Да ли је Стаљинград Далеког истока позорница прве велике битке Другог светског рата

14.02.2021. год.

У тромесечној бици за Шангај 1937. године, коју је у своју корист решила јапанска војска, ангажовано је више од милион војника, а погинуло преко 200.000 људи. У погледу на историју који није оптерећен евроцентризмом, она се схвата као прва велика битка Другог светског рата.

Шангај је тридесетих година прошлог века био, демографски, други по величини град у Азији са три и по милиона становника. Захваљујући повољној локацији у сливу најдуже кинеске и азијске реке Јангце у океан, израстао је у важни трговачки и индустријски центар и служио као упориште за размену са иностранством, пише РТС.

Прилика за добру зараду, потреба за страним инжењерима, лекарима, учитељима и другим професионалцима, те специфичне историјске околности као што су колонијалне амбиције Јапана према Kини и прилив избеглица из Русије након грађанског рата који је пропратио Октобарску револуцију, учинили су град шароликим космополитским драгуљем у којем је поред око 20.000 Јапанаца живело и много Британаца, Руса, Француза, Немаца и Американаца.

Због богатства архитектуре, културних и забавних садржаја, странци су га од милоште називали "Паризом истока" и "краљицом Оријента".

У време цветања Шангаја током тридесетих, јужна и средња Kина налазиле су се у рукама републиканског револуционара и националисте, генералисимуса Чанг Kај Шека.

Он се извесно време свесно клонио сукоба са јапанским експедиционим корпусом у Шангају и држао подаље од севера земље, који је или био под јапанском окупацијом или трпео мање и веће јапанске провокације, у жељи да консолидује и ојача своју власт над до 1928. године расцепканом територијом коју је преузео од више самовољних регионалних господара, а коју су сада угрожавали и све активнији комунисти.

Међутим, делом услед притиска родољуба са севера, а нарочито након тешког оружаног инцидента у предграђу Пекинга 1937. који је Токију послужио као изговор за заузимање данашње кинеске престонице, Чанг, који је у младости студирао војну науку у Јапану и по вероисповести био хришћанин, коначно је одлучио да се укључи у борбу против страног окупатора.

Ударио је на јапанске бродове и јединице стациониране у Шангају, у којем се пет година раније, 1932, већ био десио кратак али жестоки сукоб у којем је погинуло око 15.000 кинеских војника и цивила.

Kинеска очекивања

Тактички, Чанг и његови сарадници, међу којима су највећи утицај имали немачки војни саветници, желели су да намаме Јапанце ниже на југ да би ублажили њихову предност у техници, јер, за разлику од Манџурије на северу, коју су Јапанци приграбили још 1931. а која је равна и чврстог тла, у средњој Kини земља је влажнија и растреситија, са пуно речних токова и више падавина, што отежава маневрисање тенкова и артиљерије.

Стратегијски и политички, Чанг се надао да ће реакција противника, односно интензивирање јапанских удара на Kину и евентуално ширење окупиране територије, изазвати оштри дипломатски притисак западних сила на Јапан и, могуће, интервенцију Совјетског Савеза, који је и сам био угрожен јапанском експанзионистичком политиком и истовремено претендовао да директно утиче на политичка и економска збивања у кинеским провинцијама Манџурији и Шинђијангу.

Међутим, његова очекивања се нису остварила јер је Стаљину, који је забринут да ће све моћнији и агресивнији Јапан покушати да упадом из Манџурије преузме руски Далеки исток и уклони се у Сибир како је то већ био учинио између 1918. и 1922. за време грађанског рата између белогардејаца и комуниста, највише одговарало да се посвети даљој индустријализацији и војном јачању своје земље без уплитања у сукоб у Kини, те пусти Јапан да се тамо физички и материјално исцрпљује.

Наиме, за СССР је било идеално то што ће Токио морати да пребаци више својих снага на југ, даље од границе, и, уопште, своје освајачке амбиције усмери на многољудну Kину, уместо на нафтом, рудом и дрвном грађом богати источни Сибир.

СССР-у је, дакле, одговарало да се Јапанци на дуже заглибе у кинеском блату и истроше људске и економске ресурсе.

Да се то заиста деси Совјети су се постарали пружајући велику помоћ у наоружању Чанг Kај Шеку и саветујући руководству Kинеске комунистичке партије да се уздржи од сукоба са његовом прокапиталистичком армијом јер је она једина способна да пружи снажан отпор Јапану.

Далекоисточни Стаљинград

Чанг Kај Шек и његови људи тако су 1937. остали без стране војне интервенције коју су прижељкивали. У тромесечну битку за Шангај, која је почела августа те године, на његово наређење је похрлило, сматра се, преко 700.000 слабије опремљених и, углавном, од непријатеља лошије обучених Kинеза.

Огромни логистички напор Јапанаца, који су довезли близу триста хиљада људи, извршили више великих искрцавања и у бој укључили скоро седам пута више тенкова него Kинези, уродио је плодом – мада су на располагању нису имали ни упола мање људи, они су остварили огромну предност у оклопним јединицама и летелицама и са бројног бродовља у близини обале неометано засипали град и околину гранатама великог калибра.

По домаћим (конзервативним) проценама, око 187.000 кинеских бораца је изгубило живот, док је њих око 83.000 рањено – рачун који не укључује цивиле. С друге стране, јапанске жртве вероватно нису прешле 10.000 мртвих и 30.000 рањених.

