Четири најпознатија руска издајника

1. Иван Мазепа

Портрет Ивана Мазепе

Дњепровски музеј уметности

Иван Мазепа је био један од ретких људи који је уживао бесконачно поверење цара Петра I. Као хетман (владар) Левообалске Украјине (тада дела Русије), он је дуго година верно служио цару, за шта је из његових руку добио највише државно признање - Орден Андреја Првозваног.

Међутим, по Русију неповољан развој ситуације у Северном рату (1700-1721) навео је Мазепу да почне да размишља о могућности да се извуче испод власти Москве и оснује независну Украјину, у којој би он владао. После тајних преговора са шведским краљем Карлом XII хетман је у октобру 1708. године отворено прешао на његову страну.

Карл XII и Мазепа после Полтавске битке

Gustaf Cederström

Петар је Мазепи одмах одузео све титуле и владарска права, а Руска православна црква га је анатемисала. Већи део козака није подржао хетмана и остао је веран цару. Када је 8. јула 1709. године шведска војска, а заједно с њом и мале снаге побуњеника, потучена код Полтаве, Мазепа је морао да побегне на територију Османске империје, где је умро 2. октобра исте године.

2. Генрих Љушков

Генрих Љушков

Архива НКВД

Генрих Љушков спада међу највише државне службенике који су пребегли из СССР-а. Комесар државне безбедности 3. класе, начелник Управе НКВД-а за Далекоисточни крај рано ујутро 13. августа 1938. године тајно је прешао границу марионетске државе Манџукуо коју су основали Јапанци.

У време масовних политичких репресија у СССР-у, познатих као „Велики терорˮ (1936-1938), Љушков је водио борбу против „народних непријатељаˮ на Далеком истоку. Његова активност довела је до бројних хапшења у оквиру војске, органа НКВД-а, партијског апарата и Тихоокеанске флоте. 

У то доба онај који је оптуживао друге често је и сам постајао предмет оптужби. Када је у мају 1938. године Љушков позван у Москву, схватио је да га тамо по свој прилици не очекије ништа осим суда и погубљења. Тада је одлучио да побегне.

Од Генриха Љушкова Јапанци су добили јединствене детаљне податке о бројчаном стању и распореду совјетских снага на Далеком истоку, о положају одбрамбених утврђења, војним шифрама, методама рада НКВД-а, опозиционом расположењу у региону и оружаним снагама и тако даље. У складу с тим подацима Генералштаб Царске армије Јапана кориговао је своју стратегију будућих ратова против СССР-а.

Љушкову није било суђено да преживи Други светски рат. Јапанци нису желели да бивши комесар који је много тога сазнао о јапанском обавештајном раду доспе у совјетске руке. 19. августа 1945. године је ликвидиран.

3. Андреј Власов

Андреј Власов 1942.

Bundesarchiv

Пре него што је постао издајник бр. 1 Совјетског Савеза Андреј Власов је сматран за талентованог и перспективног војног команданта. 1939. године служио је као главни војни саветник у Кини, а Чан Кај Шек га је чак одликовао Орденом златног змаја.

Током првих катастрофалних месеци рата против Немачке Власов је показао храброст и ефикасност. 20. армија под његовом командом одиграла је значајну улогу у разбијању немачке војске код Москве у  децембру 1941.

1942. године генерал-поручник Андреј Власов добио је под своју команду 2. ударну армију, која је на лето исте године опкољена код Лењинграда. Командант је притом заробљен и послат у логор. Ту је одлучио да сарађује са Немцима.

За нацисте је Власов био значајан добитак. Прослављени совјетски генерал који је прешао на Хитлерову страну одиграо је важну улогу у пропагандном рату. Све време је посветио агитацији међу заробљеним војницима Црвене армије, привлачећи их на своју страну ради борбе „за изградњу Нове Русије без бољшевикаˮ.

Андреј Власов и Руска ослободилачка армија

Bundesarchiv

Главни задатак највећег совјетског издајника било је обједињење свих јединица руских колаборациониста у једну Руску ослободилачку армију (РОА), на чијем челу је требало да буде он. Међутим, руководство Трећег рајха је дуго било сумњичаво према идеји о стварању велике армије од совјетских ратних заробљеника и успоравало је процес. Власов је добио одрешене руке тек крајем 1944. године, када је судбина нациста већ била практично решена. На крају РОА није постала никаква значајна сила.

Генерала је заробила совјетска војска 12. маја 1945. године на територији Чехословачке приликом покушаја да се пробије на запад до америчке војске. Заједно са групом својих следбеника оптужен је за велеиздају и обешен 1. августа 1946. године у Москви.

4. Олег Пењковски

Олег Пењковски

Тиханов/Sputnik

1960. године пуковник Главне обавештајне управе Генералштаба Оружаних снага СССР-а Олег Пењковски се обратио америчкој туристичкој групи у Москви са молбом да америчкој амбасади предају његово писмо. У њему је понудио своје услуге прикупљања тајних података за CIA.

Наредне године приликом службеног путовања у Лондон британска специјална служба MI-6 обезбедила је Пењковском сву потребну шпијунску опрему, укључујући фото-камеру и специјалну радио-технику. Пуковник је добио оперативни псеудоном „Херојˮ.

Шифровани записи Пењковског

Борис Приходько/Sputnik

Један од најефикаснијих западних агената у СССР-у, Олег Пењковски је специјалним службама САД и Велике Британије предао 11 трака на којима је послао 5.500 докумената које су садржале 7.650 страница са тајним подацима о совјетским оружаним снагама. На основу његових информације неутралисано је око 600 совјетских агената.

1962. године Пењковски је разоткривен и ухапшен од стране КГБ-а. 16. маја наредне године стрељан је због велеиздаје.

Борис Јегоров, Russia beyond