Из немачког логора у југословенски затвор

21.02.2021. год.

Међу југословенским ратним заробљеницима из немачких логора било је и официра које је по повратку у Југославију дочекало – ново заточеништво. Такву судбину је имао и Стеван Стевко Живановић (1892–1979), командант инжењерије Прве армије у Априлском рату, човек колоритне биографије који је 14. и 15. априла 1941. са Немцима водио преговоре о условима примирја, које је претходило капитулацији. Такође, Живановић је пре Другог светског рата руководио изградњом Споменика незнаном јунаку на Авали, према идеји Ивана Мештровића, с којим је иначе био у контакту, пише Политика.

Његов праунук Горан Илић за „Политику” каже да је Стеван после Априлског рата најпре био заробљеник у Оснабрику, где је по свој прилици имао улогу заменика команданта логора.

„После ослобођења логора, свe са високим чиновима англоамеричке снаге су упозориле да им не гарантују да им се ништа неће десити ако се врате у Југославију и да би било паметно да одмах иду у САД или западноевропске земље. Међутим, Стевана су у земљи чекале супруга, две ћерке и унуци који су у току његовог заробљеништва почели да долазе на свет.

По повратку у Југославију, нова власт га је ухапсила и осудила на смрт под оптужбом да је био агент Абвера. Казна је промењена у затворску, уз губитак свих грађанских права, вероватно зато што Стеванова улога у Априлском рату није била негативна. После седам година је пуштен из затвора у Пожаревцу и до пензије је радио као инжењер у ’Партизанском путу’. Пред смрт 1979. поднео је захтев за рехабилитацију али је одбијен”, објашњава Илић.

Он је редакцији Политике доставио и прадедине белешке из 1953. о преговорима о примирју с Немцима. Из њих дознајемо да се Живановић 14. априла 1941. по дужности обрео у Зворнику, где је добио наређење да сачека повратак пуковника Богољуба Басрака, који је отишао да од немачке стране затражи услове примирја „услед немогућности да се даље воде операције” јер су југословенски краљ и влада напустили земљу. Тим поводом, Стеван је забележио:

„Око 17 часова појавио се на десној обали Дрине немачки официр са белом заставом као парламентар. Ватра је обустављена и парламентар је прешао Дрину у чамцу, заједно с пуковником Басраком. Први преговори вођени су у пошти. Немачки официр је прочитао услове, који су по моме сећању били следеће садржине:

1. Све југословенске трупе на правцу кретања Немаца ка Сарајеву имају одмах да положе оружје, на месту где се затекну у моменту примирја

2. Трупе да буду прикупљене на својим збориштима, оружје сложено и припремљено за предају и да сачекају даља наређења. Снабдевање тих трупа преузима немачка интендатура

3. Путеви за Сарајево: Зворник–Власеница–Романија–Сарајево и Зборник–Тузла–Добој–долина реке Босне–Сарајево да буду потпуно слободни за пролаз немачких моторизованих колона

4. Никаква рушења или кварења мостова и комуникација, као и телефонско-телеграфских линија не смеју се вршити од стране југословенских трупа, а уколико су до закључења примирја већ извршена, имају се од стране југословенских инжињерских јединица одмах довести у употребљиво стање за саобраћај

5. Рок за пријем услова: један час”

Од немачке стране је тражено да се југословенској Врховној команди уместо једног, да шест часова за изјашњавање. Немци су пристали, али су истог дана заузели Зворник. Врховна команда је 15. априла око пет сати ујутру прихватила немачке услове, али због недостатка везе са својим јединицама није могла непосредно да их извести о томе. Зато је овластила Живановића и Басрака да иду испред немачких војних колона и путем обавештавају југословенске трупе и штабове о примирју.

„Командант немачке оклопне дивизије наредио је да наступање његових колона отпочне у шест часова ујутро (15. априла). Он се сложио са нашим предлогом да пуковник Басрак обавештава наше јединице на правцу од Тузле до Сарајева, а ја на правцу од Дрињаче до Сарајева, с тим да нас прати по један немачки официр као контролор извршења услова примирја.

И тако смо 15. априла 1941. пуковник Басрак и ја пошли на тај тежак и тужан пут, на 500 метара испред чела немачких колона. Непосредно пред Сарајевом сачекао нас је један коњички пуковник, који је преузео даље вођење немачке колоне. Тиме је моја улога била завршена”, забележио је Живановић.

Димитрије Буквић, Политика