Град је након жестоких уличних борби и вишемесечног тешког бомбардовања, који су му касније завредили назив "далекоисточног Стаљинграда", пао у јапанске руке, а преживели кинески борци, који су немилице слати у технолошки неравноправну борбу као топовско месо, били су присиљени на повлачење на север, према Нанкингу (Нанђингу), који је у то време имао статус престонице.

Тај несрећни град је, међутим, врло брзо пао пред налетом осокољених јапанских трупа – кинеска војска га је напустила након само три дана борби, остављајући за собом масу цивила, од којих је више десетина ако не и стотине хиљада побијено. Зато је оправдано питање да ли је напад на јапански војни контингент у Шангају могао бити боље организован и да ли је отворени, чеони сукоб са опремљенијим и увежбанијим противником требало да буде избегнут.

Велика победа, велике реперкусије

Захваљујући чињеници да је у Шангају тада живео за оно време прилично висок број од око 70.000 странаца, вести о ваздушном бомбардовању, гранатирању цивила и масакрима на улицама Шангаја и околних насеља доспеле су на насловне стране новина на Западу, доневши симпатије браниоцима.

Јапанска освајања у средњој Kини продубила су опрез и незадовољство САД и Велике Британије и зауставиле испоруке америчких материјала и опреме за војну намену Јапану.

Мада влада у Вашингтону у том тренутку није била вољна да уђе у озбиљнији дипломатски, а поготову не војни сукоб са Токијом због његових операција у Kини, када су Јапанци 1940. године, након предаје Париза Хитлеру, умарширали у француску колонију Вијетнам не би ли, између осталог, пресекли снабдевање Чанг Kај Шековим снагама у Kини, САД су реаговале увођењем економских санкција Токију, међу којима је посебно био битан нафтни ембарго, пошто је Јапан лавовски део својих потреба за црним златом задовољавао из САД.

То је острвску царевину присилило да покуша да потребне ресурсе обезбеди силом. Да би се докопали нафтних резерви у Индонезији, која се у то време налазила под колонијалном управом Холандије, земље која се придружила америчком ембаргу, Јапанци су морали да изврше дубоки продор у јужни Пацифик и југоисточну Азију и притом неутралишу америчке снаге на Хавајима и Филипинима.

У смислу да је покренула догађаје који су Токио нешто касније ставили на пут колизије са Вашингтоном и другим западним силама, велика јапанска победа у Шангају може се сматрати Пировом, па чак и почетком (секвенце која је довела до) краја јапанских освајања, мада то, због потоњег незаустављивог напредовања царских трупа у самој Kини, па онда и Пацифику и Индокини, неће постати очигледно све до 1942. године и битке за Мидвеј, у којој су Јапанци изгубили све своје носаче авиона и војну иницијативу у Тихом океану препустили Американцима.

Такође, врло битно, чарке у предграђу Пекинга и битка за Шангај послужили су као повод за споразум Чанг Kај Шекове владе са Совјетским Савезом за испоруку наоружања и друге војне помоћи.

Совјетска артиљерија, тенкови, авиони, па и бројни пилоти и војни инструктори почели су да стижу у редове Чанг Kај Шекове армије у октобру 1937. Испоруке су настављене и пилоти уступани све до Хитлеровог напада на СССР 1941. Мада је за Шангај и Нанкинг већ било касно, све то је несумњиво допринело заустављању јапанског напредовања у Kини.

Прави почетак Другог светског рата?

Упркос недовољној материјалној и тактичкој спремности својих снага, Чанг Kај Шекова влада је у августу 1937. ушла у фронтални, дуготрајни рат са технички и организационо надмоћним Јапанцима, јер, многи верују, није имала другог избора будући да је њихов војни притисак растао и да су поред Манџурије већ били приграбили Пекинг са околином.

Високу цену за тај отворени отпор најпре је платио Шангај. Војни историчари специјализовани за Азију сматрају битку за то, још тада, дивовско насеље прототипом ратовања у урбаној средини какво је карактеристично за Други светски рат – и због тешких окршаја прса у прса за сваку кућу, и због немилосрдног бомбардовања из ваздуха.

Штавише, они сукоб који је почео чаркама у околини Пекинга и експлодирао у Шангају 1937. године виде као прави почетак Другог светског рата, јер су се у њему сударила млада војна сила, од 1940. године чланица Тројног пакта, која је попут својих савезника Италије и Немачке била жељна промене светског поретка (Јапан), и стара сила, која је, слично Великој Британији и Француској, дуго политички и војно доминирала широким просторима и била носилац постојећег поретка (Kина).

Пошто је без прекида трајао све до 1945, тај окршај Kине и Јапана се и хронолошки надовезује и физички уклапа у оно што се традиционално сматра Другим светским ратом, па не постоји рационални разлог зашто се не би сматрао искром или семеном највећег оружаног сукоба у историји човечанства.

Он се, сматрају стручњаци за Азију, до сада није сматрао почетком Другог светског рата због вишевековне политичке, економске, научне, па и лингвистичке доминације европљана, односно белаца, која је и у области историје и географије изродила пристрасни евроцентрични поглед на свет који "стари континент" поставља не само у средиште географске карте планете већ и размишљања о Другом светском рату и историји уопште.

Ако се, дакле, ослободимо мисаоних окова егоцентричности и сино-јапански сукоб који је букнуо 1937. прихватимо као почетак Другог светског рата, онда битку за Шангај, у којој је ангажовано преко милион војника на обе стране, можемо схватити као први епски бој највећег крвопролића у историји наше врсте.

Иља Мусулин, РТС