви остали ратни и помоћни бродови СЈПС на Малти, коришћени су за транспорт и школовање, а „Ме-љине” и „Мљет” добили су 25. августа похвалу од вицеадмирала Малте за спашавање британског монитора Аберцросабие. Ко-мандант СЈПС се успротивио британској намери да људство ратује у Јадрану под британском заставом и на њиховим ма-њим бродовима (уместо да се за операције опреме јединице СЈПС).

Британске Обалске снаге доминирале су 1944. у рату на Јадрану, где је партизанска морнарица средином године имала 4 наоружана брода, 27 патролних чамаца, 15 пароброда и 155 моторних једрењака, а њена главна активност био је та-кође транспорт, али неупоредиво веће војне помоћи за НОВЈ у односу на помоћ ЈВО ранијих година. Због промене поли-тике, Лондон није хтео да рескира компликације на Јадрану довођењем краљевских бродова, нити да превише ојача СЈПС. Ипак, после споразума Тито-Шубашић у јуну, одобрена су 2 мања разарача (типа Хунт) и СЈПС је одмах спремио посаде за нове јединице, а после августовског састанка у Италији, где су Тито, Черчил и Шубашић разматрали и здруживање МНОВЈ и ЈКМ, југословенска влада у Лондону објавила је 10. септембра указ о садејству две морнарице у борбама за ослобође-ње Јадрана. Убрзо, на поново уведен положај команданта ЈКМ постављен је 30. септембра капетан бојног брода Иван Керн (на захтев Тита), али преговори делегата две морнарице у Комижи на Вису нису 5. октобра довели до споразума о здру-живању. Уместо обећаних разарача, СЈПС је 17. октобра 1944. добио 8 америчких торпедних чамаца, али без лансирних цеви и

радара, па је на Малти формина Флотила мото-рних топовњача (МТ. 201, 204, 207, 208, 209, 211, 213, 217) са две дивизије (дивизи-она) под командом тадашњег капетана ко-рвете Лепетића. СЈПС је 28. децембра 1944. изгубио пароброд „Куманово” источно од Сиракузе на Сицилији у незапамћеној олуји, затим је за смештај посада на Малти добио 5. јануара 1945. застарели британски миноловац ХМС Харроw, а из Александрије је 12. јану-ара стигла на Малту подморница „Небојша”.

Без споразума са партизанима, Бри-танци су намеравали да после завршене обуке упуте Флотилу моторних топовњача на опера-ције у Егејско море, прво у Пиреј, а затим у воде Додеканеза, где зимске временске прилике нису одговарале за њихову употребу, па су на крају ИИ дивизија (МТ. 201, 204, 208, 209) и матични брод флотиле „Бели орао” испловили тек 6. фебруара 1945. у Лигурско море. Из базе у Ливорну, у са-ставу англо-америчких обалских снага и самостално, топовњаче су извиђале, нападале и подржавале нападе на комуникацију Ђенова-Ла Специја, а штитиле савезнички саобраћај и крило копненог фронта. У међувремену, због проблема (не)спајања две морнарице командант ЈКМ је прекомандама у Базу А „чистио” СЈПС од „четничких елемената”, што је замало довело до нове побуне и било стишано великим ауторитетом и искуством команданта СЈПС. У време када су 25. фебруара за Ливо-рно испловиле и 2 топовњаче И дивизије (МТ. 207, 211), а после састанка Тита са командантима НОВЈ и ЈКМ, коначно је 28. фебруара у Казерти са савезницима догово